На три километра од Требиња, у насељу Тодорићи прилично је живо. Уз лавеж женке шарпланинца по имену Ара, као каквог диригента, надовезују се гакање, гукање, кукурикање. Кунићи се наравно не оглашавају, али помно посматрају. По која мачка тек запреде, док умива шапе на сунцем окупаном фебруарском степеништу породичне куће Петковића.
Велико двориште, још већа скупина разних врста пернатих и крзнених животиња смјестила се под плаштом палми, које је домаћин Илија, с пуно љубави садио.
„Најљепше је под њима љети, да се душа одмори од напорног посла“, каже нам, док излази из аутомеханичарске радионице, гдје смо га затекли. Заиста му вјерујемо и када нам каже да није лако оволики број животиња чувати и хранити. А има их толико, да им ни сам не зна броја.
Крећемо се двориштем са чије сваке стране је смјештена и ограђена друга врста. Ту се несметано шепуре мошунске патке, домаће бијеле гуске, те кунићи – новозеландски чистокрвни бијели, њемачки шарац и дивљи кунић сиве боје, који се овдје доселио прије три године, колико има да га је наш саговорник набавио.
Домаћинство Петковића допуњују и разнолике врсте кокошака: црни аустралоп, талијанка - сребрна и јаребичаста, сусекс, те три крижане врсте различитих боја, пијетлови талијанци сребрни и јаребичасти, као и јапанске препелице.
Прича нам Илија, да је некада његово имање врвило и од морки, голубова и тулуских гусака, које је, такође, узгајао из хобија. Дочарава да се овдје могло видјети разноразних боја перја и уживати у свакодневном лепету њихових крила.
„Било их је колико хоћете. Али откад сам у пензији број животиња сам смањио. Не може се све стићи, а није ни финансијски лако. Буде ми почесто жао што сам их се морао одрећи“, изговара овај, по занимању аутомеханичар и некадашњи шеф сервиса у предузећу „Ауторад“, гдје је зарадио пензију.
Питамо га зашто баш ове животиње као хоби? Одговара, све је почело још прије тридесет година, када је одлучио да од узгоја перади и продаје јаја додатно заради. Истина, почело је с том намјером, а испало да се ни један нови дан више не може замислити без овог друштва.
„Тешко их јесте одржавати, али ме испуњавају. Кад изађем из радионице и чујем их да пјевају одмах ми је лакше. Кад се излежу млади, то је прави доживљај гледати да се рађа нови живот. Осјети човјек максимално задовољство! Није то само што знам да их имам доста и да ми доносе приход, него уносе радост, као и свако живо биће“, прича нам овај љубитељ животиња, док у рукама умирује бијелог кунића, помало уплашеног од наше посјете, те објашњава – „То је зато јер вас не познаје“.
Препеличија јаја - властити узгој
Како каже, прије њега се нико у породици није бавио узгојем оваквих и оволиког броја врста животиња. Поносно истиче да је сваку коју има купио, изузев пса, кога је добио на поклон из узгајивачнице у Сарајеву. Констатујемо да је ово прилично необичан и риједак хоби. Илија додаје и скуп.
„Кад се сјетим колико сам прије обилазио сајмова по Србији или Босни и Херцеговини, само да бих купио кунића, вјерујте ни сада не смијем рећи колико сам их плаћао. Рекао би неко да нисам нормалан. Исто је било и са другим животињама. Али, без обзира на цијену, нисам се двоумио“.
Поједине врсте које има, воде поријекло и из неких далеких земаља. Илија их је, ипак, налазио широм бивше Југославије. Држао је дуго година и куниће оријаше, велике и до девет килограма тежине. Како их је тешко одржавати, опредијелио се за другачије расе кунића свих боја, који расту од три до пет килограма тежине.
„Сви живе у одвојеним боксовима. Често људи сврате, доведу дјецу да им покажу ове умиљате животињице. Е онда настане прави урнебес! Дјеца одушевљено скачу по дворишту, сва у чуду. Траже да их помазе. Дам им, али кратко, јер се кунићи узнемире, уплаше. А није ми мило кад их видим такве. Не волим ни да их неко много гњави. С друге стране ме радује када видим да има дјеце која се с љубављу и пажњом опходе према животињама. Е и због тога ме испуњава што их имам оволико, па колико да кошта, нека кошта“, одмахујући рукама у ваздух, рече нам овај човјек смиреног погледа, какав посједују прави заљубљеници у природу и њен ритам.
Кад не може све да стигне сам, помажу му супруга и синови, а док се није удала, каже, радо је то чинила и кћерка. Од свега га највише радује што је љубав према животињама пренио на властиту дјецу, те што животињу никада није ударио нити помислио на то.
Загазивши у седму деценију, Илија је и даље активан у занату аутомеханичара. Виталним га држи чињеница да је пола свог вијека посветио животињама и неуобичајеном хобију, али и самом начину живљења, спонтано оплемењеном неким другачијим вриједностима. Зато нисмо изненађени када нам каже да се са својим животињама радо и поприча.
„Кад их храним или овако у пролазу, кад их само обиђем, волим по коју размијенити с њима. То може разумјети само онај ко живи са животињама. Кад се коте кунићи увијек сам ту да им помогнем. Стигну ме емоције кад они мали долазе на свијет. Изнова је код нас овдје велика радост“.
У то смо се увјерили и сами видјевши гуске које се слободно шетају ливадом, пијетлове заједно ограђене а да се не туку, куниће како нам прилазе и допуштају да их помазимо и, наравно, Ару, женку шарпланинца очију разиграних као у вољеног дјетета.
Иако надомак града, живи се овдје полако и мирно као да је негдје миљама далеко. Стиже се све, а понајвише бити у истинској хармонији с природом.
Моји Српски високолетачи
Међу бројним врстама животиња, Илија Петковић сјетно прича о онима које је највише волио.
„Имао сам некада и голубове, летаче. Направио им велики голубарник. Било их је преко тридесет. Дуго сам их држао и уживао гледати њихов лет. Посебно Српског високолетача, бијелог, веома цијењеног међу одгајивачима код нас и у свијету. Кад би се он винуо у висине то би био призор и за очи и душу! Међутим, нисам могао да се изборим са јастребовима, који су само вребали кад ће ми којег голуба уловити. Видиш одједном перушке падају с неба... нисам више имао срца то да гледам. Неке сам продао, неке поклонио. И сада ми је жао што их више не држим, али по њих је боље тако“.
Пилићи у сред зиме
Ријетко се деси да се пилићи излегу током зиме. На имању Петковића, изгледа, све је могуће, па се тако половином јануара ове године, на температури испод нуле излегло њих шесторо. Уз кокошке које легу пилиће, Илија има и коке носиље, а јаја су у бијелој љусци. Купују их људи свакодневно, а не може их надодавати пред Васкрс, јер су лијепа за украшавање. Траже овдје и јаја јапанске препелице, која су изузетно здрава.
„Читао сам о томе, мало истраживао и одлучио да и за јапанске препелице нађем мјеста на имању. Изненадио сам се када сам сазнао колико у оволишном јајету има здравља. Направио сам кавезе и полако кренуо и са тим. Кад има мјеста за оволике животиње, има вала и за мале препелице“.
Уз Ару је све лакше
Илија са шарпланинком
„Ара је прави чувар на имању, али Бога ми и прави пријатељ. Дуго је код нас и откад је ту нема лисица ни паса луталица да коло воде. Прије се од њих није могло остати. Али сад Ара чува, а ми настојимо да јој за вјерност узвратимо љубављу, што више можемо“, говори Илија, док се његова шарпланинка пропиње на задње шапе и разиграна од среће скаче по дворишту, као да зна да је управо добила најљепшу награду, похвалу као залог безрезервне љубави.