Зашто су Русија и Турска непријатељи?

374506_1
Тензије између Русије и Турске су поново појачане, иако то није изненађујуће када се посматрају у историјском контексту.
Портпарол руског Министарства одбране генерал Игор Конашенков изјавио је 4. фебруара да Турска планира инвазију Сирије. Он је рекао да су слике са једног места на турско-сиријској граници, показале проширење саобраћајне инфраструктуре која би могла да се користи за кретање трупа и војне опреме. То је додатно обављнео поред других радова урађених раније.

Као одговор, неименовани функционер из канцеларије премијера Ахмета Давутогла је Ројтерсу изјавио да Руси „као земља која је већ извршила инвазију на Сирију, једноставно скрећу пажњу са њихових напада на цивиле.“

Бујица оптужби на обе стране је постала рутинска ствар. Оптужбе и контра-оптужбе су мање важне од чињенице да су постале рутина.

До руске интервенције у Сирији, Турци и Руси су имали односе сарадње у чијем средишту је била енергетика и друга трговина. Стога је корисно да покушамо да разумемо шта је пошло наопако.

Односи Турске са Русима су ушли у силазну фазу на почетку украјинске кризе, крајем 2013. Непосредан проблем за Турску био је статус Татара на Криму, са којима Турци имају етничке и верске везе и стога су морали бар формално да изразе бригу и пошаљу посматраче. Руси то нису дочекали са добродошлицом, јер су их у то време Американци и Европљани нападали у вези њихових своје поступака на Криму.
Руси нису имали посебан однос са Турском, али су имали довољно заједничких интереса да би се надали да ће Турци поступити другачије. Турска наравно, има дубље разлоге за забринутост. Дешавања на Криму су теорењтски дали руској флоти у Севастопољу већу слободу за маневрисање. Раније, је Украјина дала Русији право приступа овој поморској бази, која је укључивала најблажи могући степен наџора. Са припајањем Криму, база је постала руска територија.

Турци су разумели руски интерес у Украјини и схватили да су Руси добили већу слободу деловања у Црном мору. Оно што нису знали је како Руси планирају да користе ту слободу. Ово питање има дугу историју.

Европска Русија има три пута до океана, а сви пролазе кроз тачке под контролом страних и понекад непријатељских сила. Лучки град Мурманск је једна приступна тачка, али она води до линије Гренланд-Исланд-Велика Британија. Друго, постоји Санкт-Петербург, што доводи до пролаза које контролише Данка. Трећа приступна тачка је Севастопољ, који води преко Босфора који је под контролом Турске. Још од последњих дана Отоманског царства, Руси су желели да преузму контролу над Босфором и отворе пут ка Медитерану. Током хладног рата, тражили су да стекну утицај у Турској у циљу приступа Босфору. То је у много чему центар гравитације за Турску и потенцијално витална ствар за Русе.

8d58625cba8ca3386b12317f01936f7f
Није било сумње да ће Руси направити корак ка Босфору пошто је избила украјинска криза. Али, било је логично претпоставити да је Русима, због јачег западног присуства у Украјини, потребно јачање присуства у Црном мору. Јача руска сила у Црном мору може да се користи за блокирање операција НАТО у Румунији, на пример. Али Турци су схватили да теоретско гомилање руских снага у Црном мору може завршити са потпуно другим намерама, по њих непредвидивим. То их је узнемирило, а Руска интервенција у Сирији је била још један корак.
Руси нису имали намеру да то буде потез против Турака, већ је то био начин да покажу своју способност да утичу на догађаје у региону који Сједињене Државе желе да напусте, али не знају како. То заправо није била претња ни Американцима. Сједињене Државе желе да сиријски председник Башар ал-Асад оде, али сигурно не док је Исламска држава дубоко у Сирији. Приоритет САД је да се заузда ИСИС. Истовремено, Америка није могла отворено да подржи Асада, јер им то њихова политика није дозволила. Руски интервенција је решила овај проблем за Американце. Они су јавно осудили Русе збоф мешања, али приватно им је лакнуло да виде терористи неће заузети Дамаск.

Руси нису имали потребу да циљају на Турску. Међутим, Турска је непријатељ Асадовог режима, како због његових сукоба са Туркменима и Арапима у Сирији, тако јер жели да има шири утицај над критичним суседом. Турци су протумачили учешће Русије у Сирији као намерну интервенцију против турских интереса, а резултат повећане напетости између две земље је обарање руског авиона. То је створило не ратно стање, већ стање непријатељства чији је развој тешко предвидети.

То непријатељство је довело до инцидената као што је заустављање најмање једног руског брода када је покушао да прође кроз Босфор, као подсетник рањивости Русије. Њима је потребан Босфор ради подршке њихових снага у Сирији. И тако се опет појавио стари руски стратешки проблем. То је довело до бескрајних провокација, претњи одмаздом и погоршања турско-руских односа.

Ово је место где геополитика постаје корисно средство за разумевање и предвиђања догађаја. Русија и Турска су историјски непријатељи не само због Босфора, већ и због Црног мора. Интереси две земље се секу сувише често и на превише начина, да би оне у потпуности веровале једна другој.
Односи Турске и Русије су сада и на критичној тачки. Русија покушава да одржи своју економску и стратешку равнотежу. Њу Турска једноставно географски пресеца, са четири дестабилизовати регионима Европа, Русија, Блиски исток и Централна Азија. Обе земље су дубоко рањиве и стога су веома осетљиве на потезе друге. Случајни догађаји који су довели до овог стања следе логичан образац ширег становишта.

Ове две земље су имале многе историјске обрачуне, и мере сваки нови догађај опоређују са старим. Неповерење је нормално и разумно стање између ове две земље, и ми смо сведоци да се оно сада само вратило у традиционални образац.

Курир