Почетком новембра један тренутак непажње и један гест вриједан пажње повезали су Мића Милошевића и Јелену Шарабу.

Мићо Милошевић, иначе кустос природњачке збирке у Музеју Херцеговине, свратио је до банкомата НЛБ банке који се налази поред улаза у Тропик центар или што би сви Требињци рекли „Маркет“ да подигне новац. Међутим, док је стављао картицу у банкомат, неко га је зовнуо по имену и у том јављању-довикивању, узео је картицу, али не и новац. (Тога није био свјестан!) И отишао својим путем даље. У поподневним сатима су га позвали из банке и питали да ли је подизао новац на банкомату.

„Равнодушно сам одговорио да јесам. Искрено, мислећи да опет нуде неке „повољности". Међутим, питали су ме да ли сам и узео новац са банкомата?! Моментално сам узео новчаник, провјерио и схватио да нисам. Морам признати да ме је облио хладан зној, да не кажем да ме је преплавио добро познати осјећај магарчења“, у даху нам прича Милошевић.

Тада су му из банке саопштили да не брине, да су провјерили у систему и закључили да је у том периоду његова картица била у банкомату.

„Питао сам их у коме периоду, а они су ми одговорили: 'У периоду када су дошле двије дјевојке у банку (удаљену од банкомата 200 метара, оп. аут.) и донијеле новац! Замислите, наишле су туда, видјеле новац и донијеле!“, прича освједочени промотер бициклизма, планинарства и здравих стилова живота и више за себе додаје: „Дивна прича... чак и потпуно истинита. Мислим да добрих људи има много више него лоших, али добри су ненаметљиви, дискретни хероји!“

Шта нам је друго преостало него да потражимо тог „дискретног хероја“. Послије пар дана распитивања и нашли смо је на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду. Јелена Шараба, плавуша њежног осмијеха, јавила се између предавања и тврдила да није урадила ништа вриједно помена. Да ли је, просудите сами?!

„Тај викенд сам дошла у Требиње и као, и сваки пут, када дођем незаобилазна је кафа са другарицама. С обзиром да сам тек стигла, код себе сам имала једино динаре, па сам одлучила да подигнем новац са банкомата прије него сједнемо у кафић. Моја другарица Андреа Поповић и ја смо пришле НЛБ банкомату ("код Маркета"). У тренутку када сам хтјела да убацим картицу у банкомат, зачуо се звук и након пар тренутака из банкомата је изашао новац. Запрепаштено сам погледала у Андреу и инстиктивно направила пар корака уназад. Прва новчаница коју сам угледала била је 100 конвертибилних марака, а испод је било још новчаница. Пар пута смо се нас двије окренуле око себе у нади да ће неко прићи. Кроз главу ми је пролазио да је неко заборавио тај новац па чак и да га је банкомат некаквом грешком сам избацио. Искрено, толико сам се шокирала да нисам ни смјела да дохватим новац да видим која сума је у питању“, надовезује се на Мићову причу Јелена и наглашава да се ту ускоро формирао ред, а њих двије су врло брзо донијеле одлуку да новац однесу у банку.

„Док смо се нас двије погледивале и вијећале шта да радимо, око нас се скупила маса. Добацивали су ми да узмем новац, да журе, да смо блокирале банкомат... Ми смо се сложиле да новац однесемо у НЛБ банку. Након подизања новца угледали смо и папирић са потврдом о исплати, који смо такође узеле и понијеле у банку. У банци нас је дочекао један врло пријатан човјек, коме нажалост нисам запамтила име, и који је био врло изненађен што смо донијеле новац. Направио је извјештај, а ја сам оставила своје податке уколико желим да ми јаве да ли је новац враћен или уколико та особа буде жељела лично да се захвали. Што се на крају и десило. Јавио се Мићо и захвалио“, завршава наш телефонски разговор Јелена Шараба сматрајући свој гест као нешто најнормалније, уз објашњење да су она и сестра остале без мајке, те да им је тата Свето усадио моралне принципе којих се придржавају. Један од њих гласи: „Природно је да не узимаш туђе!“

Јелена сматра да ово није ни било вриједно помена, а било је. И те како.