Чивија умјесто четкице: Цртежи с прве линије

Ово је прича о Милошу-Мишу Риђешићу, који је нажалост преминуо 1994. године у току Одбрамбено-отаџбинског рата, у својој 46. години, оставивши за собом породицу, пријатеље, другове.., али и цртеже на зидовима куће Бранислава-Бранка Гојшине у истоименом селу Гојшина, да свједоче о једном тешком времену, добрим људима у чудном окружењу и тренуцима затишја.

Милош Риђешић је као припадник чете Војне полиције боравио са својим саборцима у селу Гојшина, на првој линији фронта, од љета 1992. до априла 1993. године. По ријечима његових ратних другова био је свестран, духовит, шерет, волио је запјевати… Није се раздвајао од кутијице алата за дуборез у којој је увијек била и једна графитна оловка. Ако није резбарио, онда је цртао.

Власник куће, осамдесетогодишњи Бранислав Гојшина, сачувао је дио тих  цртежа на зиду дневног боравка и са радошћу нам их је показао. Док је покушавао да се сјети свих детаља те ратне ’92. и ’93 испричао нам је како се изненадио кад му је пришао покојни Мишо Риђешић и питао да ли смије да црта по његовој кући.

„Он је рекао: „Могу ли ја Бранко цртати?“ Ја сам рекао: „Слободно ти, Мишо, цртај! Искрено, мислио сам да ће све ово бити срушено. Ко је уопште могао очекивати да ће ово бити узгор, да неће бити срављено са земљом. И онда, у том лудилу, зашто бих ја некоме сметао и бранио, ако му то представља неки одушак?! Ма нећу вала. Цртај, Мишо и тачка!“, евоцира успомене овај дипломирани економиста у пензији и тврди да му је било јако драго кад је видио да у сурвости рата постоји човјек који не жели да девастира његову кућу већ да је уљепша.

По завршетку рата, Бранко и његова супруга Олга су очистили кућу. Окречили је, обновили двориште и башту, али су и одлучили да сачувају дио Мишових цртежа.

„Многи су ми говорили што ово не прекречиш, а ја нисам могао. Оставио сам ове иза врата. Не дам никоме да их дира. Колико има да је рат престао, а ја нећу руку да пружам на то. Много сам Миша цијенио. Умро је млад, а мени ово оставио. У скорије вријеме и не мислим кречити. Нећу ни цртеже склањати. Једино сам, можда, требао разговарати са људима из цркве, да видим шта они кажу. Да ли је гријех дизати или оставити? Разумијете?! Улазили су овдје бројни војници, и док је он цртао и послије кад је премјештен одавде па и кад је умро. Нико од војника то није дохватио па нећу ни ја“, наставља наш разговор дугогодишњи директор требињске Поште и упућује нас да потражимо Мишове саборце, јер „они сигурно знају више детаља“.

Милош Риђешић

„Ко год га је знао, морао га је заволити. Такав је човјек био Мишо Риђешић. И у жалости и у радости. Дошли смо у Гојшину у љето 1992. године и остали до прољећа 1993. То је била бригадна чета Војне полиције. Мишо нам је био четни старјешина. Команда чете је била у кући Бранка Гојшине. Пошто је покојни Мишо био везиста стално је био у кући, поред телефона, а заиста је био свестран, диван и надасве рукат човјек… И тада је, у тренуцима одмора, затишја, цртао и то највише поноћи. Први цртеж је нацртао на зиду поред прозора. Не знам како је дошао на идеју да црта, али је нацртао јако много и то највише светитеља. Цијела просторија је била у цртежима. Вођени Мишовом идејом и неки други су ту покушавали цртати, али су врло брзо одустајали. Мишу је у помоћ прискакао Спасо Росић, који је био јако близак с њим. Он је са Мишом радио дуборез“, прича нам Зоран Зубац, један од Мишових сабораца, који и послије 25 година памти бројне детаље са зидова као и једну скулптуру коју је Мишо израдио од старог пања.

„Сви ти цртежи били су јако лијепи, али истовремено можете мислити на шта је личила кућа кроз коју је за четири или пет година продефиловало ко зна колико војника, кућа у којој се ватра ложила нон стоп, а даноноћно куљао дувански дим. Све је било зачађено, прљаво. Дежурство је трајало 24 сата. Знало је сједити по 20 људи. Ти цртежи су потамнили, а Олга и Бранко су морали очистити кућу и није им се чудити нити им замјерити ако неког цртежа више нема“, наставља Зубац и не крије емоције док нам прича како код куће чува једну муштиклу, изрезбарену, Мишов ручни рад и поклон.

„Мишо Риђешић је имао ангину пекторис и врло тешко се пео уз брдо и зато смо њега, као једног врло одговорног човјека одредили да буде везиста у команди. Ту се дан-ноћ ложила ватра. Сирова дрва па је просторија сва задимила, пожутила и поцрнила. Мишу је дошла идеја, да на тим зидовима почне да црта. И то замислите, чивијом. Истину вам говорим. Чивијом је цртао. Прво што је нацртао, био је манастир Острог, слава му и милост. Онда је нацртао Светог Василија Острошког и кад смо видјели да је то испало заиста импозантно, дали смо му подршку и молили смо га, како ко слави коју славу, да му црта тог свеца“, надовезује се на Зоранове ријечи, Милорад Мишо Нинковић и увјерава нас да је покојни Риђешић са још већим жаром наставио да црта послије благослова владике Атанасија Јевтића, који је једне прилике био у посјети овој јединици.

Осликана кућа у селу Гојшина

„Ја ћу вам сад нешто признати, искрено ћу вам рећи, да смо ми сви, ујутро кад би полазили на положај, стајали пред тим цртежима и молили се. Нећете вјеровати, али тако је било. Нисмо имали икону, али смо имали та мала ремек дјела. Посебно смо се молили Светом Василију Острошком за спас свих нас. Ја сам убијеђен да нас је ту нешто чувало. Гојшина је сваки дан гранатирана. То је био ужас. Горе, на положају, све је било самљевено, сваки камен је био уништен“, вјерује и дан данас Мишо да су их једним дијелом чували и исцртани светитељи са зидова куће.

Присјећа се Нинковић и да је свако ко је закорачио у команду био одушевљен. Поготово кад је Риђешић од куће донио воштане бојице своје дјеце и украсио цртеже.

Милорад Мишо Нинковић

Зоран Зубац

Спасо Росић

 

„Заиста је то било нешто дивно за видјети, али сад колико је тога остало ја не знам. Не чудим се Бранку ако је чистећи кућу прекречио. Човјек ту живи. Хвала му због Миша, лака му црна земља, ако је ишта остало, јер је он то цртао невјероватно сталожен и смирен као да око њега није рат. Ваљда му је то био одбрамбени механизам, неки вид одушка и скретања мисли кад нам је било најтеже, а било је тешко, ма шта тешко, не дај Боже никоме“, каже нам Мишо Нинковић док му глас подрхтава сјећајући се како рече „страшних момака, јунака, храбрих сабораца“ и ријеч предаје још једном припаднику чете Војне полиције, Спасу Росићу.

„Покојни Милош, у тим тешким временима нашао је неко задовољство у цртању. Иначе је радио дуборез и са собом је увијек носио ситни алат којим је правио скулптурице. Тачно је да је цртао чивијом, ексером. Од трагова ексера у кречу и воштаних бојица ти цртежи су дјеловали као старе фреске. Први цртеж, манастир Острог, слава му и милост, био је, кад уђеш у дневни боравак право доле на зиду, лијево од прозора. Ја сам му се прикључио, заинтересовао је и мене. Нацртао сам Милоша Обилића. Не знам да ли је то сачувано или не, јер сам био у дијелу војне полиције која је у убрзо пребачена на друго мјесто. Милош је остао и наставио да црта, а у трену кад сам ја пошао из Гојшине већ је скоро цијелу просторију исцртао. Нико од нас није имао ништа против што он црта него је и нас мотивисао. Мене првог. Уз њега сам почео да радим дуборез и тиме се и дан данас бавим. Израђујем иконе и радим за манастирску радионицу“, закључује наш разговор Спасо Росић, који као и Мишо Нинковић никад послије рата није крочио у Гојшину, али је без оклијевања пожелио с нама да подијели успомене на ратног друга и додао: „Иако су била тешка времена лијепо смо се дружили, шалили и ето остало је нешто вриједно – успомена на свестраног Требињца, који је очигледно имао добру душу и добру намјеру, а какав је човјек био тешко је сад објаснити. Кад је умро, сви смо отишли на Зупце да га испратимо. И цијелу ноћ у кући пресједали. Ваљда то довољно говори“.

Мишова скулптура на којој пише: “Гојшина. рат. ЧВП. 1992/93.”

Молитва „пред Острогом“

„Нас пет – шест се спустило с положаја у команду. Стајали смо испред куће, око чатрње. Само што смо ушли унутра, пала је граната. Ма то је у секунди било. Разнијело је ћошу од куће. Стално смо говорили да нам је помогао Мишов Свети Василије. Ма то је страшно било. Те 1992. године како се гранатирало, ја ни дан данас немам појма како смо ми преживјели, али све више мислим да нас је можда и то спасило што је Мишо цртао“, истиче Милорад Мишо Нинковић који, иако је двадесет и пет година прошло, не жели да заборави почетак ратних сукоба, одлазак на прву линију, вријеме проведено у одбрани домовине, губитак и рањавања ратних другова… и као да је јуче било, тако живо описује сваки камен од Диклића до Јасенице Луга.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња