Грађани немају приступ установама

1464767629osoba_s_invaliditetom_invalidska_kolica

БАЊА ЛУКА I Особе са инвалидитетом не могу ући у чак 90 одсто јавних институција, а неке од њих, које су им уједно и најважније, јесу Дом здравља, Фонд здравственог осигурања, кабинет градоначелника, а о бископима, библиотекама и позоришту нећемо ни говорити.

Особе са инвалидитетом су вишеструко маргинализоване и дискриминисане. Први проблем на који свакодневно наилазе јесу архитектонске баријере, које им онемогућавају кретање и приступ јавним установама, па већину обавеза не могу завршити без помоћи и подршке породице.

И као да то није довољно, живот им отежавају и њихови суграђани, непрописним паркирањем возила на јавну пјешачку површину, рампе и паркинг мјеста предвиђена за особе с инвалидитетом, те им несавјесним понашањем још више отежавају слободу кретања, али угрожавају и сам живот.

Вера Бошковић, предсједница Управног Одбора Удружења омладине са инвалидитетом „Инфопарт“ Бања Лука, каже за портал Бука да је приступачност јавним институцијама у Бањалуци на највишем нивоу у Републици Српској.

„У посљедњих десетак година, доста установа је прилагодило прилазе, али ситуација је још далеко од задовољавајуће, јер је и даље велики број јавних институција ђелимично или потпуно архитектонски неприступачно. Ријеч је о Палати предсједника, Народној скупштини РС, Банском двору, Институту за јавно здравство, Заводу за запошљавање у унутрашњости зграде, кину Палас, малој сцени Народног позоришта, Народној и универзитетској библиотеци, која има могућност коришћења система за превазилажење степеништа, али који није адекватан“, каже Бошковићева.

О доступности информација се далеко мање говори, каже наша саговорница, него о архитектонским баријерама, а по овом питању је још мање урађено.

„Чињеница је да лица са сензорним оштећењима вида и слуха највише потешкоћа имају у остваривању својих права у институцијама и установама, јер је по сриједи потпуна информациона неприступачност. Прије свега, ријеч је о томе да за лица са оштећењем слуха не постоје тумачи говорног језика како би се у институцији или некој установи споразумјели и тако могли самостално водити свој поступак. Такође, поступци пред органима јавне управе за лица оштећеног вида су потпуно неприлагођени, јер се воде углавном у писаној форми“, тврди Бошковић.

Ана Котур, дипломирана правница, активисткиња и ПР кампање „Поносни на себе“, истиче да Бања Лука и даље слови за једну од најприступачнијих средина у БиХ, али је приступачност овђе половична, дио јавних површина је прилагођен, дио институција је прилагођен за приступ особама са инвалидитетом, дио приватних објеката је прилагођен.

Све је, каже Котур, једним дијелом, да ли рампом, нагибом, понегђе рукохватом прилагођено, а када се уђе у било који затворен простор, недостаје много шта у смислу употребне вриједности за особе са инвалидитетом, од тоалета, унутрашњих рампи, лифтова, прилагођених шалтера, процедура адаптираних за особе са инвалидитетом.

Истиче да у Бањалуци постоји проблем и када је у питању превоз особа са инвалидететом – први је ограничавање превоза за особе са инвалидитетом на специјализовани комби превоз који користи ограничен број људи, изабраних по потреби за превозом, односно хитности исте. Све остале ОСИ су препуштене на милост и немилост (не)постојања адаптација у јавном превозу, од рампи, означених мјеста за кориснике, недостатка звучне и друге сигнализације и слично.

„Рјешења леже у адаптацији комплетног јавног саобраћаја и компромису превозника и локалних власти. Услов да је аутобус нископодан није довољан за издавање лиценци, јер је пуно нископодних аутобуса нефункционално за особе са инвалидитетом – нема обуке возача, нема саобраћајне културе, нема санкција за недостатак прилагодбе и слично. Дакле, носиоци власти и сами превозници под хитно морају наћи модус операнди да јавни превоз постане превоз за све. Рјешење је и снажније залагање особа са инвалидитетом, које се тек спорадично огласе и само у једном дијелу проблема заговарају рјешење, по принципу „дај шта даш““, наглашава Котур.

Она скреће пажњу на још један проблем – непрописно паркирање по тротоарима, улицама, излазима из дворишта и на паркинг мјестима предвиђеним за особе са инвалидитетом.

Први аспект овог проблема је у томе што је непрописно паркирање у надлежности ођељења градске управе ако се ради о јавним површинама, али на приватним површинама, попут трговачких центара, није ничији посао. Други аспект проблема је што се отежава кретање не само особама са инвалидитетом, већ и мајкама са ђецом у колицима, старијима, ђеци на путу до школа, особама које не виде, особама које не чују и слично.

Котур сматра да је ово питање веома значајно јер се тиче безбједности особа са инвалидитетом које су учесници у саобраћају.

Лош приступ јавним објектима један је од проблема са којим се суочавају и особе с инвалидитетом у Сарајеву. Јасмин Џемиђић само је један од многих којима је због бројних баријера отежано или потпуно ускраћено кретање главним градом.

„Јако мало мјеста у Сарајеву је прилагођено корисницима инвалидских колица, слијепим и слабовидним особама и особама оштећеног слуха. И када бих узео у обзир све три поменуте категорије, онда слободно могу рећи да апсолутно ништа није прилагођено. Институције у којима је то највидљивије и институције у којима је та приступачност најбитнија, по мом мисљењу су дефинитивно медицинске установе и све образовно-одгојне институције“, каже Џемиђић.

Ипак, истиче и да је ситуација са јавним превозом доста боља, али је још увијек далеко од идеалне. Аутобуси Центротранса, као и пар трамваја јесу нископодни, али прилагођена такси возила за ОСИ никада нису заживјела, додаје.

Самра Хоџић Беки прича да у Брчком особе са инвалидитетом не могу ући у чак 90 одсто јавних институција, а неке од њих, које су им уједно и најважније, јесу Дом здравља, Фонд здравственог осигурања, кабинет градоначелника. Евидентан је и проблем паркирања несавјесних возача на тротоаре и јавне пјешачке површине, на паркинг мјеста предвиђена за особе са инвалидитетом, па често и обичан излазак у град постане ноћна мора.

„Ми немамо приступ Дому здравља, доктору опште праксе, зубару, дерматологу, градоначелнику. О уласку у неку продавницу или радњу која се налази у граду са колицима не требам ни говорити. Ипак, сматрам да је најгоре у свему овоме то што се ништа не ради да би се ова ситуација промијенила“, рекла је за Буку Беки.

У мањим срединама у БиХ, ситуација је још лошија. Архитектонске баријере су на сваком кораку, а надлежни ни не размишљају о њиховом уклањању.

Самир Ђулић је из Бужима и од ђетињства користи колица. Каже да је у овом мјесту особама са инвалидитетом практично онемогућен приступ у све јавне установе, изузев у зграду Општине.

„У Бужиму је једино зграда Општине прилагођена особама са инвалидитетом. Колико су власти неосјетљиве на наше проблеме и колико свака врста њихове подршке изостаје, најбољи је примјер новоизграђени Дом културе, који није прилагођен нашим потребама, а нема чак ни прилазну рампу“, истиче Ђулић.

У БиХ, према подацима Агенције за статистику, живи више од 270 хиљада грађана са статусом особе са инвалидитетом. Они живе на маргинама нашег друштва, а државне и локалне власти морају много тога учинити, превенствено у пракси, како би коначно постали, не само равноправни чланови наше заједнице, већ и ствараоци у оквирима и с могућностима којима располажу.

Бука