Квизоман Дарко Дабић: ПРОВЈЕРА СОПСТВЕНОГ НЕЗНАЊА

„Као мали, сјећам се јасно, породично смо гледали квиз ‘Бројке и слова’. Упорно сам покушавао да сложим што дужу ријеч. Није ми ишло лоше. Такође, редовно смо пратили и ‘Слагалицу’. Себе сам замишљао као црвеног такмичара и провјеравао да ли бих побиједио оног у плавој столици. Послије сам, ваљда, помислио да бих био добар у томе па сам одлучио да се опробам пред камерама“.

Овако објашњава своју љубав према квизовима Дарко Дабић, наш суграђанин, кога редовно имамо прилику гледати, на малим екранима.

Прво учешће у неком од квизова везује га за средњошколске дане у Требињу. Редовно је слушао програм ‘Радио Требиња’ и учествовао у квизовима. Памти бројне награде, које су му до дана данашњег и најдраже, јер је знао за један мјесец, што у новцу, што у разним производима добити скоро цијелу мајчину плату.

Одласком на Правни факултет у Београд добио је више прилике да провјерава своје знање. Памти и први неуспјели покушај, који је њега и његове цимере скупо коштао.

„Моја два цимера (Сретен Обрадовић и Славиша Солдо, прим. аут.) и ја у стану без телевизора. Измолим ја старог да ми пошаље неки стари црно-бијели портабл који смо имали у Требињу. Родитељи га пошаљу аутобусом и већ прво вече гледамо ‘Кешоловца’, квиз који је водио Деки Пантелић. У горњем десном углу екрана је ишао број за пријаве. Назовем ја тај број са фиксног телефона. Уредно се пријавим и спустим слушалицу. Наредног јутра, Среле подиже слушалицу да назове тетку и каже: „Ево ми прича аутомат – ваша пријава за квиз ‘Кешоловац’ је успела“. Епилог, рачун за телефон од 300 евра. Био је то мој тромјесечни џепарац. Међутим, у помоћ прискачу цимери којима то никад не могу заборавити и инсистирају да рачун подијелимо на једнаке дијелове. Кад смо у пошти измолили да нам дозволе плаћање у четири рате по 75 евра, некако смо прогледали“, док ово прича Дабић се данас грохотом смије, али и сјећа да су та три мјесеца преживјели на најјефтинијем паризеру. Био је то данак неискуству. Иначе, на ‘Кешоловца’ га никад нису позвали.

Послије тог пеха ентузијазам му је за кратко спласнуо. Покушавао је да се пријави за квиз ‘Милионер’, али га ни ту нису никад позвали. Такође, за ‘Слагалицу’ је неколико пута слао пријаве поштом и, опет, ништа. Тек средином 2010. године зову га да учествује у ‘Слагалици’. Дарко каже да му је тај позив стигао у најнезгоднијем тренутку – ‘петнаестак дана пред полагање посљедњег испита на факултету, а усред Свјетског првенства у Јужној Африци, али шта ћу, такав позив се не одбија’.

„Пред тај први наступ сам имао највећу трему у животу. Одсјекле су ми се ноге. Мој једини циљ је био да се некако довучем до оне столице да сједнем, да негдје не посрнем. Нису помогле ни неколике виљамовке пред снимање. Почиње прва игра. Заустављена слова. Прошло пола времена, кад Милка Цанић зауставља снимање. Треба нешто да се исправи. Мислим у себи – срећа, ионако никакву ријеч нисам сложио. Снима се из почетка. Опет он понавља стоп, стоп, стоп, а ја у шоку, јер опет излазе иста слова. Тек тад схватим да је све унапријед припремљено, џаба га ти убрзаш стоп, стоп или успориш, они горе знају којих 12 слова иде. Тај дан сам снимио двије епизоде. Обје побиједио, али пошто је био крај циклуса са те двије побједе сам као осми прошао у четврт финале и налетио на Владимира Николића, једног од најбољих такмичара у историји ‘Слагалице’. Поништио ме човјек к’о таксену марку“, сурово је искрен овај дипломирани правник, запослен у нотарској канцеларији. За утјеху му је остало што је изгубио од једног од најбољих квизомана данашњице.

Учествовао је овај тридесетпетогодишњак и у квизу ‘Насловна страна’, па у првој сезони ‘Потере’, а затим и у квизу ‘Тога се нико није сетио’, па поново у ‘Слагалици’ и на крају, опет прије неки дан у квизу ‘Потера’. Занимљиво је напоменути да је снимио и епизоду квиза ‘Коло среће’, који је водио покојни Милорад Мандић Манда, али та епизода никад није приказана, па му ни награда од око 300 евра никад није исплаћена. Повремено учествује и на такмичењима која организује Српска квиз асоцијација, за која каже да му дођу као ‘одлична прилика за провјеру сопственог знања или боље рећи незнања’. Као добру ствар наводи и ‘паб’ квизове, који у региону све више постају популарни.

„Концепт је одличан. Све што је потребно је кафић у коме има бар седам-осам столова, а екипу чини од три до пет људи који заједничким снагама одговарају на питања попуњавајући припремљен формулар. Обично се квиз прави из више области са по неколико питања. На крају побједник добије неку награду, попије се лијепо, нешто и сазнаш и научиш, а није ти било досадно, тј. изашо си из куће“, истиче Дарко новитете на пољу „квизологије“ и шали се на свој рачун да је на поменутим „паб“ такмичењима био редован док се није оженио и сина добио – „Више ме жена не пушта!“

Омиљени квиз овог и више него духовитог младог човјека је “Слагалица“. Одушевљен је њоме од малих ногу, уосталом као и већина наших суграђана, јер је спој свега помало: комбинаторике, закључивања, сналажљивости и енциклопедијског знања.

Тврди да нема никакве специјалне припреме за квизове. Једноставно информације ‘хвата у лету’ и користи их у квизовима. Напримјер, он чим чује за неки фудбалски тим тешко га послије заборави, а како рече, може десет пута да прочита да је Гоген насликао неку слику и опет неће запамтити.

„Мотив да учествујем у квизовима ми нису награде. Да се не лажемо, јесу важне, али нису пресудне. Да је тако никад не бих отишао на квиз на Хепи телевизији, јер тамо све што добијеш је књига, евентуално неко путовање. Памтим сретна времена кад је било сухомеснатих производа. Сад више ни тога нема“, у шаљивом тону наставља отац једногодишњег Милана и супруг Биљанин, који просто воли да се такмичи, да стиче занимљива познанства, а није му мрско ни кад га препознају у пекари или продавници.

Највећа награда освојена у неком од квизова је са посљедње ‘Потере’. Кад је подијеле на све такмичаре и одузму порез, добиће неких 400 евра. Сматра да су квизови у Србији обезвријеђени, те да тренутно не постоји квиз у коме може да се освоји неки велики новац, ‘али опет је и то боље него да их нема никако, као што је случај у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, уопште’.

Породица му је највећа подршка, а како рече критичара увијек има и биће их и то у смислу “како, мајке ти, ниси знао оно питање?“ Не секира га пуно шта други кажу, јер је свјестан чињенице да је много лакше гледати квиз из фотеље, него се презнојавати од треме и рефлектора у студију. Не би волио да му противник икад буде Сања Жарковић. Такође, Требињка, јер спада у три најбоље жене квизаша у Србији. Мисли да би тада имао већу трему чак и од оне коју има кад себе гледа на малом екрану.

„Без обзира на све, квизови су ми хоби. За сад имам много важнијих ствари у животу, а то су супруга и син. Добро, и Црвена Звезда!“

БЕЗБРОЈ АНЕГДОТА СА СНИМАЊА КВИЗОВА

“На једном снимању ‘Слагалице’ пред игру ’Скочко’ Милка Цанић је прекинула снимање. Момак из режије је гласно викао на њу. Звао је да дође у режију. Послије пар минута свађе, она се вратила сва уплакана. Плаче жена, а ја рачунам сачекаћемо да престане, па наставити са снимањем. Али нe. Већ креће шпица за игру, а ја треба да рјешавам први. Гледам оне знакове, гледам њу како плаче и иако сам из прве нашао три знака, а од тога два су била на свом мјесту, до краја нисам успио наћи рјешење. Скроз ме је деконцентрисала“.

“Други пут, прије двије године, снимамо “Слагалицу“. Тишина. Слажемо слова, а у студију поред се снима нека емисија са народном музиком. Сто пута понављају „Од извора два путића“. Није да не волим ту пјесму, али ми није легла, сложио сам девет слова, а мој противник једанаест“.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња