ДРАМАТУРШКА БИЉЕШКА о драми Јоване Бојовић: ПУТ СЛОБОДЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Иако је одлазак, освајање слободе, од романтичарских почетака била једна од битних тема европске драматургије, њена улога се мењала у зависности од друштвеног контекста у ком је остваривана. Један од њених облика, од деведесетих година, постаје веома популаран на студијама драматургије на овим просторима, па смо тако и у филмовима и на позоришним сценама често имали прилике да гледамо (углавном младе мушке) ликове који одлазе или желе да оду на неко срећније место, далеко од ратова и сиромаштва. За ову линију драматургије бекства у слободу могли бисмо да кажемо да је друштвено условљена.

У питању су људи које су друштвено-политичке околности присилиле да срећу потраже негде другде. Другу линију могли бисмо назвати пут иницијације, где јунак не одлази на пут да би побегао од околности, него да би се у њих укључио. Јунак не мења контекст, он одраста, мења себе.

Драма „Мировна мисија“ Јоване Бојовић не припада ни једној струји, или пре – припада и једној и другој. Главни јунак њеног комада, двадесет осмогодишњи Вељко, не живи лоше. Око њега не бесни рат, има добар посао, девојку која га воли, пријатеље… Али, Вељко није срећан. Он се стално свађа с родитељима (приказани су као карикатуре патријархалне, ксенофобичне Црне Горе), девојка му је изгледа досадила, а најбољи пријатељ стално му досађује због пропуштених (заједничких) пијанстава. Вељко тако одлучује да напусти дом и оде у Авганистан као припадник „мировних трупа”. Али пре него што оде, пристаје на све што је чинило да се осећа лоше: жени се девојком Милом која остаје трудна и усељава се на спрат код родитеља.

Оно што ствара утисак о хибридном карактеру комада (када је у питању приступ теми одласка), јесте чињеница да, иако Вељко не живи лоше, имамо осећај да његов проблем није само његов, да је то, у најмању руку, генерацијски проблем. Ипак, он га не решава одласком у неки бољи свет (као што би се очекивало у драматургији бекства), него одласком у рат. Сукоб Вељка и Ратка, Вељковог традиционалистичког оца, није сукоб о томе да ли је потребна иницијација, укључење у свет одраслих (и отац је имао свој рат), већ шта за кога представља тај свет у који се треба укључити – да ли је то глобални свет који не само што има легитимитет већ и етичку дужност да се бори за „слободу” на глобалном политичком пољу, или простор патријархалне Црне Горе, где се дужност своди на заснивање породице и проналажење доброг посла.

Јована Бојовић, дакле, отвара радикално нов приступ теми освајања слободе, у којем је мање битно то што се овде слобода осваја укидањем нечије туђе слободе (окупираног Авганистана). Много важније питање је где се налази сукоб – између Вељка и његовог оца или Вељка и друштва уопште. Ужас у ком се јунак налази на срећном крају овог комада, у избору између два зла: робовања патријархалном „површном и јебеном стабилном животу” и одласка у рат (поробљавања других народа) – он бира оба. То је тренутак када у оваквом читању постаје видљиво како се две доминантне идеологије (националистичка и неолиберална) у међусобном сукобу хране, допуњују и на крају измирују или, рецимо, тренутак који ће у редитељском читању одлучити да ли је овај комад лака комедија менталитета смештена у помало необичан контекст или прича о савременој мушкој Нори која нема куда да побегне.

Милан МАРКОВИЋ

*преузето из часописа Сцена, број 4, 2011.

ЈОВАНА БОЈОВИЋ

Млада драматуршкиња, Јована Бојовић, рођена је 1989. године у Подгорици. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских умјетности на Цетињу, а мастер академске студије завршила је на Факултету драмских уметности у Београду.

Косценаристкиња је девет епизода прве историјске ТВ драме у Црној Гори „Божићни устанак“, у режији Жељка Сошића.

Драмом „Мировна мисија“ побиједила је на међународном конкурсу Казалишног епицентра из Загреба и позоришта Company of Angels из Лондона 2011. године. Драма је објављена у часопису за позоришну умјетност „Сцена“, 2011. године.

Драмом „Отворен крај“ побиједила је на конкурсу „Скроз нова драма“ Црногорског народног позоришта. И ова драма, која је премијерно изведена 2017.године, у режији Петра Пејаковића, објављена је у часопису „Сцена“, 2015. године.

Према њеној драми „Слободно вријеме или тамно је свијетло“, насталој адаптацијом комада „Il tempo libero“ Ђан Марија Ћерва, настао је перформанс у режији Дијега ди Брее, игран у Краљевском позоришту „Зетски дом“ и на фестивалу „Quartieri dell’Arte“ у Витербу.

Комад је такође игран у Националној академији умјетности у Норвешкој, у режији Хермана Бернхофта.

Јована Бојовић је објавила и више позоришних есеја у часопису „Сцена“, Стеријиног позорја у Новом Саду.

Ангажована је као асистенткиња за филмски и телевизијски сценарио, на Факултету драмских умјетности на Цетињу.

Недавно је објавила збирку позије „С главом у торби“, за коју је добила прву награду Ратковићевих вечери поезије.