Мимо сваког обичаја и стандарда: Библиотека Лазић – 2.000 књига за Требиње

viktor lazic i marko ducic

У ТРЕБИЊУ, О ТРЕБИЊУ: Виктор Лазић и Марко Дучић

Крајем прошле године, из Калифорније је дошао Марко Дучић, Требињац који је можда рекордер по броју прелета преко океана. Ако већ није то, онда је сигурно један од оних вјечних ентузијаста који о Херцеговини мисле и нешто за њено добро раде увијек и гдје год да се налазе.

Чим је стигао, у Требиње је позвао свог пријатеља Виктора Лазића, директора и власника велике Библиотеке “Лазић”, консултовао се са својим рођаком Ђорђем Одавићем и са још неколико културних посленика у граду, и отворио врата још једном културном пројекту…

О чему је ријеч?

Традицију сакупљања књига породице Лазић започела је са свештеником Михајлом Лазићем почетком XVIII вијека, а врата библиотеке први је отворио Александар Лазић 1882. године и то у мјесту Кумане код Зрењанина. Хроничари кажу да је то била његова подршка независности Србије и присаједињењу Војводине.

Касније, Библиотека “Лазић” имаће више него драматичну судбину. Неколико пута је уништавана, напуштана и сакаћена. Током Првог свјетског рата тадашњи власник библиотеке Лука Лазић тајно прелази у Србију и придружује се српској војсци.

Плашећи се за опстанак Библиотеке, забиљежено је у аналима ове културне установе – Лука је са собом понео неколико највреднијих књига, ушивених у топао гуњ. Са српском војском и књигама у гуњу, Лука Лазић пешке прелази албанску голготу и стиже у Драч. Његов брод је торпедован и у општој пометњи Лука скаче у море, како би спасао живот свом комаданту. Тако ће већи део књига које је понео са собом, у овој ратној авантури бити уништен. Међутим, на Крфу и у Солуну, Лука сакупља српску избегличку штампу; тако је настала данашња колекција ратне штампе, једна од највећих у региону.

biblioteka

ДОГОВОР У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ: Марко Дучић, Ђорђо Одавић, Дана Кудуз и Виктор Лазић

Поред ратних одликовања, за културни рад Луку Лазића је 1929. године Краљ Александар I Карађорђевић наградио Златном медаљом за грађанске заслуге, специјално нарученом у Прагу.
Период између два свјетска рата био је најуспјешнији јер је тада библиотека нарасла на 20.000 наслова. Уз то, бавила се и другим културним дјелатностима, нпр. имала је и своју позоришну трупу.

Међутим, како би Лазићи имали од чега да живе, тадашњи власник библиотеке Лука Лазић основао је мрежу за разношење и продају књига по Војводини. Књиге су путовале бициклима, што касније неће бити без значаја.

Највећи проблем, биљеже хроничари библиотеке – представљали су немар и дрскост читалаца који су, у свеопштој несташици папира, често цепали листове из књига како би их користили за увијање цигара, фишеке, украсе на зиду, као тоалет папир… Како су у већини случајева власници Библиотеке то откривали много касније, а често није било могућности да се набаве нови примерци истих књига, Лука Лазић се одлучује да све странице које недостају у књигама ручно препише, а да цртеже -прецрта! Тако се данас у Библиотеци могу видети стотине страна преписаних руком овог књигољупца.

Током Другог свјетског рата Лазићи су опет на искушењима. Пошто је Нијемцима била потребна дистрибуција њихових пропагандних издања, наредили су Лазићима да поново отворе књижару и новинарницу. Проблем је једино био у томе што нису вјеровали Лукином сину Милораду који је преузео посао. Зато, ограничили су му кретање, али су дозволили његовој супрузи Даници да путује по потреби посла и да растура књиге и штампу. Даница им није била сумњива, пошто је имала двије кћери, једну од три а другу од седам година. Уз то, била је неписмена.

Чим је почела са новим послом, Даница се повезује са илегалцима, и одмах, са Њемачком, почиње да разноси и илегалну штампу. Међу њемачке новине, тако, негдје би утиснула и „Нашу борбу“. Уз то, ревносно је прикупљала разне обавјештајне податке за своју илегалну мрежу.

Током цијелог рата, иако влада велика глад, Лазићи чувају књиге и не пада им на памет да их продају како би купили храну.
Након ослобођења, кад су мислили да ће нормално наставити да раде, дошла су нова искушења…

Нове власти, биљеже хроничари – национализовале су Библиотеку. Луки и Милораду је било несхватљиво да би неко могао тек тако да им отме кроз вијекове стицану породичну традицију. Стрепели су и како ће комунисти реаговати ако у кући пронађу фашистичку литературу. Не само што би цела породица могла да настрада, већ је сасвим извесно да би један део Библиотеке завршио у пламену. Тада су се чланови породице заветовали да ниједну књигу никада неће уништити на идеолошкој основи, јер је сва та литература део историје и треба да буде сачувана…

Због тога, смислили су добар план. Прво су оне највриједније књиге, а и оне са проблематичним садржајем, закопали у винограду у близини куће, а остало су раздијелили родбини и пријатељима. Власти су све детаљно претражиле, али нису пронашле ништа што би Лазиће компромитовало. Не знајући шта да раде, притворили су Милорада Лазића, али, пошто су његове ратне заслуге биле неспорне, одустале су од даље истраге.

Крајем педесетих година, Библиотека и новинарница опет почињу да раде. Књиге су позајмљиване у три сусједне општине, и библиотека је опет почела да се богати…
Шта је, у међувремену, било са баком Даницом?

То што је остала неписмена, запамћено је у породици Лазић – бака Даница је сматрала за највећу неправду која ју је задесила. Стално се жалила на судбину која јој је додијелила да цио живот проведе са књигама, а да ниједну не прочита! Књиге је разазнавала по сликама и бојама… Досегла је безмало осамдесету годину живота, када јој осмогодишњи унук Виктор, чувши њену причу, предлаже да је научи да чита! Током недјељу дана дружења, уз Викторов буквар, бака Даница ће, са истинским одушевљењем, савладати читање…

Иначе, Виктор, данашњи власник библиотеке, шеста је генерација Лазића откада је Библиотека отворена за јавност, а девета откада су Лазићи у Војводини и откада се зна да се баве књигом.
Данас, библиотека “Лазић” је највећа и најзначајнија приватна библиотека у Србији па и у региону. Броји близу милион књига (са више хиљада раритета) а од 2012. године ради у оквиру Удружења „Адлигат“ (стручни назив за више разноликих књига повезаних у једне корице).

Уз Библиотеку, основан је “Музеј српске књижевности” и “Музеј књиге и путовања”. У оснивачкоом одбору Библиотеке су: Милован Данојлић, Перо Зубац, Срба Игњатовић, Миодраг Павловић, Невенка Тадић, Љубивоје Ршумовић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Милош Јевтић, Емир Кустурица…

Библиотеку помажу готово све најзначајније културне институције у Србији, и зато је библиотека и била у стању да покрене пројект “Милион књига за Србију”, који је проширен и на регион, а онда, захваљујући Марку Дучићу, и на Требиње.

Приликом свог боравка код Марка у Требињу, Виктор Лазић је посјетио библиотеку “Јован Дучић”, и са Даном Кудуз договорио један необичан пројекат.
Наиме, библиотека “Лазић” поклониће требињској библиотеци једну велику збирку, углавном научних издања, чија ће цифра могуће ићи и до двије хиљаде наслова. Као уздарје, Библиотека “Јован Дучић” поклониће Библиотеци “Лазић” локална и регионална издања, којих има у довољном броју.

Овај пројекат, који отвара нове могућности, посебно младим људима, да се својим студијем и научним радом, баве и у Требињу, подржала је и Градска управа. Градоначелник Славко Вучуревић је обећао да ће превоз велике донације библиотеке “Лазић” бити његова брига.

Тако, Лазићи настављају своју мисију, а Требињска библиотека, која сваке године има све већи број чланова, уз Дучићев фундус, постаје све изазовнија адреса не само за књигољупце, него и за људе који се озбиљније баве својом струком, науком или истраживањем.

viktor lazic

Виктор Лазић (1985, Београд), адвокат и књижевник, докторанд кинеског права, полиглота, филателиста и нумизматичар, укратко – ренесансна личност, провео девет година путујући по свијету. Објавио: “Гете – између поезије и истине” (2003), ”Тумарање земљом осмеха” (2006, 2008, 2012), ”Велика авантура” (2010. књига о путовању које је трајало 421 дан, на које се Виктор упутио са својом половном “ладом нивом”), “У срцу Суматре” (2011), “На вратима истока (2014). Предсједник је Удружења за културу, умјетност и међународну сарадњу „Адлигат“, директор “Музеја књиге и путовања” и “Музеја српске књижевности”, члан је Удружења књижевника Србије.

Необичне књиге

У нашој сталној поставци, овако се представља Библиотека Лазић – између осталог, можете видјети: више од 300 књига прије 1800. године; књиге на штапићима од бамбуса; магијску књигу из џунгле индонежанског племена Батак чији су листови направљени од палминог лишћа, а корице од костију; књигу на папиру направљеном од слоновог измета; јестиву књигу од пиринча; књигу на најквалитетнијој свили; прибор за писање књига од тиковог дрвета из Мјанмара; колекцију више стотина минијатурних књига, од којих је најмања величине свега 3,5 милиметара; књиге са резбареним корицама од дрвета; књиге са листовима од тиковог дрвета и од ручно прављеног папира из разних азијских и афричких племена; молитвенике са Тибета са корицама од мермера, из Монголије са украсима од жада…

Колекције

За најмање десет области стоји у каталогу Библиотеке Лазић – наше колекције су већ најбоље, или међу најбољима у региону (нпр. ратна штампа, канадистика, руска књижевност и језик, дечја књига, литература о Кини и на кинеском језику, колекција књига о Јужној Азији, укључујући књиге на језицима локалних народа Јужне Азије, колекције књига о Африци и Аустралији, колекција филателије итд).

У библиотеци се налази више од триста колекција о значајним српским писцима или о појединачним темама из српске историје и културе. Поред старе, ретке и необичне књиге, у свом фонду чувамо велики број књига које друге библиотеке из различитих разлога не сакупљају или одбацују. Тако се формира значајан депозитни фонд а ми постајемо главна допунска библиотека другим важним институцијама. То се посебно односи на страну књигу, па се код нас налазе најквалитетније колекције књига на енглеском, руском, њемачком, кинеском и многим другим језицима.

Задруга људи од књиге

“Музеј српске књижевности“ сакупља и представља материјал о српским књижевницима, удружењима књижевника, о књижевним и сродним дјелима, историји и теорији књижевности, књижевној критици итд.
Музеј, такође, сакупља предмете важних личности српске књижевности, а посебно прикупља рукописе, а у свом фонду формира велику колекцију књига са аутограмима аутора.

Одлучили смо да покренемо акцију „Милион књига за Србију“ и да у року од двије године поклонимо најмање милион књига библиотекама широм Србије, али и региона. То ће бити највећа и најзначајнија донација књига у историји српског библиотекарства.

Наше Удружење је задруга људи добре воље и људи од књиге, који су се удружили да би садашњости, али и потомству, оставили нешто важно у аманет. Ми нисмо обично Удружење, већ проширена породица људи који дјеле иста интересовања, исту љубав и визије. Једни о другима се бринемо и помажемо: како Удружење граде наши оснивачи и добротвори, тако и ми њима помажемо у тренуцима нужде. Ми смо скуп заљубљеника у књиге и знање, у своју земљу и у путовања, а сви слични су добродошли да нам се придруже!

Библиотечки клуб “Адлигата” ствара мрежу институција, прије свега библиотека и музеја која ће се међусобно помагати. Главни циљ Клуба је међусобна размена вишкова и обезбјеђивање књига за угрожена подручја и библиотеке са сиромашним фондовима.
Н. Марић