Ивана Жигон: Херцеговина је у мом срцу

Нови спектакл који режира почиње гангом, која је за њу – херцеговачки израз слободе. Каже да то није случајно јер носи херцеговачке гене – Поповка је по мајци. У позориште је више не зову, чека боље вријеме за умјетност. За сина Стефана Стева се нада да ће бити добар човјек…

– Ово је једно од најљепших вечери у мом животу јер када се овако, у најлепшем српском граду, сусретне читаво пространство православног славјанства од Косова и Метохије до далеког Сибира и Бајкала, човек може само да доживи нешто што ће памтити читавог живота.

Овако, у разговору за Радио Требиње, говори глумачка дива Ивана Жигон, након њеног гостовања у Требињу са Козачким ансамблом Театра народне драме из Иркутска „Сибирски витезови“.

Козачке и наше традиционалне српске пјесме које су „Сибирски витезови“, извели на српском језику, уједињени са гласом ове врсне умјетнице и њеним надахнитим казивањем пјесама „Херцеговина“ Рајка Кијца и „Грачаница“ Десанке Максимовић требињску публику у Културном центру дигли су на ноге, која је њихов наступ испратила овацијама и радосним усклицима љубави према Русији и руском народу. Био је то „славјански пир љубави и православља“.

Првакиња драме Народног позоришта у Београду и предсједник Друштва српско-руског пријатељства признаје да јој је велика част што сарадњом са умјетницима из Иркутска може да послужи као „проводник“ велике љубави коју Херцеговина гаји према Русији већ вијековима.

Са „Сибирским витезовима“ више од четврт вијека проноси љепоту православља. Пјесма и братска рука солидарности утјеха су и кад се сузе скамене од бола.

– Наша сарадња је предивна, са ‘Сибирским витезовима’ била сам свуда, и на Косову, и на Криму, певамо заједно већ више од 25 година. Оно што ме највише потресло јесте један наш сусрет са Србима који су доживели велику трагедију у селу Брстовик, на Косову. Отишли смо тамо непланирано и нисмо затекли никога у кућама, сви су били на гробљу јер су биле Задушнице. Оплакивали су своје најмилије, њихове празне гробове и уништене надгробне споменике. Кад смо се, после, сви састали у једној кући, чланови ‘Сибирских витезова’ су запевали, бодрили су братски српски народ песмом. Тада сам видела да, када људи заиста желе да дају нешто своје топлине и љубави, да помогну у наизглед безнадежним ситуацијама, да и у океану најтеже патње и највећег мрака постоји путоказ према сунцу, а то је та братска љубав на коју некад заборавимо и зато нам је све теже. Што се мање будемо ослањали на своје темеље, то ће нам бити теже, јер ћемо падати.

СРБЕ НА КОСОВУ НЕ СМИЈЕМО ОСТАВИТИ

Вјерује у опстанак Косова и Метохије, у снагу сваког од нас да помогне сопственом народу. Кад издаш самог себе, каже умјетница, будућност је изгубљена.

– За Косово свакако има наде, дали су нам наду ‘Сибирски витезови’ вечерас када су рекли да су после толико година успели да врате Крим, ни они се нису надали да ће то бити тако брзо и тако лепо, али, једноставно, историја није тако логична. Толико пута смо губили Косово и враћали га. Сматрам да је данас тако тешко на Косову, па и у Србији, свуда. Да смо изгубили темеље и да их губимо сваког дана све више. Ја сам ишла на Косово док сам могла много тога да им пружим, док сам имала више и здравља и снаге, ишла сам тамо са конвојима помоћи, са великим хоровима, са ‘Сибирским витезовима’… Сад кад немам снаге да им доведем нешто више него саму себе, више тамо не идем, јер чекам неко време кад ћу моћи да им пружим више. Мислим да би свако од нас морао да им пружи што више, пре свега веру да их нећемо оставити, то мора да буде платформа опстанка наше државе, јер ако ћемо оставити њих, оставили смо и сами себе, онда све пада. Чак и свака породица која се завуче у свој неки свет осећа да им нешто фали, да им фали смисао, тај осећај да се може ићи напред. Кад издаш самог себе, ти више не можеш напред – каже Ивана Жигон.

Од 2005. године умјетнички је руководилац хора „Косовски божури“, чији су чланови дјеца из енклава са Косова и Метохије. Иза њих је на стотине наступа широм свијета, од Косова до Русије, на којима кроз пјесму, поезију и игру шире истину о страдању Срба на Косову и Метохији.

На њиховом новом ЦД-у „Остајем с тобом, Русијо“ наћи ће се и наше традиционалне пјесме које су „Сибирски витезови“ извели на српском језику и на концерту у Требињу. Биће то, како истиче, ванвременски простор о којем су сањали Тјучев, Пушкин и Достојевски, простор обједињења за којим чезне наше друштво.

Нада се да ће „Косовске божуре“, чији је духовни отац и покровитељ митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Требиње позвати на гостовање. У нашем граду ова мултимедијална умјетница прижељкује извођење и музичко-сценског спектакла „Стојте, галије царске“, који је режирала у спомен на стогодишњицу од почетка Првог свјетског рата.

– Ето, Требиње још није видело све те моје спектакле, ни оне које сам правила о Његошу („Његош небом осијан“, поводом 200. годишњице од Његошевог рођења, прим.аут), ни о Првом светском рату, то ме чуди. Можда ће следеће године стогодишњица бити повод да дођем са делом спектакла ‘Стојте, галије царске’, који је 2014. године у Сава центру премијерно извело више од 200 умјетника. Овде тај спектакл може бити изведен са неким вашим културноуметничким друштвима.

ПОПОВКА ПО МАЈЦИ

Нови спектакл који режира почиње гангом, која је за њу херцеговачки израз слободе. Каже да то није случајно јер носи херцеговачке гене – Поповка је по мајци.

– Боже здравља, трећег маја путујем у Ставропољ, код Кавказа, где режирам спектакл на великом тргу, о дану победе над фашизмом. Почињем са Херцеговином, ганге ће се чути и гламочки корак, то немо коло чуће се у наизглед далеком Ставропољу јер је Херцеговина заиста у мом срцу. Можда ћу то јавно рећи први пут, али отац моје мајке је Јовановић, који је живио у Бајиној Башти, потомак је Поповог поља, и ја се гордим тиме, јер сам, преко маме, сјединила порекло херцеговачко и црногорско, чини ми се, у најбољем смислу те речи. Ја сам потомак јунака по мајци, њен деда, војни министар Митар Мартиновић је био иницијатор Балканских ратова, председник Владе Црне Горе, који је сазвао Балкански савез и ушао у рат, у коме смо ослободили Косово и Метохију. Митром Мартиновићем се дичио и мој тата Словенац који је пренио његове кости из Београда на Цетиње. Кад су га сахранили на Бајицама код Цетиња, мама је била управо трудна са мном, то је било 1968. године, када се цела Црна Гора опраштала са великим Митром Мартиновићем. А мој тата је, опет, био потомак дезертера империјализма, неких Француза Жигон, који су одбили да покоравају читав свет. И мој отац је био велики борац за слободу, дошао је из Словеније и заљубио се и у у Русију и Србију и тако је постао човек (смијех). Дакле, ништа није случајно, једноставно, гени су у свима нама, не можемо побећи од њих, неки се са њима сретну раније, неки касније, желе да побегну од њих, али су унесрећени онда.

Као глумица изузетног дара увијек је играла захтјевне улоге, које публика воли а струка поштује и награђује. Била је и Настасја Филиповна, Леди Магбет, Дездемона, Нина, госпођица Јулија, Милунка Савић… На жалост, данас не игра у позоришту. Зашто?

– У позоришту ме не можете видети нигде зато што ме не зову, тако сам, ето, награђена за свој труд да повежем то свеколико пространство љубави, зато што та љубав тренутно не влада. На сценама се трудимо да то доживимо све на неки нов начин и представе се зову контејнери, креће се, да тако кажем, у неки нови покушај да се уметношћу сагледа свет на један прљав и ружан начин. Ја сам се наиграла неких лепих улога и чекам неко боље време, не бих се сагласила да играм било шта. Чекам боље време када ће уметност поново бити један милиметар изнад стварности као што је вечерас било у Требињу. То време се трудим да испуним заиста неким корисним послом, као што су били ови спектакли, као што су оваква гостовања. Надам се да ћете ми помоћи у томе и да ће Требиње бити поново домаћин неких од мојих радова који су усмерени на лепши и бољи свет.

ГЛАВНО ЈЕ ДА БУДЕ ЧОВЈЕК

За сина Стефана Стева, кога је родила прије 11 година, након лавовске борбе са тешком болешћу, најважније јој је да буде човјек. Сувише је рано, каже, говорити о његовим евентуалним интересовањима за глуму.

Рано је о томе говорити, он је један диван дечак, а шта ће бити – нека то живот, судбина и он сам одлуче. Главно ми је да буде човек. То је тешко данас усмеравати али надам се да ће имати на кога да се угледа и да ће кренути неким лепим путем.

Влатка Мусић