Породица Бркан развила бизнис у Равном: Бољи живот захваљујући шкрипавцу

Породица Бркан је развила бизнис на традиционалној производњи сира шкрипавца на старом породичном огњишту у селу Славогостићи, смјештеном на подручју општине Равно.

Драгана и Здравко, рођени Дубровчани, послије избјеглиштва у Требињу и без посла одлучили су да се врате на порушено огњиште предака и почну живот из почетка. Од куће без крова, струје и воде за десетак година дошли су до фарме од 30 крава, модерне штале и новог крова за породицу. Све то захваљујући сиру.

Бркани су постали надалеко познати по свом производу – традиционалном херцеговачком сиру шкрипавцу.

„У село смо се вратили 2002. године. Од куће је била остала само једна плоча, није било ни струје ни воде и тако осам година. Помало смо градили, мало од донација, мало личним средствима и ево нас“, почиње причу за „Независне“ Здравко.

Kада се присјете почетака и свега онога што су прошли, кажу „младост – лудост“.

„Млади, јаки, гураш, не гледаш. Сада, богами, не знам да ли бих могао из почетка онако без ичег. Доста се труда уложило, али, добро, све то прође као да никад није ни било. Сада остаје сјећање“, каже Здравко.

Бркани су прво држали овце, али су онда увидјели да је претешко радити с њима па су почели држати краве, од којих праве укусни сир.

За њихов шкрипавац купци кажу да је јединствен и најбољи у Херцеговини. Здравко не би коментарисао такве приче и хвалио производ своје породице, али довољно говори чињеница да толико година опстају, да се стално шире те да не могу произвести сира колико народ наручи.

„Ми производимо само сушени шкрипавац и сир у уљу и зачинима. То нам траже највише и тога се држимо. Људе можеш преварити једном, други пут већ нећеш, тако да квалитет у сваком тренутку мора бити на највишем нивоу. Ми имамо купце који од нас редовно узимају сир откад смо почели, значи већ десетак година“, каже Здравко.

У квалитет се увјерила и екипа „Независних“, која је као у свакој правој домаћинској кући дочекана на најбољи могући начин.

Цјелокупну производњу сира им откупе приватна лица, која долазе из најудаљенијих крајева по њега у Иваницу, гдје сада живе Бркани, а фарма им је на селу, али и неки од најлуксузнијих ресторана и хотела из Дубровника.

„За колут сувог сира потребно је шест литара млијека. Читав процес сирења иде као што је било прије 50 година, домаће сириште, стари начини рада, а сушење се ради искључиво на вјетру“, прича Драгана.

А сушење зависи од времена. Ако је југо онда процес траје дуже, кад је бура све иде брже, али обично колут сира за јело буде спреман послије два мјесеца.

Бркани сваки дан раде по 10 и више сати, без одмора.

„Не можете ви рећи: ‘Е, ми сада одосмо на одмор’. Животиње морају бити нахрањене, напојене, пуштене, помужене, тако да и када кренемо на неку фешту морамо наћи замјену“, истиче Драгана.

Петра, Дајана и Николина, мамине и татине насљеднице, су примјер дјеце која разумију своје родитеље и увијек су ту да им се нађу.

Поносна мајка каже да чим дођу кући оне знају шта им је радити. Једна помаже у сирењу, друга окреће сир који се суши, трећа чисти. А малена Петра нас је на крају нашег дружења заједно с оцем Здравком одвела до сушане и показала како она ради око сира.

НН