Оаза мира надомак Требиња: Њено величанство – ружа

„Многи ме питају откуд се нађох у пољопривреди и узгајању цвијећа? Сматрају, ако сам похађала требињску гимназију, Педагошку академију у Мостару, те се касније, преквалификовала за медицинску сестру, да овим не бих требала да се бавим. Узвратим питањима зашто се чуде, као да радим нешто што не ваља?! Живот је непредвидив, никад не знате шта ће вам сервирати. Ствари треба прихватити онакве какве јесу. Урадивши тако, ја сам данас задовољна!“

Овако, након што је сумирала све своје битке, говори Љубица Миладиновић, некадашњи професор биологије и хемије, са петнаестогодишњим искуством у просвјети. Пензију је зарадила као медицинска сестра, јер јој се, прича нам, живот постарао да радни вијек заврши у бијелом мантилу, умјесто са дневником и свједочанствима у рукама.

„Преквалификовала сам се непосредно прије почетка рата. До тада сам живјела у Бусовачи и предавала у школи у Каћунима. Вративши се у Требиње, мјеста у школи није било. Али јесте у Болници. Већ је буктио рат и одмах су ме примили. И тако сам почела све из почетка. Прве четири ратне године радила сам као и сви, без плате, уз евиденцију да сам запослена у Болници. Било је страшно тешко. Радило се по 12, чак и по 24 сата у комаду, јер није било радног особља. У једном моменту дио Болнице измјештен је у Билећу, гдје сам свакодневно одлазила са пацијентима. Мало дијете остављала сам мајци у Чичеву, а ја, као и многе колеге, иди тамо и ради без престанка. Најтеже ми је било кад сина не бих видјела по два или више дана. Али шта ћете, тако је било и нисам била једина“, без имало горчине, већ са ставом да се мора напријед, прича нам свој животни пут, ова медицинска сестра у пензији.

Међу неколико нових почетака, у један од њој дражих, сврстава рад око биљака. Имала је могућност да сву биологију и хемију, ако не у учионици, примијени на својој плантажи ружа, коју је, готово из ничега, посадила у родном селу Чичево, код Требиња, гдје и живи. Остати на неки начин у домену који воли и за који се образовала, и сада јој представља сатисфакцију. Нарочито, када погледа прву посађену ружу, која и након 12 година редовно цвјета и даје нове изданке.

„То ми сваки пут разгали душу! Знате тај осјећај да сте створили нешто. Е тако мене радује када уђем у плантажу и гледам све те разнобојне цвјетове, ма пуно ми срце! Прва плантажа била је мала, а онда сам временом почела да је проширујем. Данас ружа имам свих боја, од бијелих, розих, црвених, жутих, крем, шатираних, у боји кајсије… каквих хоћете. Мени је најљепша холстајнперла ружа, коју красе ватронецрвене прозирне латице. Мада, ружа је ружа и свака је јединствена и лијепа на свој начин“.

Мало по мало, обогаћивањем новијим сортама, плантажа се из године у годину повећавала. Тренутно се овдје може наћи 400 стабала са педесетак врста ружа, од оних за професионални узгој, до ружа за баште и окућнице.

Сваког викенда, ову насмијану и ведру госпођу, можете срести на требињској пијаци, у сјеновитом мјесту, окружену вазнама са цвијећем. Продаје букете које сама изради, мада, признаје, више воли цвијеће да аранжира по жељи купаца. Тада су, додаје, сви срећнији.

„Задовољна сам продајом ружа. Цијена цвијета је једну конвертибилну марку, а букета у зависности какав ко жели, углавном око пет марака. Саднице ружа су нешто скупље, 10 КМ по једној и њих најчешће продајем кући. Саднице набављам из Србије, од познатог узгајивача из Липолиста код Шапца, који се уназад 120 година овим баве професионално. Узгајају прву класу руже, која је изузетног квалитета, па зато и кошта“.

Иначе, како нам каже, ружа је универзалан цвијет, којим се исказују сва могућа осјећања. Од лијепих и свечаних до тужних. Тако доминантној, а опет осјетљивој, мора се пружити максимална пажња, и превасходно, истиче, важно је вољети оно чиме се бавите и познавати материју. Нисмо се изненадили угледавши гомиле стручне литературе о узгоју, начинима његе, познавању ружа и многих других детаљних података. Само смо се увјерили у народну „једном наставник увијек наставник“.

„Нисам вам ја од оних који би се у овакав посао упустили без предзнања или знања. Све сам детаљно проучила, и још увијек учим. Без обзира што сам цвијеће садила и као мала, с мајком, и то увијек вољела, када сам одлучила овим да се бавим професионално, прво сам морала да се информишем. Сваки слободан тренутак искористим да нешто прочитам. Знате, често ме људи питају за савјет и на мени је да знам да их упутим“.

Водећи нас ружичњаком, оазом коју је сопственим рукама створила, Љубица нам говори да јој је ово мјесто најљепше на свијету. Прави рај! Без обзира на дугогодишњи тежак физички рад и устајања у цик зоре, започети дан окружена цвијећем, изнова је подсјећа да је вриједило труда.

Прича нам и да је у овом занимању била пионир у Требињу. Било је тешко, али је због тога, још више поносна на оно што је постигла.

„Оплеменила сам домаћинство. Чињеница јесте да ме мало савладавају године и да је теже радити, али с друге стране ме испуњава. Много ми помаже и син, кад год има времена. Задовољна сам, како духовно, тако и у материјалном смислу“.

Па опет, кад се учини да је успјела у свом науму, своју главу однекуд помоли и по нешто неостварено. Ова жена, големог животног искуства, открива како дужи низ година сања о пластенику у којем би посадила кале.

„Волим тај цвијет. Попут ружа, и ова елегантна биљка, бијелог цвијета, намијењена је за све прилике. Још увијек то нисам остварила, каним се ево годинама, а некако је увијек нешто друго „прешније“. Док је пластеник „на чекању“, покушаћу плантажу да проширим новим врстама ружа. Да имање, на којем живим са сином, још мало употпуним“, слијежући раменима, уз константан осмијех разумијевања, говори наша саговорница.

Упознавши је, не сумњамо да ће њен сан једном постати стварност. Док се то не догоди, може бити поносна што је од првих несигурних корака, успјела стати на ноге, чиме је и у пензионерским данима пуна виталности и елана. Како и не би била, када двориште дома Миладиновић, уз руже, красе и редови свих нијанси трајног цвијећа лимонијума, потом астри, цинија, гипсофиле, грмља за декорацију букета. У овом кутку успјешно расту и биљке с краја Шпаније и Португалије, те Њемачке, попут питомог кестена, еукалипутуса и гинко билобе.

Објашњење, зашто јој људи радо поклањају саднице, можда и не треба тражити. Довољан је поглед и на Љубицине, с пажњом сађене дрвореде смокава, крушака, шипака, кајсија, дуња, вишања, трешања, брескви, маслина, башту с поврћем, у којој, уз лубенице, успјешно расту и, први пут видимо, хокаидо тикве.

„То је укусна и изузетно здрава намирница, посебно за бебе и малу дјецу, од које се прави пире и разне чорбе. Узгајам је годинама. И њу сам добила. Људи воле да ми поклоне саднице. Такви гестови ме истински усрећују. Све што видите овдје сама сам посадила. Радила и дању и ноћу. И ваљало је. Јер, знате шта, овдје сам нашла мир. А то је веома важно у животу“, са још једном животном лекцијом, али и букетима свјеже убраног цвијећа, испратила нас је из Чичева, некадашња професорица и медицинска сестра.

Нисмо је оставили саму ни усамљену, већ окружену бојама и мирисима природе, миром за каквим многи широм свијета чезну. И можда је то разлог због кога је један Швеђанин, видјевши Љубицино цвијеће на телевизији, циљано на требињској пијаци код ње пазарио, однијевши у хладну Скандинавију дашак јужњачке топлине са расцвјетале чичевске плантаже.

Љубицина чаролија

„Одрасла сам у Чичеву. Окружена цвијећем. И док сам радила у школи у хладној Босни без цвијећа нисам могла. Комшије су ми радо уступале парченце земље, гдје сам садила руже. Прелијепе, са обиљем цвјетова.  Симпатично је било то, што бих за вријеме распуста била у Требињу, од јула до средине августа, а за то вријеме ни трага од цвијета. Онда опет, кад се вратим, руже букну. Рекле би комшије – „Нама ништа није јасно?! Чим Љубица оде руже увену, а кад се врати, ево њих, срећне и разгранате!“ Уствари, није то било до мене, него их нико није залијевао ни бринуо о њима и, нормално, нису ни цвјетале. Код мене је човјек давно купио саднице ружа и посадио их на Чемерну. И ено их, не зна се која је од које љепша након толико година и ледених зима и сњегова. Значи, потребна је њега“.

Гдје то има природног цвијећа?

„Туристи често купују цвијеће. За неповјеровати, највише људи са приморја, посебно црногорског. Буквално се запрепасте кад виде букет мирисних ружа на пијаци. Не могу да вјерују да се код нас може купити прави природни цвијет, а да није у цвјећари. Изненаде се и како је јефтино. А цвијећем се највише одушеве Кинези и обавезно питају да се сликају. Е сад, рјеђе купе, али нема везе. Насмију ме, па и то је гушт!“

Лекција из хемије

„Одређене врсте бијелих ружа, и то само оне које имају добре проводне судове, могу се бојити прехрамбеним бојама. Дно стабљике од убране руже се расијече и стави у вазну са водом, а онда се дода боја. Потребно је да тако стоји неких осам сати, док боја стигне у латице. Кад имате мастило плаву ружу, таква не постоји, него је настала оваквим процесом. Боја се растопи у води и полако одлази до цвијета. Прво се појаве тачкице на латицама, а онда постепено попримају жељену боју, зависно коју сте усули у воду. Боја траје неколико дана. Може, чак, једна ружа да се боји у двије или три нијансе. Пробала сам ову технику, занимало ме, то је моја струка. Мало сам се играла. Добијете занимљив резултат“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/ Глас Требиња