ИЗ ДНЕВНИКА ТЕАТАРСКОГ НОСТАЛГИЧАРА

Врели јули 1995. Из летње фјаке трже ме телефон. С друге стране Јовица Ћирилов, прилично усплахирен: У Београд изненада стиже Људмила Разумовска, ауторка „Јелене Сергејевне“…

Да ли би могао да је сачекам на аеродрому јер су сви на летовању.

Пише: Владимир ПУТНИК, редитељ

Како сам и за време Трећег Битефа „таксирао“ по Београду чувеног руског редитеља Товстоногова – чега се Јован добро сећао – прихватио сам.

На аеродрому, како то већ бива када гост ненадано бане, двоструки дочек!

Ту је већ директор Руског центра и кућни пријатељ Људмилин, тако да је моје присуство било излишно. Ипак сам сачекао да слети авион.

Признајем, занимало ме је да видим како изгледа руска драматуршкиња, такорећи дисидент! Подсећам да је извођење „Јелене Сергејевне“ руско Министарство културе забранило због „лажног и мрачног приказа тежњи совјетске омладине“!

Пошто је обавила царинске и пасошке формалности – појављује се Људмила Разумовска!

Први утисак – прилично блед! Деловала је као једна добра и мила руска наставница. Намах ми падоше на ум речи Љаље из „Јелене Сергејевне“: „погледајте само како сте обучени! А тек фризура! Па те ваше руке које не знају за маникир. И те ваше јефтине помаде од четири рубље! Ви нисте жена, Јелена Сергејевна, ви сте… новински уводник у сукњи!“

Међутим, Људмилин осмех, помало уморан, помало сетан али топао и пријатан развејао је први, не баш сјајни утисак.

Мали „одбор за дочек“ упутио се према Југословенском драмском, где су нестрпљиво чекали Јован Ћирилов и Горчин Стојановић , редитељ „Јелене Сергејевне“ 1989. године.

Нисам ушао у Позориште, наставио сам својим послом.

А када се појавила драма „Кући…“ Људмиле Разумовске, која ме је напросто одушевила, по ко зна који пут сам се уверио у ону „Одело не чини писца“.

Поготово руског!