Zašto na povratku uvek imamo utisak da put traje kraće?

voznja-vozacki-ispiti-volan-automobili-morguefile-com-jpg_660x330Da li ste se ikad zapitali zašto vam je potrebna “večnost” da dođete do određenog odredišta, a u povratku vreme proleti za čas?

Japanski istraživači ove nedelje otkrili su nešto više o ovom fenomenu.

U studiji, u kojoj je učestvovalo 20 muškaraca između 20 i 30 godina, ispitanici su dobili zadatak da odgledaju dva filma, sa pauzom od 10 minuta između filmova. Oba filma bila su iste dužine trajanja.

Polovina ispitanika gledala je dva snimka na kojima je prikazano putovanje od jedne destinacije ka drugoj, dok je druga grupa gledala dva filma na kojima je bio prikazan povratni put.

Da bi izmerili kako muškarci percipiraju proteklo vreme, rečeno im je da se jave kad god misle da su prošla tri minuta filma. Oni su takođe dobili zadatak da na skali sa 11 podeoka označe dužinu filma, gde je -5 poena na jednoj strani značilo da je prvi film bio mnogo duži od drugog, a +5 na drugoj suprotno – da je prvi film bio znatno kraći.

Muškarci nisu imali utisak da je drugi film trajao kraće, što je prilično iznenadilo naučnike. Situacija se, međutim, promenila kada su učesnici eksperimenta zamoljeni da uporede dva filma.

Naime, naš mozak protok vremena meri na dva načina – jedan je matematički, a drugi zasnovan na upotrebi jezika, gde stvaramo “priče” u vezi sa vremenom događaja koje smo doživeli.

Efekat povratnog puta ne utiče na sam naš mehanizam za računanje proteklog vremena, već postdiktivno na naš osećaj za vreme, piše Vox.

Kada putujemo negde, najčešće žurimo da stignemo na vreme ili smo suviše nestrpljivi, pa računamo svaku sekundu – zbog toga imamo utisak da je put trajao duže nego što zaista jeste. Pošto smo precenili dužinu puta, na povratku se zato obično prijatno iznenadimo kada shvatimo da nije trajao onoliko koliko smo mislili. Na povratku takođe obično ne razmišljamo o proteklom vremenu i put nam je poznatiji, pa i to doprinosi utisku da putovanje traje kraće.
B92