Живот од Нигерије до Шкотске: ОДБРАНА ОД ПОПЛАВА – ИЗАЗОВ 21. ВИЈЕКА

„Мене је поплава затекла на радном мјесту у Београду, а супруга у кући у Обреновцу. Двадесет осам сати нисам знала ни да ли је жив… У свој тој муци, дошла сам на идеју да би појаве смањења ризика од поплава жељела озбиљније проучавати. У мени се родила жеља да својим знањем допринесем смањењу тог ризика“, искрена и упорна у својој намјери, прича нам ова бринета благог осмијеха да је тражила докторат, али да се све десило изненада.  Није тражила земљу, већ одређену тему. Земља је изабрала њу. И то Шкотска…

Мартина Егедушевић је рођена у Требињу као најстарије од четворо дјеце Влада и Данице Јанковић. Због очевог посла породица Јанковић се изненада сели на афрички континент. Како се тата Владо са фирмом Енергопројект обрео у Нигерији, тако је мала Мартина проходала у земљи, у којој добијате палмино вино или бургуту (ракија од шећерне трске, прим. аут.) у знак добродошлице као код нас, некада, хљеб и со.

Афрички континент, опет због очевог посла, Јанковићи напуштају послије пар година тако да је Мартина основну школу као и Гимназију „Јован Дучић“ завршила у Требињу. По сопственом признању, то је најљепши период њеног живота. Окружена љубављу и топлином породичног дома у Гранчареву свакодневно је слушала очеве приче о Београду и његовим факултетима као најбољим.

„Врло често волим да истакнем да ми је Гимназија ‘Јован Дучић‘ у Требињу била тежа од факултета. Професори су од нас тражили много рада и знања. Ту сам заиста научила како да учим. Било је пуно суза и разочарења, али опет захвална сам гимназијским професорима, јер сам факултет завршила без по’ муке“, прича нам Мартина која је након матурирања положила пријемни на Грађевинском факултету у Београду и опредијелила се за смјер хидротехнику.

„Хидротехника обухвата све оне дјелатности којима се омогућава коришћење воде, којима се воде штите од деструкције квалитета и којима се спречава штетно дејство вода. Ту спада пројектовање, изградња и одржавање хидротехничких објеката и система који се користе за: снабдијевање водом насеља и индустрије, хидроенергетско коришћење вода, хидротехничке мелиорације  и заштита вода“, набраја нам Мартина са чим се све сусретала изучавајући хидротехнику и, сво вријеме, истиче да је за њу Грађевински факултет у Београду једна изузетна институција.

Свјесна је да је основно знање и критичко размишљање стекла управо ту. Каже да је имала прилику да јој предају изузетни професори, цијењени и признати стручњаци.

„Прилика да студирате на Београдском универзитету је непроцјењива. Ја сам је искористила, као и моје двије сестре које су инжињери технологије, те брат који је ветеринар. Породично смо велики поштоваоци Београдског универзитета“, наглашава ова, данас госпођа Егедушевић, важност квалитетног школовања и додаје да им је главна инспирација био отац који је пропутовао пола планете радећи на изузетним пројектима у Панами, Перуу, Кенији, Нигерији, Ираку итд. У исто вријеме Мартина одаје велику захвалност мајци која је пратила оца и породицу држала на окупу.

„Мама и ја само пратиле тату док је радио у Африци. Одрасла сам у Нигерији. Моји први другари су имали другу боју коже. Причали смо на њиховим језицима. Потпуно другачији начин живота у односу на живот у Требињу“, с дозом носталгије, али искром у оку, оном која засјаји при налету емоција, сјећа се одрастања на афричком тлу и показује нам фотографије из дјетињства.

Данас, три деценије касније Мартина живи у Шкотској. Жеља за усавршавањем одвела је у земљу килта, рагбија и вискија. На тамошњем државном факултету који је пандан Београдском универзитету завршава докторске студије.

Идеја о докторату се родила давно. Међутим прекретница се десила 2014. године. Сјећате се сигурно огромних поплава у Србији?! У то вријеме већ сам била удата и са супругом Мирославом живјела сам у Обреновцу. Нас двоје никада нећемо заборавити тај 16. мај 2014. године. Мене је поплава затекла на радном мјесту у Београду, а супруга у кући у Обреновцу. Двадесет осам сати нисам знала ни да ли је жив. Прво сам мислила, службе раде своје, неко ће доћи до њега. Стално су најављивали пораст водостаја. Почела сам да паничим. Помишљала сам и на то да га никад више нећу видјети. Не желим ни да се сјећам на шта сам све мислила, али на крају се све добро завршило, јер га је спасила Горска служба“, са дозом страха у гласу сјећа се ова успјешна млада жена тренутака у којима се осјећала потпуно беспомоћно.

Три мјесеца, како рече, трајало је „паклено“ чишћење куће. Ни сама није могла замислити колико природа може бити сурова и како изгледа град послије катастрофалне поплаве.

„Када сам први пут ушла у двориште након поплаве, била сам, па мало је рећи, шокирана. У том тренутку, стварно сам мислила да смо дотакли дно као брачни пар који је тек почео стварати нешто, а између осталог и ја сама као професионалац, као неко из струке. И тада сам се увјерила у истинитост ове изреке коју често кажу стари људи у Херцеговини. ‘Човјек је највећа животиња!‘ И то је истина. Нисмо били свјесни шта све можемо издржати и преживјети док нас није снашла та страшна непогода. У свој тој муци, дошла сам на идеју да би појаве смањења ризика од поплава жељела озбиљније проучавати. У мени се родила жеља да својим знањем допринесем смањењу тог ризика“, искрена и упорна у својој намјери, прича нам ова бринета благог осмијеха да је тражила докторат, али да се све десило изненада.

Није тражила земљу, већ одређену тему. Земља је изабрала њу. И то Шкотска. Данас воли што је било тако. У јуну 2016. године брачни пар Егедушевић се преселио у Единбург. Мирослав је, нетипично за Балкан, напустио свој родни крај, свој посао и одлучио да пође са Мартином како би је подржао у свим њеним жељама и напорима да докторира и то баш на поплавама. Није изостала ни подршка родитеља, али и мужеве породице.

„Као прво, морам да објасним да се докторат у Великој Британији ради на један другачији начин него код нас. Ја сам овдје студент на докторским студијама са пуним радним временом. То значи да сам практично по занимању студент. Овдје постоје и докторати који су само пола радног времена, али онда то не траје три године него шест година. Систем је такав да мораш потпуно да се посветиш истраживању да би докторирао. Тема мог доктората је: ‘Природно управљање поплавама – процјена утицаја креирања шумског покривача на смањење ризика од поплава‘. Ово истраживање има за циљ изучавање стварања новог шумског покривача у централној Шкотској. То подразумијева мониторинг, прикупљање и мапирање података о отицају, седименту и природним хидролошким процесима како би се што боље разумјеле примијењене култивационе технике самог пошумљавања. Морам рећи да то уопште није једноставно. Слив на коме ја радим тренутно има инсталиран значајан број уређаја и ја сама бринем о њиховом раду. Наравно за одређене савјете ту у помоћ пристижу моји ментори“, детаљно нам објашњава ова дипломирана инжињерка грађевинарства разлику између студирања у Србији и Шкотској.

„Прва и главна разлика у организацији студија је у доступности предавача. На примјер, прошли семестар била сам предавач студентима мастер студија. И то једноставно не функционише по систему да ја будем са њима само тај период који ми ја одређен за предавање. Много више смо се виђали када они имају одређени проблем. И тај трансфер знања уствари прави разлику. Наравно, наш систем пружа много обимније образовање и по теоријском и по практичном учењу, али опет професор није сваки дан ту за тебе и постоје одређена ограничења по том питању. Студенти, овдје у Шкотској, фокусирани су на одређени правац. Често кажем – послије било ког факултета у Београду, спреман си одмах да идеш на докторат, али поставља се питање – да ли је то суштина образовања? Да ли ми превише радимо на томе да знамо све? То је већ питање за неког другог“, каже Мартина која признаје да јој је драго што је основне и специјалистичке студије завршила на Балкану, јер не може себе да замисли у овом систему студирања. Једино што јој се стопроцентно свиђа у шкотском образовном систему је дискусија као начин рада.

Пројекат на коме Мартина Егедушевић треба да докторира креиран је заједно са Шкотском државном комисијом за шуме и она је у обавези да се и са њима повремено састаје те да их извјештава о радовима на терену. У овом дијелу Шкотске, прича нам да постоји изражен интерес и локалне заједнице тако да на овај начин има прилику да упозна читав систем како једна заједница постаје отпорнија на поплаве.

Након завршених студија у Београду, Мартина је седам година била запослена у Јавном водопривредном предузећу „Србијаводе“. Када се одлучила на докторат у Шкотској, била је принуђена да напусти посао, јер у Србији не постоје законски акти који регулишу одлазак запосленог на студије у иностранство и то у периоду од три године.

Споразумно смо прекинули радни однос. Наравно, остала сам у одличним односима са свим колегама, као и са директором. На неки начин сматрам да је то и исправно са људске стране, јер не бих жељела да се нађем у ситуацији да ми они чувају радно мјесто три године, а ја одлучим да останем у некој другој земљи. Наравно и то се дешава. И то је људски, али опет незапосленост је велика и неко други треба да добије шансу да ради на том мом радном мјесту“, јавно износи своје ставове и прича нам како је и као запослена у „Србијаводама“ прошла разне тренинге у Холандији, Израелу…

„Изненада сам допутовала у Требиње. Преминула ми је бака. Моја Зорка. Моја царица. У 91. години. Сад кад размишљам, можда и нису поплаве у Обреновцу и катастрофа која је задесила моју нову породицу, те које су пресудиле да се на докторским студијама бавим овим проблемом. Можда је, баш, пресудио свакодневни живот поред Бране, којој сам се дивила од малих ногу, али и бакине приче како се Брана градила. Жао ми је што није дочекала јубилеј да још једном сретне све те људе“, сузних очију испричала нам је Мартина.

У Шкотској је упознала много изузетних људи, паметних и образованих, који постижу велике успјехе на пољу науке. Од њих је научила да у науци мора бити веома стрпљива и марљива да би нешто открила и нечему допринијела. Њен радни дан почиње у осам часова ујутро и врло често обавезе заврши веома касно. Признаје, да би ријешила одређене проблеме, потребно је много креативности и тврди да јој много помаже то што је живјела на селу. Искуства из одрастања у херцеговачком кршу преноси на шкотске пропланке.

„За сад је незахвално причати до кад остајемо у Шкотској и гдје ће нас пут/живот даље одвести. Жеља ми је да ускладим професионално и приватно. За сада смо овдје. Докторат требам завршити 2019. године. Послије тога, зависно од ситуације, одлучићемо шта је најбоље за нас. Морам признати да нам недостају пријатељи и породица. Недостаје ми кафић преко пута куће у Обреновцу. Тренуци кад буквално искочим суботом из пиџаме, покуцам комшиници на врата и већ смо на кафи. Овдје се све много планира, па чак и та кафа. Можда ми фали и мало више непосредности у односима. Фали ми храна, јер одрасла сам на селу. И парадајз, на примјер, који једем код мојих родитеља, а који никад и нигдје не може да се купи са таквим мирисом и укусом. Неки укуси немају цијену. Исто је и са људима. Одређени људи су незамјењиви“, тврди жена која је окусила и Африку и Европу, а опет најљепше се осјећа на обалама Требишњице.

 Упркос томе што није нимало једноставно докторирати, Мартина живи свој сан и иде ка његовом остварењу.

„Заинтересованост произилази из могућности, а могућност креирамо ми сами претварајући свој сан у стварност“, истакла је Мартина Јанковић Егедушевић на крају нашег разговора свјесна да је њена борба с поплавама – борба за 21. вијек.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња