СТЕРИЈИНО ОГЛЕДАЛО: ДА СЕ ВИДИМО, НАСМЕЈЕМО И ПОСТИДИМО

Ако је истинита прича да писац својим радом ствара огледало које вешто скрива у угловима наших живота не бисмо ли се понекад погледали и угледали стварну слику и прилику како изгледамо, ако је веровати предању да то писци чине са жељом да се и сами сретну са сопственим ликом и делом сачињеним у вечито тешким временима на овим вечито трагичним просторима, ако је и Јован Стерија Поповић изградио једно такво огледало за себе и људе свога времена (пре сто педесет и више година) да се виде и насмеју и постиде, данас је то његово велико салонско „стајаће огледало“ попримило запањујућу оштрину и од „веселог позорја“ давних времена указало нам нашу трагедију наговештену у његовим комедијама са доброћудним али и својеглаво пргавим јунацима.

У годинама пакла двадесетог века, Родољупци балканских племена нису били романтичне кавкаџије и сеоски бећари са заставама које се мењају чешће од кошуља и са штаповима од застава подигнутим уз надвикивање ко је већи родољуб; иста земља са истоветним проблемима, све исто као у Стеријином „веселом позорју“, само што смо сви ми у том његовом кристалном огледалу сачињеном од сунца и месечине остарели, огрубели и омрзли у нетрпаљивости; уместо застава и дрвених палица обрачунавали смо се хладним и топлим оружјем до уништења и самоуништења, узвикујући давно написане речи Стеријиних јунака о патриотизму – љубави за замљу звану Мајка (ко је нормалан икада ишао улицама и викао да воли мајку?), и са прастарим обичајем да, када неко настрада, огледало прекријемо црним шалом, марамом или платном, четврдесет дана.

Данашње Стеријино „весело позорје“ појављује се у Стеријином огледалу тек када скинемо црну тканину и у салонском раму угледамо истинити лик нашег постојања у времену моралног, духовног и свеукупног нестајања: да се видимо, насмејемо и постидимо.

Душан Ковачевић

*Поговор у: Јован Стерија Поповић, Весела позорја, Стеријино позорје, Нови Сад 2014.

 

НАСТОЈЕЋЕ ПОЗОРЈЕ НИСАМ ИЗМИСЛИО

(ПРЕДГОВОР ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА КОМАДУ „РОДОЉУПЦИ“)

Настојеће позорје нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам које из живота, које из новина: и читатељи ће се из гдекојих општина зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове итд. у свој истоветности нађу. Ништа ми, дакле, не остаје него проговорити коју реч зашто таково дело, с таковим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам да ће то свима онима неправо бити који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желели да се за њима добро говори.

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико је ко од предака наших јуначких глава одрубио, а не и где је с пута сишао, донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи, јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо поглед на најпознатију повесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч Отуд није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

Позорије, дакле, ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити согласан.

Јован Стерија Поповић

 Ј.С. ПОПОВИЋ, „РОДОЉУПЦИ“

ИСТОРИЈСКЕ ОКОЛНОСТИ

Збивања у комедији „Родољупци“... дешавају се бурне 1848, када „гори цела Европа“. То је година „пролећа народа“, у којој се револуција муњевито шири од Француске, преко Италије, Мађарске до мале банатске вароши Вршца, где се већим делом збива радња дела. Тај градић је родно место писца Јована Стерије Поповића... Да би се схватиле историјске околности у којима је дело настало и где се радња дела дешава, ваља рећи да је Војводина била, са већинским српским живљем, део Аустро-Угарске монархије, док је Србија самостална Кнежевина... Срби под мађарском влашћу нису имали своју аутономију, право на језик, управљање школама, сразмерно учешће у државној управи. То су били и њихови основни захтеви да би се придружили Мађарима у буни против бечког двора. Када су одбијени српски захтеви у 17 тачака, настала су немири, спаљивање мађарских протокола.

Митрополит српски био је приморан да сазове Народну скупштину у Сремским Карловцима 1. маја, на којој је проглашена „Србска Војводина“, коју Мађарска влада није признала. У међувремену, Хрвати су заузели противмађарски став, а влада Кнежевине Србије почела је да помаже угарске Србе шаљући у лето 1848. добровољце из Србије. Тако је отпочео општенародни рат између јужних Словена и Мађара. У том рату су горели градови, цивили бивали убијани, пљачкани и протеривани. Аустрија је већ од августа решила да употреби Србе и Хрвате против Мађара. Нови цар Фрања Јосиф потврдио је одлуке Мајске скупштине, али није дефинисао територију Војводине. У пролеће 1849. уследила је мађарска противофанзива, и у Банату је дошло до слома српског покрета. Избеглица је било 30-40 хиљада у Београду и Србији. Тек је слом Мађара у рату с Русима окончао рат у Војводини.

Зоран Т. Јовановић (приредио: Зоран Ђерић)