Гоца, Јана,Теа и Милана: Ставом и квалитетом против предрасуда

Иако се у модерном добу трудимо да идемо у корак с временом, да се модерније обучемо, да завршимо факултете, да учимо стране језике, путујемо… готово предрасуде и стереотипи да још нису исчезли. Колико пута само можемо чути погрдне ријечи за глумице, манекенке, топ моделе, жене које раде на свом физичком изгледу. Изненадимо се ако, Боже мој, знају да кувају, васпитавају дјецу, ако су вјерне жене и добре домаћице а уз то су и завршиле и факултет и баве се спортом.  А чини ми се – најчешће коришћена ријеч је „пјеваљка“.
Питала сам се како то можемо тако лако осуђивати жене, уз чије богом дане гласове смо бар једном се веселили, плакали, играли, многи су и рањено срце састављали на комаде – оне су дио наших живота, од прослава рођендана, матура, свадби, крштења, диплома… Оне су наши психијатри и психолози, пријатељи, када можда нико други није. Па како онда се уопште може користити нимало лијеп израз „пјеваљка“?
Пјевачице Гордана  Гоца Добранић, Јана Руњевац, Теодора Вукасовић и Милана Вицо су сигурно даме које руше апсолутно све предрасуде.

Теодора је почела да пјева са десет година и то у хору „Света Анастасија Српска“. Активан је члан 12 година и на првом мјесту увијек истиче духовну музику која је, како сама каже, посебно испуњава.
„Хор ми је много тога пружио. Научила сам да пјевам на црквено-словенском, грчком и руском. На томе велику захвалност дугујем мојој наставници Бранки Јанковић. Са хором сам много путовала, била на разним мјестима и упознала много људи. Али најснажнију емоцију у мени је оставило путовање у Њемачку када смо на устоличењу владике Григорија пјевали изворне пјесме и пјесме о Косову“, прича нам Теа, која је учествовала на много музичких фестивала.
„Мој први наступ био је на Ђурђевданском фестивалу 2007. године са пјесмом ‘Кад телефон ћути’, уједно и мој први самостални наступ и сусрет са микрофоном. Учествовала сам и на ‘Малом композитору’ у Бањалуци са пјесмом ‘Принцеза’. Учесник сам и локалних фестивала као што су Звон звонке, Куп пјевача, Кол’ко снаге хумска земља има“.
Теа каже да на свом првом наступу није имала трему док сада је трема присутнија, јер је с годинама осјећај одговорности све већи.

Наступа са бендом „Престиж“  који броји четири члана.
„Наш циљ је емитовање добре и квалитетне музике. Због тога стално вјежбамо, сугеришемо једни другима – шта ваља а шта не, трудимо се да обогатимо репертоар. Доста је теже радити свадбе цијели дан него свирке у клубовима гдје радимо два, три часа. Али је велико задовољство и част када вас неко позове да баш ви увеличате посебан дан па зато заједно тежимо да унесемо што више позитивне енергије и емоције. Музика је за мене покретач свега па тако и свака пјесма има своју емоцију која нас подсјећа на прве љубави, растанке, боли и срећу.  У посљедње вријеме највише нам наручују ‘Исплачи се, биће ти лакше’ , а једна од мојих омиљених је ‘Треба времена’ од Ане Бекуте и њу наручујем када ја идем да слушам своје колеге“, каже Вукасовић.
Она је и студент Правног факултета, а од неколико њених професора сам чула и да је врло одговорна и да своје обавезе завршава на вријеме. У теретану редовно иде, јер је у послу којим се бави и физички изглед од изузетне важности. Теодора истиче да је поносна на свој град, породицу и пријатеље, а да су предрасуде које прате дјевојке, које се баве пјевањем само додатни покретач да се труди, да ради на свом образовању и таленту и да не стаје.

Њено мишљење дијели и њена некадашња колегиница из хора, Јана Руњевац, вокални члан бенда „Импресив“, мајка двоје дјеце, домаћица и супруга.

„Таленат сам наслиједила од баке и тате. Још као дјевојчица наступала сам на разним фестивалима: Звон звонке пјесме, Ђурђевдански фестивал, Фестивал изворне музике „Кол’ко снаге хумска земља има“ у Невесињу, те многим другим сличним такмичењима. Дуго година сам пјевала у Црквеном хору Света Анастасија Српска, као и у хоровима који су били у оквиру основне и средње школе, које сам похађала. Фолклор сам играла шест година у ГКУД “Алат” Требиње и упоредо пјевала у Етно групи Нагоркиње“, подсјећа Јана и додаје да се данас бави професионално музиком.

“Око мене су људи професионалци, цијели бенд, нас седморо. Путујемо, радимо, зезамо се, као једна породица смо. Кућа путујућа. Лијеп, добар, занимљив посао, забавног карактера, а узгред и јако захтјеван и одговоран. „Импресив бенд“ без имало скромности звучи импресивно. Изводимо све жанрове музике, забавну, народну, поп, рок, метал…, па самим тим радимо и у клубовима и на свим приватним весељима, журкама. Ту смо да увесељавамо људе, али понекад пробудимо и неку сузу, неком баладом, па их сјетимо на некога или нешто. Мада, људи то сами и наручују”.

Јанин први наступ је био у Билећи на приватном весељу.

“Било је љето. Сјећам се, пришао ми је неки старији господин и питао колико имам година и колико већ дуго пјевам. Након мог одговора, поклонио ми је мали упаковани, метални ауто. Олдтајмер. Симболично. Прва свирка и одмах ауто (смијех). Занимљиво је, и то да поред толико одрађених свирки (наступа), обожавам да идем на иста. По природи сам прави весељак. Уз добро друштво и по коју чашицу наручујем и пјесме што веселе, као и оне „за душу“. Наступи су ми сви исти, у смислу, дајем све од себе, пјевам како најбоље умијем и могу, небитно каква је врста весеља и гдје је. Не радим да бих одрадила, већ да то звучи што боље и да се сви што боље забавимо”.

Она каже да није се суочавала са непријатним ситуацијама, а да је то понајвише због енергије коју она и њен бенд презентују. На предрасуде се не обазире, јер ни сама предрасуда нема према било коме. Са члановима бенда одлично функционише, јер су у суштини сви породични, нормални људи.
“Мајка сам двије дјевојчице, једна има годину и по, друга има мјесец дана. Тешко је али и најљепши осјећај. Заједно са супругом и уз помоћ бака и тетке све је лакше. Боримо се. Зато сам ту и добро ми је ,ништа не бих мијењала, не размишљам ни о каквој већој каријери. За сада је, хвала Богу, све у реду и пресрећна сам због тога. У Црној Гори највише радимо, добро нам је, а опет смо ту, близу својих кућа и најмилијих”, објаснила је Јана. За њихову искуснију колегиницу Гоцу Добранић, пјевачицу Готива бенда, борба са предрасудама је у ставу. Иако није пријатно чути нешто лоше, довољно је да људи који вас знају – подржавају и цијене.
„Непријатних ситуација није било, а никада није било потребе за обезбјеђењем. Ја имам став озбиљне, јаке жене па вјероватно је и то помогло да несметано обављам посао који волим. Пјевам у „Готива бенду“ али понекад сарађујем и са другим колегама“, каже Гоца и истиче да је свој први наступ имала са само четири године на једној од приредби. А први професионални наступ био је у Српској Црњи. Сасвим случајно али допало се музичарима који су ту свирали и питали су ме да радим са њима. Ни на самом почетку нисам имала трему, а немам је ни сада“.

Она наводи да воли да пјева на свадбама, због самог осјећаја да људима уљепшава весеље али да није нимало лако, јер се ради по више сати а одговорност је већа него у клубовима и дискотекама, иако и оне имају своје чари.
„Волим контакт са људима. Волим када наручују пјесме па се онда посветим њиховој емоцији. Тужни и разочарани највише воле меланхоличне баладе у којима се проналазе“.

Гоца је мајка и супруга, па не обраћа пажњу на то да ли јој се неко удвара или не али генерално истиче да се мушкарци плаше „јаких и успјешних жена“.
„И то су неке од предрасуда са којима се жене суочавају. Али ја лично, срећом нисам имала проблем са тим. Увијек сам у свему имала подршку па и у послу којим се бавим. У току каријере, радила сам и у иностранству, а сада имам и довољно посла на „нашем“ терену. Снимила сам и своју пјесму „Тужни рефрен“ као и спот за овај сингл. Често је можемо чути и на разним телевизијама и радио станицама. Гостовала сам у разним емисијама и то је само потврда да радим нешто како треба. Поред пјевања се бавим и приватним бизнисом, тако да немам пуно слободног времена али када га имам највише га користим у читању књига, путовањима и дружењима у којима увијек научим нешто ново. По занимању сам туристички техничар и оптичар, тако да је сфера мог интересовања и шира од музике али њу највише волим“, каже Гоца и закључује разговор савјетом младим колегиницама „Будите увијек даме у свим ситуацијама, а ако је потребно, некада се поставите и као мушкарац“.

Гоцина млађа колегиница Милана Вицо, члан Парадисо бенда такође истиче да је став најважнији у разбијању било каквих предрасуда. Енергија коју шири, као и културно понашање.
„У малим срединама је уобичајно да се жене које се баве пјевањем зову „пјеваљке“ и да то повлачи негативну конотацију. Ја подвлачим да сам неко ко озбиљно приступа овом послу, да као и удата и породична жена се понашам онако како треба да се понаша неко коме је Бог дао таленат да увесељава људе и да им буде пријатељ кроз пјесме и музику. Без обзира на предрасуде мислим да смо ми сви оно што емитујемо. Са људима увијек треба бити љубазан, насмијан и пажљив па ће вас онда и они цијенити онако како ви то желите“, додаје Милана која је и апсолвент на Пословној психологији, говори два страна језика, а срећно је удата жена и домаћица која не крије ни своје кулинарске способности.
Свој први наступ је имала са седам година на фестивалу ‘Звон звонке“ када је освојила прво мјесто. И тада се са микрофоном понашала природно као да је са њим рођена. Треме није било јер је љубав према музици била јача од свега. Касније је љубав према музици и сцени била праћена и плесом.

„Дуго година сам водила плесну школу и као кореограф имала бројне наступе и телевизијска гостовања, а била сам и у спотовима Селме Бајрами, Амадеус бенда, Жељка Бебека…Однедавно сам и женски вокал Парадисо бенда. Радим са пет момака који су прије свега моји добри пријатељи па онда колеге. Мој статус жене у бенду јесте повлаштен у смислу да се они више прилагођавају мојим обавезама. Али дајем све од себе да радим што квалиетније, да проширим репертор пјесама и да пружам заједно са њима све бољи квалитет“.
Она каже да се труде да „тужне госте“ што прије увеселе. Иако они најемотивнији наручују „пјесме за душу“, чешће пјевају брже пјесме па тако успију све подићи на ноге.

Ове четири даме, сагласне су једном “Никакве предрасуде ни стереотипи неће умањити љубав према музици и према људима који их слушају и прате”.

Сунчица Пешић