Први сусрет са „завичајем сунца“ није много обећавао. Под густим велом ноћи и по кишном невремену, као заинат, ничега није ни могло бити од онога што је у доживљају других слушао о лијепом херцеговачком граду у сунцем обасјаној котлини.
Тим прије што му се, како признаје пјесник, стихом проговорити не да „без страховито снажног надахнућа и љубави“.
Али пјесници виде и оно што је вештанственим очима скривено, поготову кад их на такав креативни замах нешто изнутра потакне, управо као љубав, занос или насушна потреба да се некако и нечим одужи „и себи и људима отвореног срца“ у чији је завичај стигао.
По повратку у свој Звечан на Косову у Метохији, латио се папира и оловке...
Тако је настала пјесма о Требињу Ненада Јера Раденковића.
Од тада је, каже нам пјесник, прошло три или четири године, а захваљујући својим требињским пријатаљима касније је стигао да упозна све љепоте Требиња, али и „богатсво душе и гостопримство народа овог краја“. Једино му је жао, казује нам, што је наш град касно упознао - јер би тај сусрет, да се десио док је још био млад пјесник, био можда стваралачки садржајнији и са више плодова.
Јеро Раденковић је и ових дана у „завичају сунца“, посјетио је и народно саборовање на Ублима, гдје је међу овдашњим пријатељима још једном казивао своје стихове о Требињу, а вечерас ће у Дому младих наступити као гост на вечери хумора, поезије и музике, са популарним глумцем Бранком Бабовићем „Ђуром Палицом“.
„Мој народ на Косову и Метохији и овај нама братски народ у тијесној су вези и осјећам потребу да се захвалим народу Херцеговине и Републике Српске који сваке године, по завршетку школске године, прима нашу дјецу да буду гости у вашим породицама“, каже нам пјесник из Звечана.
О Требињу и Требињацима нисмо више говорили - да не кренемо странпутицама прозаичних објашњења и општих мјеста којима бисмо само кварили оно што је надахнуће, и љепше и дубље, у стиху овјековјечило...
По вокацији ликовни умјетник и магистар вајарства, Јеро Раденковић признаје да му је управо поезија онај стваракачки медиј којим лакше силази у свој унутрашњи свијет и непосредније из њега проговара.
За три деценије књижевног рада објавио је шест књига поезије и два романа, док трећи – о чувеној бици на Кошарама, управо пише, опрезно и без журбе како и налаже величина и деликатност епопеје о којој ће као борац - учесник посвједочити „из прве руке“...
Р.С.
Ненад Јеро Раденковић
ЗАВИЧАЈ СУНЦА
До твога прага довео ме месец
Уместо шећера и воде
Узех камен и пресну кишницу
И постадох део твојих стена
Постадох суза твоје реке
И сада када сам твој камен
Сада када сам твоја суза
Угради ме у своје плочнике и зидине
И пусти да ти канем из ока
Низ љуте стране и литице
Немог Леутара
Пут до тебе долази с´ неба
А повратка нема
Као што нема ни грома
Који се над тобом није сломио
И као дете у крилу мајке исплакао
Ти си недовршена песма и молитва
Ћерка древне Грачанице
Урезана у кору високих платана
Колико сам дубље силазио у земљу
Толико си се ти ближио небу
Порто раја – завичају сунца
Колевко и гробнице несрећних љубави
Када коначно горе стигнеш
Погледај на моју проклету равницу
И песников гроб у меандрима Ибра
Закопаном надом новога рођења
У души од трња и леденог иња
Жалићу за сунцем вечнога Требиња