Краљ Петар није украо српско злато

rep-kralj-petar-ii-karadjordjev_620x0

БЕОГРАД │ Књига Душана Бапца и Александра Огњевића баца ново светло на тајне нестанка краљевског блага 1941. године (1). Драгоцености су отимали Италијани и Немци, али и Озна после рата

КРАЉ Петар Други Карађорђевић је у априлу 1941. године побегао из земље и понео народно злато – један од најчешће коришћених аргумената у протеклих 75 година против краљевске породице. Полазећи од тезе, деценијама коришћене у посткомунистичкој историографији, Душан Бабац и Александар Огњевић у књизи „Тајне краљевског блага“ демаскирају овај вишедеценијски мит откривајући да је судбина злата и краљевских драгоцености била потпуно другачија.

После више година истраживања домаћих и страних архива, аутори су пронашли колико су заправо злата краљ и влада понели током евакуације, каква је била судбина драгоцености скривених у манастиру Острог, каква је била улога Немаца, Италијана, Американаца, Озне и Удбе у разношењу блага, као и шта се догодило са изузетно вредним уметничким делима и светињама у власништву краљевске породице.

– Краљ Петар није украо народно злато и није живео богато у емиграцији. Један грам злата он није разменио! Ову причу су систематски послератних година протурали противници монархије и, као мантру, пренели је на своје потомке – говори нам Душан Бабац. – Краљевина Југославија дочекала је Други светски рат са стабилним резервама и непосредно пре ратних сукоба плански је настојала да сачува новац и злато и склони их на сигурно. Ипак, током повлачења према Црној Гори морала је да спали велике емисије новчаница, како новац не би дошао у руке окупатора. И то је била јединствена мера у историји монетарне политике једне државе.

Аутори књиге тврде да је све оно што није успео да понесе краљ или други чланови краљевске породице приликом евакуације, у ратним и поратним годинама, до данашњег дана, било предмет окупаторске, а затим организоване државне пљачке и отимачине.

ФАМОЗНИ СЕФ 555

– ПОД изговором бриге за културно-историјско наслеђе, држава је отимала приватну имовину Карађорђевића – тврде Бабац и Огњевић.

– Највећи део тог блага данас се налази у музејима или у фамозном сефу 555 Народне банке Србије.

– Чињеница је да се чланови краљевске породице нису показали као нарочито добри чувари сопственог наслеђа, већ су у годинама егзила и немаштине били принуђени да распродају готово све што су имали – истиче Бабац.

Између корица књиге „Тајна краљевског блага“ налази се много широј јавности непознатих података, који бацају ново светло на историјске догађаје.

– Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, Италијани су у априлу и мају 1941. запленили 179 са 8.393 килограма чистог злата – наводи Бабац. – Од преосталих 25 сандука, Немци су у манастиру Острог узели четири, осам је понела влада, пет генералитет, један је у украден, а пет је отела Озна после рата. После капитулације Италије, Немци су запленили и југословенско злато које је било код њих. Америчке трупе су га у мају 1945. пронашле и одузеле и после Лондонског споразума враћено је Италији, која је вратила Југославији целокупно заплењено злато на основу Уговора о миру.

После анализе података до којих су дошли, аутори књиге, коју је објавио „Евро бук“, тврде да је Југославији после рата враћено највише злата, у односу на све друге земље у Европи.

– Италија је вратила 8.393 килограма, од Немачке је добијено 2.172,87, тако да је Народна банка реституисала 10.526,87 килограма монетарног злата – говоре аутори. – Ако се изузме злато у Лондонској банци, око 11.000 килограма, као и оно које је НБЈ продала за девизе, око 20.000, Југославија је код Федералних резерви у Њујорку имала 41.666 килограма чистог злата. Али после ослобођења, из Њујорка није враћено све злато.

Аутори „Тајни краљевског блага“ откривају да су Американци условили враћање злата плаћањем обештећења за национализовану америчку имовину у Југославији.

– Иако је социјалистичка Југославија постигла споразуме са многим земљама о обештећењу за национализовану имовину њихових држављана у Југославији, отплатом у вишегодишњим ратама, САД су захтевале да се плати њихова енормна процена национализоване имвине Американаца. Она је вишеструко прелазила процену социјалистичке власти и износила је 15.649,22 килограма – објашњава Бабац. – Остатак од 26 хиљада килограма транспортован је делом у Швајцарску, делом у трезор НБЈ.

Владе у избеглиштву генерала Симовића, Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, према подацима до којих су дошли Огњевић и Бабац, потрошиле су око 28 милиона долара. Од тог новца, краљ Петар је током рата добијао годишњу апанажу од 30.000 фунти, краљица Марија 43.680, а краљевићи Томислав и Андреј по 12.000 фунти.

– Када је у Југославији укинуто монархистичко уређење, Петар Други је са целом династијом лишен свих права. Првих година после губитка круне живео је од 40.000 фунти које је добио од своје владе и 30.000 своје уштеђевине. Када су ова финансијска средства исцрпљена, краљ је почетком педесетих година почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље – каже Бабац.

РАЗБАШТИНИЛА ГА МАЈКА

– ДА би преживео тешке године у егзилу, краљ Петар Други је продавао породичне драгоцености, углавном накит који је понео. Међу овим драгоценостима била је и скупоцена руска дијадема његове мајке, украшена великим смарагдима, коју је израдио познати руски царски јувелир Болин. Распродају породичног накита краљица Марија никако није могла да опрости свом сину, што је један од разлога због кога га је искључила из тестамента – каже Душан Бабац. – Она је, међутим, и сама пред смрт распродала свој лични накит.

Вечерње новости