Коментар округлог стола: НЕСПОРАЗУМ И ВИШЕ ОД ТОГА

Синоћ је на разговору после представе „Кокошка“, Николаја Кољаде, у извођењу Градског позоришта из Смедеревске Паланке, по речима водитеља Жељка Хубача, дошло до полемичких тонова. Али то нису били полемички тонови, него тек једна олако изречена квалификација, боље рећи негација свега онога што је требињска публика могла да види на сцени. Ту негативну оцену је изрекао Драган Копривица, иначе добронамеран, и у наизглед умереном тону. Ипак, она је била неодмерена и претерана, уз то, без образложења. Он је у истој реченици омаловажио и жири који је представу „Кокошка“ наградио првом наградом на републичком такмичењу у Кули, као и саме добитнике, не само ове, већ и читавог низа других награда. А да је стигао да прелиста јучерашњи билтен, број 5, могао је да види да су аматери из Смедеревске Паланке добили на истом 60. Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије још пет награда, поред Златне плакете и освојеног првог места – награду за сценографију, награду за сценску маску, шминку и фризуре, награду за епизодну улогу, награду за најбољу главну улогу и награду за режију. Осим ових награда, аматери из Смедеревске Паланке су на другим фестивалима освојили још три награде. Тако да када се поброје све награде, њих девет, скоро сваки сегмент ове представе је запажен и награђен – од режије, преко сценографије, до, најважнијих, глумачких награда – чак четири од пет глумаца, су награђени.

Сваки од жирија је препознао неког другог, што је и логично, јер свако играње представе је другачије, на свакој сцени, пред различитом публиком, у различитим (мада наизглед сличним) околности. Зато није у праву ни млади редитељ Павле Јозић кад тврди (и верује) да су глумци играли са истом енергијом, сваку од до сада одиграних представа, најпре у свом родном месту, а потом и на фестивалима у Кули, односно синоћ у Требињу. То је просто немогуће! Позоришници то знају, баш као и поборници Хераклита, као што се не може два пута загазити у исту воду, тако се не може сваки пут исто одиграти једна представа. Уверио сам се у то небројено пута, гледајући поједине представе као претпремијере, премијере, потом неке од реприза, па на гостовањима и на фестивалима. Сваки пут је то друкчија представа, која има исту основу, али се у нијансама разликује, у темпу, интензитету, тону, глумачкој енергији, која је час снажнија, час пригушенија, увек неко други доминира, зависно од расположења, тог фамозног надахнућа, од много других фактора, који чине да је позориште пролазна, тренутна уметност и зато непоновљива. Без обзира на искуство, вештину, знање, труд, итд. представа се догоди или се не догоди, а сваки позоришни чин има у себи много тога непредвидљивог и непоновљивог, постоји нека магија, или не постоји. У томе је и лепота, драж, изазов. Велики ризик који може да буде велики добитак, успех, али и супротно од тога – промашај…

Зато сам осетио потребу да напишем овај мали коментар. Не у намери да неког браним или нападам, напротив, желим да укажем на неспоразум до кога је дошло, а он је оставио помало горак укус у устима, како код аматера из Смедеревске Паланке, тако и код требињске публике, јер после изговорених негативних, мада паушалних, оцена синоћње представе, умукао је разговор или је ишао у погрешном смеру. То није била полемика, нити је повода за полемику било, јер свако има право на своје мишљење и утиске о оном што је видео, али ваља имати у виду и контекст, као и друге околности због којих се нешто дешава или не дешава, па изрицати своје судове одмерено и аргументовано, што синоћ није био случај. Тако је синоћњи округли сто био поприлично ћошкаст.

Зоран Ђерић