Музеј је огледало нивоа свијести једног народа о препозанавању сопствене културе, његовог односа према наслијеђу, локалној културно-историјској меморији. Он презентује све цивилизацијске досеге које је једна заједница успјела да оствари. Питање је шта његово одсуство, продаја и одрицање значи за један град, поготово када је оно сјајно дјело једног од најважнијих архитеката бивше Југославије и један од архитектонски највриједнијих објеката града?
Да се градови на нашим просторима олако одричу свог културног насљеђа није никаква новост. Када је једна земља у стању да дозволи вишегодишње затварање и обуставу рада једне од својих највриједнијих и најзначајнијих музејских установа, какав је Земаљски музеј у Сарајеву, како онда очекивати да неке много мање средине покажу одређени степен интересовања и свијести за потребом постојања једне институције каква је музеј.
Будимо искрени, музеји су на нашим просторима поприлично монотони. Свјетлосним годинама заостају за установама сличног типа у неким, географски, не тако далеким градовима. Савремени посјетилац музеја жели да оно што му се настоји представити доживи што реалистичније, да види, додирне, разумије и да се осјети дијелом приче која му се презентује, а никако да остане само њен нијеми посматрач. Године занемаривања, неулагања и некреативног приступа послу, довеле су до тога да постоји незанемарљив број људи који никада није осјетио потребу да уђе у музеј и да види шта се то крије иза зидова, ових често оронулих објеката. На тај начин смо дошли до тога да се на установе овога типа гледа као на фосиле неких давно прохујалих времена, чију потребу постојања не видимо као оправдану.
Макета етно парка[/caption]
Архитектонска сцена бивше Југославије је изродила неке од највећих архитектонских умова двадесетог вијека. Иако њихова имена нису толико звучна као оних који се сматрају доајенима савремених архитектонских постулата, домаћи аутори нису нимало каснили у праћењу архитектонских достигнућа својих савременика у другим земљама. Један од таквих великана југословенске архитектонске сцене био је и чувени архитекта Јурај Најдхарт, рођени Загрепчанин, бечки студент, сарадник једног од зачетника модернизна у архитектури, славног Ле Корбизјеа. Професор Најдхарт је за собом оставио небројано изведених пројеката, урбанистичких планова, теоријских радова на тему проучавања архитектонског наслијеђа.
Проучавајући традиционалну архитектонску праксу остао је посебно везан за ону која је своје коријена пустила на босанско-херцеговачком тлу. Није због тога ни чудо што, већ давне 1968. године, одмах након потапања извора Требишњице управо он бива ангажован на изради урбанистичко – архитектонског пројекта етно парка изнад Билећког језера. Као сарадника на пројекту професор добија свог некадашњег студента, архитекту Живка Јањића, који је неке од анегдота током њиховог заједничког рада забиљежио у својој књизи „Исповијед о архитектури“. Пројекат је требао да буде реализован као један мали град са пратећом инфраструктуром, низом објеката, малом ријеком, парковским површинама са стећцима из потопљених села, градском плажом… Реализација је кренула са објектом Завичајног музеја и на њему заувијек стала.
Међутим и сам објекат музеја је сасвим довољан да се сагледа и разумије приступ пројектовању овога великог архитекте. Начин на који је успио да уђе у суштину онога што јесте традиционална архитектура наших простора и да ту нит користи као оруђе којим обликује савремену реинтерпертацију првобитно архаичног архитектонског језика, не може ни лаичког посматрача оставити равнодушним. Овај објекат је засигурно један од најважнијих савремених примјера архитектуре унутар наше микро регије. Његова утканост у амбијент у коме је грађен, те вјешт начин скулптуралног обликовања простора, издваја га од плејаде објеката који су подигнути прије и послије њега.
Макета етно парка са ансамблом објеката и долином стећака[/caption]
Користећи природну морфологију терена, музеј се развија на два нивоа. Динамична игра кровних косина, визуелно увезаних са дворишним зидинама, на моменте даје осјећај да објекат израња из кршевитог окружења и у облику прамца каквог насуканог брода чека да буде поринут у непрегледну водену површину Билећког језера. Успјешност и љепота рјешења огледа се у чињеници да и након суровог и вандалског демолирања визија и језик којим архитекта комуницира својим пројектом настављају да буду разумљиви.
Мале, културно и економски осиромашене средине какве су наше, требале би да улажу и посљедње атоме снаге како би сачувале и унаприједиле оно што имају. За ревитализацију и очување свијетлих и репрезентативних примјера архитектуре, којих руку на срце немамо много, морала би да се залаже шира заједница, а посебно стручна, која би требала бити најосјетљивија. Музеј је огледало нивоа свијести једног народа о препозанавању сопствене културе, његовог односа према наслијеђу, локалној културно-историјској меморији. Он презентује све цивилизацијске досеге које је једна заједница успјела да оствари.
Питање је шта његово одсуство, продаја и одрицање значи за један град, поготово када је оно сјајно дјело једног од најважнијих архитеката бивше Југославије и један од архитектонски највриједнијих објеката града? На крају крајева, архитектура је много више од строго прорачунатог посла инжењера. Архитектура је и умјетност, а свака интервенција на умјетничком дјелу без сагласности аутора је скрнављење његовог ауторског рада.
Да ли се ико запитао шта би на нову функцију објекта, да је жив, рекао професор Најдхарт? Међутим, архитекте све код нас већ одавно слабо за шта питају, а поготово када је ријеч о архитектури…
Нинослав Илић, дипл. инг. арх. (Глас Требиња)
