Надахнуће на први поглед: Како је пјесник из Звечана опјевао Требиње

Први сусрет са „завичајем сунца“  није много обећавао. Под густим велом ноћи и по кишном невремену, као заинат, ничега није ни могло бити од онога што је у доживљају других слушао о лијепом херцеговачком граду у сунцем обасјаној котлини.

Тим прије што му се, како признаје пјесник, стихом проговорити не да „без страховито снажног надахнућа и љубави“.

Али пјесници виде и оно што је вештанственим очима скривено, поготову кад их на такав креативни замах нешто изнутра потакне, управо као љубав, занос или насушна потреба да се некако и нечим одужи „и себи и људима отвореног срца“ у чији је завичај стигао.

По повратку у свој Звечан на Косову у Метохији, латио се папира и оловке…

Тако је настала пјесма о Требињу Ненада Јера Раденковића.

Од тада је, каже нам пјесник, прошло три или четири године, а захваљујући својим требињским пријатаљима касније је стигао да упозна све љепоте Требиња, али и „богатсво душе и гостопримство народа овог краја“. Једино му је жао, казује нам, што је наш град касно упознао – јер би тај сусрет, да се десио док је још био млад пјесник, био можда стваралачки садржајнији и са више плодова.

Јеро Раденковић је и ових дана у „завичају сунца“, посјетио је и народно саборовање на Ублима, гдје је међу овдашњим пријатељима још једном казивао своје стихове о Требињу, а вечерас ће у Дому младих наступити као гост на вечери хумора, поезије и музике, са популарним глумцем Бранком Бабовићем „Ђуром Палицом“.

Мој народ на Косову и Метохији и овај нама братски народ у тијесној су вези и осјећам потребу да се захвалим народу Херцеговине и Републике Српске који сваке године, по завршетку школске године, прима нашу дјецу да буду гости у вашим породицама“, каже нам пјесник из Звечана.

О Требињу и Требињацима нисмо више говорили – да не кренемо странпутицама прозаичних објашњења и општих мјеста којима бисмо само кварили оно што је надахнуће, и љепше и дубље, у стиху овјековјечило…

По вокацији ликовни умјетник и магистар вајарства, Јеро Раденковић признаје да му је управо поезија онај стваракачки медиј којим лакше силази у свој унутрашњи свијет и непосредније из њега проговара.

За три деценије књижевног рада објавио је шест књига поезије и два романа, док трећи – о чувеној бици на Кошарама, управо пише, опрезно и без журбе како и налаже величина и деликатност епопеје о којој ће као борац – учесник посвједочити „из прве руке“…

Р.С.

 

Ненад Јеро Раденковић

ЗАВИЧАЈ СУНЦА

До твога прага довео ме месец

Уместо шећера и воде

Узех камен и пресну кишницу

И постадох део твојих стена

Постадох суза твоје реке

И сада када сам твој камен

Сада када сам твоја суза

Угради ме у своје плочнике и зидине

И пусти да ти канем из ока

Низ љуте стране и литице

Немог Леутара

Пут до тебе долази с´ неба

А повратка нема

Као што нема ни грома

Који се над тобом није сломио

И као дете у крилу мајке исплакао

Ти си недовршена песма и молитва

Ћерка древне Грачанице

Урезана у кору високих платана

Колико сам дубље силазио у земљу

Толико си се ти ближио небу

Порто раја – завичају сунца

Колевко и гробнице несрећних љубави

Када коначно горе стигнеш

Погледај на моју проклету равницу

И песников гроб у меандрима Ибра

Закопаном надом новога рођења

У души од трња и леденог иња

Жалићу за сунцем вечнога Требиња