Женска скулптура као симбол водовода: Бабићевој чесми фали ведро за воду?

Идентичне скулптуре налазимо у Сињу и Госпићу (Хрватска), у Цетињу (Црна Гора) и у Требињу. На све четири локације водовод се уводио крајем 19. вијека, а аустријска власт је одлучила обиљежити га постављањем скулптуре која ће имати симболично значење за становништво као извор воде. Такође, на све четири локације грађани су женску фигуру назвали именом прве жене која је на чесми сипала воду...

vedro

СУБОТА. Пазарни дан. Испод стољетњих стабала платана, на поплочаном Тргу Слободе, два су реда дрвених тамно-зелених столова са металним ногарама препуним свјежег воћа и поврћа. Све врви од народа. Трговци се надвикују: „Фина сира? Мркве са Зубаца? Смокве к’о душа. „Рога“ само двије марке!“ Купци загледају и купују. Тако је од ране зоре до ручка. Већ годинама, деценијама… и тек кад свако оде својој кући, а туристи се смјесте у кафиће и ресторане, тек тада, у пуној љепоти, бљесне Трг Слободе. Гледајући с корзоа гордо се издиже Дучићев дар „Херојима за слободу“, а иза њега је неправедно „сакривена“ Бабићева чесма.

НАЈЧУВЕНИЈА требињска чесма је заправо спомен-чесма. Посвећена је подмаршалу Ђури баруну Бабићу, што се и види из посвете „На успомену царском и краљевском Подмаршалу Ђури баруну Бабић-у грађани требињски 1890.“, написане на три мјеста на чесми и то ћирилицом, латиницом и арапским писмом?!

Ђуро Бабић је био родом Личанин, из мјеста Свети Рок у општини Ловинац. Рођен је 1826. године. Врло млад је ступио у војску те је као официр учествовао у различитим ратовима. Одмах послије окупације Босне и Херцеговине дошао је као пуковник у Требиње. Ту је постао генерал па је био задужен за војну и цивилну управу те је за заслуге добио и барунат. Године 1890. је премјештен на службу у Будимпешту и тамо је изненада умро као подмаршал. Требињци су одлучили да му посвете чесму у знак захвалности за све што је урадио.

У ИСТРАЖИВАЊЕ Бабићеве чесме кренула сам трагом документа из Сењског архива. У њему налазим бројне податке о четири идентичне чесме на простору бивше Југославије, о женским именима које носе, те о женској фигури на свакој од њих која изнад себе носи ведро за воду.

Читајући даље документ, сазнајем бројне детаље о постављању водовода у градовима под Аустро-Угарском монархијом:

„Како би се становништву подигао морал и показао брзи напредак и развој инфраструктуре, власти не само да су омогућиле постављање водовода у сам центар насеља, већ га и адекватно визуелно опремају. Фонтане или чесме које се постављају састављене су од постамента и женске фигуре од ливеног жељеза или бронзе. Такав принцип означавања извора питке воде је примијењен у свим већим и мањим управним подручјима Монархије.“

Marta u Gospicu

МАРТА у Госпићу

ИДЕНТИЧНЕ скулптуре налазимо у Сињу и Госпићу (Хрватска), у Цетињу (Црна Гора) и у Требињу (Босна и Херцеговина). На све четири локације водовод се уводио крајем 19. вијека, а аустријска власт је одлучила обиљежити га постављањем скулптуре која ће имати симболично значење за становништво као извор воде. Такође, на све четири локације грађани су женску фигуру назвали именом прве жене која је на чесми сипала воду.

У Госпићу је то била Марта, служавка из господске куће. Госпићка чесма са женском скулптуром на врху налази се у самом средишту града, испред катедрале. Скулптура жене је постављена на високом каменом постаменту у облику крње пирамиде који на све четири стране има металне посуде у облику шкољке у које се вода слива кроз металне млазнице лављег облика. Женска фигура је приказана у покрету, док над главом уздигнутим рукама придржава ведро воде. Скулптура је израђена у ливеном жељезу. Она симболизује постављање и увођење водовода крајем 19. вијека.

Идентична скулптура налази се и у Сињу и у Цетињу и у Требињу. Сињска чесма се званично зове Петровац, по Петру Трипалу, сињском градоначелнику који је са извора Милетин 1878. године довео питку воду у град, али је много познатија међу грађанством као„Луција-Луца“. То је име једне баке, али уједно и најпопуларније име у граду.

Lucija u Sinju1

ЛУЦИЈА-ЛУЦА у Сињу

Сињска „Луца“ од госпићке „Марте“ разликује се само постаментом те нешто свјетлијом бојом женског лика, што је разумљиво јер су на њој рађени рестаураторски и конзерваторски захвати 2010. године. Постамент је бронзани, а у средишњем пољу сваке стране су медаљони у облику лавље главе употпуњени цвјетном орнаментиком.

У ЦЕТИЊУ је то „Милица“ јер је прва воду са чесме насула велика књегиња Милица Петровић Његош, послије удата у чувену руску породицу Романов. Њој је чесма, која се налази на Балшића пазару, и посвећена. Чесма „Милица“ има мања одступања од сињске и госпићке скулптуре. Наиме, фигура стоји у истој пози с подигнутим рукама изнад главе, али изнад ведра има још једну мању корпу.

Чесма у Требињу има метални постамент једнаке обраде и облика као постамент у Цетињу по чему су и најсличније. Женска фигура изнад главе држи само сталак за ведро, док јој ведро недостаје. Чесма у Требињу, колико памте најстарији суграђани и по документима које сам успјела прикупити, није имала женско име. Симболика постављања баш женског лика за обиљежје доласка воде у град је можда и дубља од самог имена жене која се прва послужила водом.

ЧЕСМА је офарбана зеленом бојом и налази се у центру Трга, у центру пијаце на двије степенице издигнутом кружном бетонском простору. Изливена је у гвожђу и састављена од три дијела. Доњи дио је квадратни и на њему је посвета са двије стране на ћирилици и латиници, средишњи дио, који се према  врху сужава, на двије стране има грб града, а на двије је глава лава чија су уста су држач славина за воду.

На споју другог и трећег дијела су четири мала троугла. У три су уклесани листови платана, а у четвртом је трећа посвета на арапском писму. Трећи дио, којим је чесма издужена у вис, је женска фигура, која на глави носи нешто чега данас нема и што се током бурне историје града изгубило, али је, судећи по овом архивском документу, било ведро за воду.

Milica u Cetinju

Цетињска МИЛИЦА

Сазанање о постојању низа идентичних скулптура које приказују женску особу са ведром воде, а које су постављене у врлом кратком временском року (1878. године Сињ, 1890. године Цетиње и Требиње и 1893. године Госпић) заголицало је моју машту те сам покушала сазнати ко је аутор и колико су сличне.

СВИ ИЗВОРИ упућују на непознатог аутора, али из аустријских вајарских кругова, који је вјероватно био један од државних инжењера. Томе у прилог иде чињеница да су сви пројекти водовода наручени из Беча. Вјероватно је и скулптура дошла из тих кругова те је ријеч о серијској производњи са мањим одступањима.

Неоспорно је да је скулптура жене врло префињена и вјешто обликована са свим карактеристикама академског рада. Постављање ове скулптуре крајем 19. вијека обогатило је изглед те је до дана данашњег остало неизоставан детаљ визуелне слике сваког од ова четири града.

О правом аутору „Марте“, „Луције“, „Милице“ и безимене требињске, покушаћу сазнати више у даљим истраживањима о вајарској продукцији у раздобљу Аустро-Угарске управе на споменутим подручјима. Нарочито зато што су све у функцији, осим госпићке.

Јелена Ковачевић