Зов херцеговачких гена: До успјеха на тежи начин

„У животу сам укупно посјетио 22 земље. Дуже вријеме живио и радио у 10 земаља на четири континента. Али, нешто ме стално вуче у Требиње! Чврсто вјерујем да су у питању гени, по мом оцу Јову, који је рођен и одрастао у Талежи, гдје је и данас наша стара кућа“.

Овако говори Никола Шеро, човјек који је љето провео у родном крају, а већ крајем септембра присуствовао отварању подземне жељезнице која повезује Хонг Конг и Кину, гдје је радио на позицији техничког директора планирања и контроле (Head of Planning & Controls).

Ријеч је о великом пројекту за подземну мрежу за брзе возове „XRL WKT High Speed Rail to China, West Kowloon Terninus Station“. Заједно са њим на пројекту, цјелокупне вриједности инжењерства и грађевине око девет милијарди евра, радило је још седам људи y одјељењу за планирање главне станице. Николин дио, износио је око три милијарде евра, а заснивао се на пројектовању главне станице са око 300.000 м2 стамбене површине, 22 перона, те више од неколико прилазних тунела, све под земљом, у самом центру града.

„Јако компликован пројекат. И изазован. Требало нам је шест мјесеци да поставимо програм за контролу времена и још толико да се усаврши са пратећим системима и одобри од Владе Хонг Конга.  Али, без обзира на толики обим посла и велику одговорност, превасходно волим то што радим. И на крају сам увијек поносан што сам имао привилегију да учествујем и да дам свој допринос“.

Посљедњих 10 година, овај шездесет петогодишњак води властиту фирму “SPCS Limited (Sero Planning & Controls), гдје ради као савјетник на великим капиталним пројектима Владе Хонг Конга и других свјетских компанија. Истиче, први пут у животу је у прилици да сам може да диктира своје услове рада. А да би до ове тачке пословног пута стигао, није му било једноставно.

HRL WKT прослава завршетка грађевине са директорима на бини 2018.

Наиме, по завршетку Природно – математичког факултета у Београду 1978. године и одслужења војног рока, високог просјека и ранга да се налази међу пет најбољих студената своје генерације, није могао да се запосли. Да би са, тадашњом супругом, студентом Филолошког факултета, могао да живи, преко студентске задруге прихватио је ноћне смјене на бензинској пумпи у Земуну. Преко дана је тражио нови посао. Нашао га је у Мојковцу. Професор математике. Предавао је годину дана.

„Знао сам да то није рјешење. По природи сам човјек кога препреке никад не заустављају, не спутавају. Већ смо добили сина и супруга и ја смо знали да се тако не може живјети. Донијели смо одлуку да идемо у иностранство. Кад нам је стигла виза из аустралијске амбасаде у Београду, то смо и урадили. Почетком 1981. године, са бебом од шест мјесеци, стигли смо у Сиднеј. Било је тешко. Никога нисмо имали тамо. А ја нисам добро говорио ни енглески језик. Ипак, ни то ме није поколебало“, присјећа се тог периода и тешких дана овај, данас свјетски признат Херцеговац на пољу програмирања и планирања великих грађевинских пројеката.

Да би уопште могао да оде у Аустралију, с осмијехом, али и осјетном чежњом, прича да је продао оригиналну гитару „Gibson Les Paul Custom“, за коју је својевремно шест година штедио. Дошавши у Сиднеј, са собом је имао свега 700 аустралијских долара, супругу и бебу. Привремени спас назирао се у мапи града, коју су добили на рецепцији мотела, гдје су одсјели.

„Видим да је у близини мотела Универзитет и ријешим да одмах идем и тражим посао. Не знам енглески, али одем на одсјек математике. Све са сином на леђима у носиљци и супругом! Звучи невјероватно, али тако је било. Прими нас човјек без икакве најаве, а супруга, онако са сигурним ставом каже „Ми смо мигранти, тражимо посао, муж ми је висококвалификован!“ А он нас гледа у чуду, али нас је позвао да разговарамо. Погледао је моје дипломе и без обзира што је био импресиониран, рекао нам оно што смо и сами знали: „Ви не говорите енглески!“ Ипак, дао нам је неке важне информације и упутио нас шта и како да урадимо даље“, сјећа се Никола тих првих дана, и сада не вјерујући како је имао неку „луду срећу“.

Прича нам да је у то вријеме, тих осамдесетих година, аустралијска влада свим мигрантима плаћала двомјесечни курс енглеског језика, који је и он редовно похађао. У дубини душе, знао је, каже, да му то није довољно за озбиљнију комуникацију, нарочито на пословном нивоу.

„Кажу нам тамо да ће од нас 50, првих пет који успјешно положе курс добити стипендију да три мјесеца студирају енглески. И знао сам! То ми је шанса. Дао сам све од себе и био први. А онда сам написао 120 апликација за посао свим компанијама везаним за програмирање, математику, истраживачке радове, јер сам специјализирао теоријску механику са небеском механиком, тензорима у диференцијалној геометрији, те рационалној механици.  И себи рекао да оно што ми прво дође, то ћу да радим!“

Имао је и срећу да су му у Аустралији признали дипломе из Србије. Добио је и први посао – асистент шефу у изградњи великог петрохемијског постројења у Камбери, на математичким прорачунима.

„Брзо сам схватио, ако хоћу да останем, дипломе ми тамо не значе пуно. Много више цијене ваш рад, залагање, труд, сарадњу, како сте прихваћени као тим. Послије неколико година рада све иде по репутацији. Имам тезе за неколико доктората, али никад ми нису требали, јер ми не би направило разлику у статусу, као што је случај код нас. Схватио сам да све морам брзо да учим и знао једно – ако сам код нас могао математику да студирам онда могу и све друго да научим! Не само оно што ми је био посао, него и све друго што ми је дошло под руку. Тада сам се увјерио да је знање моћ“.

Никола са дјецом

А та моћ била му је и најбоља шанса. И тако је кренуло. Из једног у други велики пројекат, полако је напредовао. Након првих 15 година на петрохемијским моделима рафинаерије нафте, прешао је на друге индустрије. Радио пројекте за тунеле, мостове, руднике, касино, пруге, возне станице, инфраструктуру… Од Аустралије, преко Индонезије до Сингапура и 1994. године Хонг Конга, који му тада постаје стално мјесто живљења.

„Хонг Конг сам повремено напуштао да радим у Колумбији, Бразилу, Вијетнаму, Филипинима, Тајвану, Кини. Пројекат у Бразилу, радио сам за једну од највећих компанија на свијету. Име не смијем да кажем, али вам могу рећи да сам временом постао један од признатих свјетских стручњака за примјене тзв. Монте Карло симулације у планирању, веома распрострањене у свијету инжењерства и грађевине“, поносно и с пуним правом о себи говори човјек, иза кога су водећи свјестки пројекти планирања и контроле великих система које је постављао и одржавао.

Осим што се усавршио и правилно примијенио Монте Карло симулације у инжењерству, толико се предао планирању, да је посао унаприједио до те мјере да може, не само да предвиди када ће нешто да се заврши, већ и која је вјероватноћа да ће се пројекат завршити у одређено вријеме.

„Мој посао је да контролишем вријеме извођења радова. Ријеч је о толико компликованим пројектима које грађевинар не може планирати сам. Након што саслушам жеље клијента и погледам све инжењерске цртеже, онда учим о пројекту. Подијелим га на хиљаде елемената, у зависности колики је пројекат. Сваки елемент се прорачуна посебно и онда се морају повезати логиком, јер нешто мора да се деси прије да би се одрадило сљедеће. Задњи пројекат на подземној жељезници у Хонг Конгу подијелио сам на 20 хиљада елемената, сваки прорачунао колико ће да траје и све повезао са 65 хиљада логичких веза, да бих направио логичан и секвенционалан програм о извођењу радова, односно динамички модел („CPM Critical Path Method“). Тако можете да дајете фокус елементима који су критични, који ће да закасне и слично, али да се задњи датум за завршетак радова не промијени. Треба, значи, одредити који су елементи и колико критични и шта је ту неопходно да се ријеши“, усхићено о свом послу, као да управо сада неки пројекат анализира, прича нам овај Талежанин.

Напомиње, да иако се све ради компјутерски, најважније је имати искуство и знање. Неопходно је познавати и све основе инжењерства, као и све методе како се шта гради. На својим пројектима, прича, радио је све изузев дизајна, јер како тврди, 90 одсто посла је направити реалан и примјенљив модел, не само у детерминистичком моделу програма за планирање, већ и у пробабилистичком, гдје се примјењују Монте Карло симулације.

За себе каже да данас има три базе у којима живи, Аустралија, Хонг Конг и Требиње. Ту је и још једна адреса, у Кини, одакле му је друга супруга, Ада.

„Ускоро планирам да се пензионишем. Када сам питао супругу гдје би жељела да нам буде нека вишегодишња база, одговорила је: „У Требињу“. Свиђа нам се ово мјесто. Не може се поредити са толиким престоницама, наравно, али Требиње у себи има нешто посебно, што се ријетко гдје може наћи. Овдје су људи достојанствени и срдачни. Централни је град, на разне локације можете брзо стићи. Град са пуно споменика и историје, са несвакидашњим пијететом. Тих, миран и квалитетан животни стил. Послије скоро 40 година да сам путовао и живио широм свијета на крају мислим да ћу у Требињу направити крајњу базу, јер овдје има нечег што другдје нема“.

Са супругом Адом испред поро- дичне куће у Талежи

За човјека који је обишао пола свијета, чија је жеља да посјети Макчу Пикчу, Јужну Африку и, једног дана, Месопотамију, право је чудо да жели да се смири у малом Требињу. Рекао нам је: „Можда вама“.

„Ми овдје, увијек мислимо да је све страно и боље. Кад сам стигао у Аустралију, схватио сма да није тако. Првенствено, што су у оно вријеме наши факултети били далеко бољи него било који свјетски. Друго, све што сам постигао, било је тежим путем. Да ми је неко рекао да ћу доћи довде не бих му вјеровао. Мислим да је код мене пресудио онај наш српски, позитивни инат. Никада себи нисам дозволио да оно што радим не урадим најбоље што могу. Радећи и на пумпи ноћну смјену био сам најбољи радник. Трудио сам се увијек да будем искрен и поштен. Радо сам дијелио савјете, никад нисам манипулисао са било чим, нити сам лагао. Вјеровао сам у самог себе. Сматрам да сам успио потпуно. Кад се осврнем, од човјека који 1981. године није говорио енглески језик да постанем признати свјестки стручњак у свом послу, мислим да није мала ствар. А највише сам поносан што је отац доживио да види мој напредак и што сам га усрећио. Зато сам посебно срећан и емотиван, што ћу у његовом родном мјесту боравити и живјети!“

Лозовача више за стан и кућу  

Схвативши да овај човјек истински ужива у свом послу, питали смо га да ли ће му одлазак у пензију тешко пасти? С осмијехом је одговорио:

„То је стварно добро питање. И себи га често постављам. Биће ми жао када престанем. Не могу дуго да не радим ништа, а опет, не може се стално ни радити. Од априла ове године одбио сам четири пословне  понуде из Мелбурна, Лондона, Дубаија и Абу Дабија, јер су дугорочне, а прихватио сам једну краћу за Хонг Конг. Желим да се мало одморим и путујем са супругом. Прије четири године у Требињу сам купио стан. Били смо на одмору и са родбином сам пио лозу. Стигла ме нека сјећања. И након неколико лоза, купим стан. Сада смо купили кућу. Одмах до мог брата од стрица и бићемо комшије. Ускоро ћу да је реновирам. Већ смишљам шта и како. Смијали су ми се рођаци. Кажу: „Видиш да не можеш да мирујеш?“ И стварно је тако. У Требињу бих волио и када бих могао да држим курсеве на факултетеима. Имам огромно знање и штета је да га некоме не пренесем“, искрен је Никола Шеро.

Дјеца као покретачка снага

„Из првог брака имам троје дјеце. Син Марио живи у Перту. Феноменалан је гитариста, што ме много радује, јер сам и ја у младости од седамнаесте године свирао гитару и имао разне групе у бившој Југославији, Аустралији, Индонезији и Хонг Конгу. Није пратио моје кораке по питању посла, иако је студирао Економски факултет са IТ фокусом. Имамо јако добре односе и то ми је најважније. Кћерке Никол и Диана су близанкиње. Никол живи, такође у Перту. Наставница је музике и драме, као и композитор поп пјесама. Свира клавир и изузетно пјева. Диана је у Мелбурну. Завршила је креативно писање и одлична је у свом послу. Поносан сам на све троје. Уз њих, са својих 65 година имам све што ми треба. И више од тога!“

Са супругом Адом испред породичне куће у Талежи

Требиње буди емоције

Без обзира што је Никола Шеро рођен у Шапцу, гдје је завршио основну и средњу школу, не крије да Требиње носи у срцу и да ово мјесто осјећа као  родни град.

„Отац се послије Другог свјетског рата обрео у околини Шапца и оженио моју мајку, која је из Лознице. Више пута је желио да се врати у Талежу, али мајка није хтјела. Срце му је остало у Херцеговини. Ми смо свако љето проводили овдје, редовно долазили и овај град јако добро познајем. И волим. Много родбине и пријатеља имам у Требињу. Овај камен ме непрекидно вуче себи. Јако сам срећан што супруга дијели моје одушевљење Требињем. Након одласка у Аустралију 1981. године, први пут сам овдје дошао након девет година. Толико сам се радовао. Од тада редовно дођем. Направим туру Шабац, Београд, Лозница, Требиње, Талежа. И изнова се осјетим прилично живим“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/ Глас Требиња