ЈУБИЛЕЈИ

Један од најславнијих драмских аматерских колектива у „широј“ Југославији. Вишеструки учесник и лауреат хварског и требињског фестивал, прво професионално омладинско позориште у Београду и Србији – ове године слави 60-ти рођендан.

Тамо где су почели многи снови 1958. године, у Молеровој 63, у вили адвоката Богојевића, коју је, на срећу успео да поврати у приватно власништво (а ДАДОВ добио своју садашњу локацију), све је подсећало на Антоаново „Слободно позориште“ /Театре либре /.

Пише: Владимир ПУТНИК, редитељ

ДАДОВ је био оформљен од драмских кружока Четрнаесте, Пете и Класичне гимназије, појачан студентима Академије за позориште, филм, радио и телевизију. Даване су 3 до 4 премијере месечно. Дадовско позоришно вече (четвртком) било је састављено од 3-4 једночинке, играни су комади младих, неафирмисаних аутора – у завесама, са пар практикабала и већ легендарне три коцке од шпера.

Али то не значи да је ДАДОВ био епигон свог далеко чувенијег претходника. “Дадовци” су у тој фази, више интуитивној него уметнички рационалној, желели да се ослободе клишеа тадашњег позоришног тренутка, толико подређеног руској школи и ономе што је нудио неприкосновени СИСТЕМ СТАНИСЛАВСКОГ.

У години јубилеја, као један од оснивача ДАДОВ-а, покушавам да дефинишем шта је то “дадовски феномен”, “стваралачка грозница”, “жар игре” илити једноставно ДУХ ДАДОВА! Нећу се извињавати због исповедног тона овога записа јер се другачије „дадовска бајка“ не може испричати!

Дух ДАДОВА је свакако и специфичан смисао за хумор! Није ни чудо када је родоначелник тог “дадовског” квалитета био Пеђа Јовановић, младић који је, позајмивши жути поштански мопед за доставу телеграма, испоставио пред Белим двором Брозу рачун за струју. Био је Пеђа Годаровски лик до свог последњег даха: погинуо је заустављајући захуктали тролејбус на Славији. Пеђа и данас горе, вероватно, засмејава херувиме и серафиме, а његов смисао за хумор, често и на сопствени рачун, пренео се на дадовске комедије, кабарее, журнале и концепције играња Мрожека, Молијера, Шекспира…

Дадовски кабареи иначе били су зачеци политичког, сатиричног театра у временима за које би Ђого рекао да су била „вунена“!

Дух Дадова огледа се и у легендарним узречицама за које се временом више није знало да ли су плод маште, цитати из представа или пошалице настале у оближњим кафанама „Ловцу“, „Сложној браћи“ или „Табору“, где се драмски четвртак, по правилу, завршавао!

Али није се у ДАДОВУ, не дај Боже, само зевзечило! „Ја мислим да се овде ствара! То је дух Дадова“ – узвикује егзалтирано Алиса Стојановић, редитељка и професор на ФДУ, једна из средње генерације „дадоваца“. И заиста чланови ДАДОВА заменили су глуварење и „ћошкарење“ својих вршњака, мукотрпним радом на пробама којим се плаћа идеја репертоарског позоришта. Корепетиторске пробе, кореографске пробе, лекторске пробе и дакако глумачке пробе током рада на „Много вике ни око чега“, „Тартифу“, „Малом Малколму“ превазилазиле су често професионалне оквире! Вероватно је то препознао позоришни педагог пар екселанс, доктор Хуго Клајн када је изјавио: „Верујем да ће многи од вас закорачити професионалним стазама ! Али немојте никад изгубити тај жар, ту лепоту и одушевљење игром коју сада, као аматери, поседујете“.

И ето још једног „парадокса у театру“! Што више покушавам да дефинишем појам „духа Дадова“, све дубље урањам у недоумицу, носталгију, успомене…

Али једно је сигурно: тај делић дадовске субкултуре преноси се са генерације на генерацију, стварајући традицију захваљујући којој ДАДОВ опстаје већ 60 година.

И заиста, када данас погледам неку „дадовску“ премијеру, осећам извесну разнеженост, препознајем исте креативне заблуде којима смо и ми подлегали, дивим се континуитету енергије и жара – а када се у гледалишту успостави заједнички флуид генерација из 1958, 1989, 2017, склон сам да ускликнем: ТО ЈЕ ДУХ ДАДОВА!