Zašto naši „eksperti“ ćute

Mišljenje i stražnjicu ima svako, kažu Amerikanci, ali to ne treba uzimati baš najozbiljnije, jer oni su poznati po ciničnom ponižavanju nekih tradicionalnih, a autentičnih vrlina.

341693_1

BANJALUKA | Imati nezavisan, a relevantan stav o svetu oko sebe, istrajavati na njemu i argumentovano ga braniti, odvajkada je jedno od najvećih moralnih dostignuća čoveka, danas posebno. Kako sada u ovo smestiti intelektualce iz Republike Srpske, čije se prisustvo u javnom životu može porediti sa, na primer, evet i mumin-efendijama u turskoj carevini. Prvima je bio zadatak da idu okolo po dvoru i besomučno hvale sultana i njegovu vlast, a drugi su nemo sedeli u toj vlasti i na svaku odluku samo klimali glavom. Dakle, neke stvari su iste ili slične i pola milenijuma posle.

Nekada se intelektualcem smatrao onaj ko, je li, završi fakultet, napiše pet knjiga koje odjeknu i govori dva-tri strana jezika. I ima kritičko mišljenje o toj istoj sredini u kojoj je postao to što jeste. Danas se smatra intelektualcem svako ko završi fakultet, pa i onaj koji je kupio diplomu, ko sedi u partijsko-državnoj vlasti kao nečiji i za nešto savetnik, a poneki za dobru sinekuru o toj vlasti ispisuje filipike i ode u novinskim kolumnama.

Treba li reći da smo na ovome mestu nacrtali kroki-portret današnjeg intelektualca u RS, koja je pokrivena mrežom raznoraznih fakulteta, senata, agencija, instituta… a u njima kamarila fakultetlija „snom mrtvijem spava“, što bi rekao Njegoš. Za to vreme njihove kolege iz federalnog dela Bosne ne uvlače jezik u usta, besomučno javno nastupaju, ponekad bezočno i lažući, tvrde da je važniji duh nego slovo „Dejtona“, tražeći i njegovu reviziju, traže Sutorinu i daljni prenos nadležnosti iz Banjaluke u Sarajevo, formiranje Vrhovnog suda BiH, uvećavaju broj svojih žrtava i nivo patnje u proteklom ratu.

Ukratko, rade ono za šta ih je njihova država i stvorila. A, zašto naši ćute?

Još je Mihiz govorio da je mnogo talentovanog Srbina uništila pravoslavna lenjost i nisko postavljeni ciljevi. Srbi su, smatrao je on, i oholi, samo sebe slušaju i sebi pričaju, nevešti u dijalogu i polemici, a oni najbolji i najviše ćute zbog konformizma u koji im je noga upala ko kašika u med. Ali, ima i nešto što je samo boljim poznavaocima Bosne znano: danas u RS nema osobe koja sebe sme da smatra (a i drugi nju) ravnim u javnom verbalno-pisanom obračunu sa prvom ligom bošnjačkih i hrvatskih elitista.

Voleo bih videti ko iz Banjaluke i Istočnog Sarajeva, kao univerzitetskih centara i pupaka naše pameti, može na javni TV duel izaći Šaćiru Filandri, Feridu Muhiću, Enveru Kazazu, Dževadu Karahasanu, Nerzuku Ćurku… pa čak ni Muhamedu Filipoviću, koji ima nešto manje od stotinu godina, i braniti naše istine i vrednosti.

U RS se na TV ekranima od vremena do vremena pojave osobe koje su kao nekakvi politički analitičari i eksperti, proslove nekakve tričarije i banalnosti nivoa novinske informacije, odakle su tu svoju „ekspertnost“ i posisali i iza njih ostane gorak ukus rezignacije i u ustima i u očima onih koji ih gledaju. Ili nam dovedu iz Beograda Đorđa Vukadinovića, koji kao sve zna, od toga šta Putin misli, oseća i namerava do toga koja je „od juče“ najnovija smrtna opasnost za RS, uz znanje i recepte kako to izbeći.

Više od 30 odsto lažnih diploma svih nivoa kruži krvotokom pameti u Rapublici Srpskoj, mada ih ima svuda okolo, ali to nek bude briga tih okolo. RS je zarasla u šumu onih koji imaju te diplome i korov od armije savetnika sa ponajviše takvim diplomama. Sede, ćute i žvaću sinekuru, otkinutu od narodne sirotinje. Možda neko od njih i ima neko relevantno mišljenje i stav o svemu ovome oko nas: ali kao svojevremeno sovjetski poltron – ne slaže se s njime. Zbog sinekure.

Miroslav Janković/Večernje novosti