БОРА ТОДОРОВИЋ: Чемерни осмјех великог шармера

НАВРШАВА се данас пет година од смрти јединственог „глумца са чемерним осмехом“, Боре Тодоровића. Деведесет година од његовог рођења биће такође ове године, 5. новембра.

У свету се, последњих година, због свевремене актуелности, све више и све чешће игра „Псеће срце“ Михаила Булгакова, драма о научном експерименту доктора Преображенског, који од Клема Чугункина, вуцибатине, уз помоћ гена пса Шарова, ствара нову врсту, која поприма најгоре особине и човека и пса. То га „препоручује“ за високи политички положај, а они који су хтели тако да унапреде човечанство, јасно је, награбусе… Понекад, после гледања „Псећег срца“, нарочито у Русији, говорим о Бори Тодоровићу, најбољем Полиграфу Полиграфовичу Шарикову кога сам видела у свом театарском животу.

„… Бора Тодоровић, у двострукој улози Клима Чугункина и Шарова, алијас Полиграфа Полиграфовича, измирује на готово збуњујући начин грубост гротеске и стил нежне трагикомедије, хуморност и присност, успева да од једне циркуске фигуре начини стварног јунака из стварне драме“, написао је Владимир Стаменковић, после премијере „Псећег срца“ у Атељеу 212, у адаптацији и режији Александра Саше Петровића, 1979. године.

Пишући монографију о Бори Тодоровићу („Бора Тодоровић, уметник спонтаности“, 2008), уз Добричин прстен, имала сам ту драгоцену прилику да са њим самим говорим о тој неухватљивој глуми, врхунској спонтаности на сцени, специфичном глумачком изразу…

Један од два најзанимљивија глумца српског глумишта (други је Зоран Радмиловић, у Сашином „Псећем срцу“ је био професор Филип Филипович Преображенски), у опширним разговорима које смо за књигу водили, покушао је да ми протумачи извор свог сценског шарма, незаборавног и непревазиђеног осмеха (који је Паоло Мађели назвао чемерним), указујући да непрестано треба посматрати људе и памтити њихове особитости, стварати једну базу тих трагикомичних специфичности… На моје питање о томе колико је улога Шарова (како се код Саше зове) у „Псећем срцу“, која подразумева најшири спектар специфичних израза, за њега била значајна, Бора се озарио:

„Била је! Зато што сам, ваљда, први пут одиграо једну велику драмску улогу. Веома комплексну, с обзиром на то да сам ту играо неку симбиозу човека и пса, са свим спољним карактеристикама пса! То је богзна како пленило публику, ти моји скокови на сто, псећи лавеж, зевања… То је, такође, била моја прва драмска улога која је на сцени имала развој. Како се ишло ка крају, ја сам све више постајао човек. На крају, дубоко разочаран, ваљда светом и околностима, извршим самоубиство… Заиста сам уживао у тој улози, имао сам одличну сарадњу са Сашом Петровићем… Људи ме се и данас сећају по тој улози, зато што је то било некако изван мог устаљеног репертоара. Баш изразито драмска улога.“

На петогодишњицу смрти Боре Тодоровића, после више иступа на руским позоришним сусретима, о његовој изузетној улози Полиграфа Полиграфовича у „Псећем срцу“ Булгакова, још једном уживам у сећању на Борин магични дар, да позлати све на сцени чега се дотакне.

ЗАХТЕВИ ГЛУМАЧКЕ МАЈСТОРИЈЕ

Недавно сам, на сцени изузетног позоришта „Мастеровије“, у татарстанском граду Набережније Челни, гледала „Псеће срце“ Булгакова, у режији младог петербуршког редитеља Семјона Серзина, где се радња одвијала у „обореној“ сценографији, и где су неки ликови променили пол. Све се преокренуло после револуције, по Серзину, простор се срушио, људи су променили пол, од пса је настао човек… Иако потпуно различит од Боре Тодоровића, млади глумац (великих моћи) Алексеј Ухов, у улози Полиграфа Полиграфовича је по ширини асоцијација своје глуме подсетио на Бору… Изврсна драма, за сва времена, тиче се свих и захтева глумачке мајсторе!

Новости