Протагониста вечери БРАНИСЛАВ УНГИНОВИЋ: СТРАШАН ЈЕ НАШ ЗАБОРАВ

Ансамбл Културног центра Кула, представом „Родољупци“, представио се треће фестивалске вечери. На требињским позоришним даскама гледали смо себе, хтјели то признати или не. Ко има храбрости и жеље, суочио се са собом, док су глумци, на сатиричан и гротескан начин, исмијали, не само лажни морал појединца, него комплетних слојева друштва. „Бацивши“ истину у лице, увјерили су нас и подсјетили, да је позоришни комад „Родољупци“, српског комедиографа Јована Стерије Поповића, једнако актуелан данас, као и у тренутку када је написан. Аплаузи и овације ансамблу из Србије заслужено су припале.

Вјерујемо да жирију публике није била једноставна одлука кога да, од изузетно уигране екипе глумаца, изабере за протагонисту вечери. Знамо само толико, колико је речено на крају представе – награда припада Браниславу Унгиновићу за лик Смрдића. Како нам је у разговору рекао, често награђиваном на Фестивалу фестивала.

– Наша Камерна сцена „Мирослав Антић“ из Сенте, у којој годинама играм, више пута је долазила у Требиње, наравно и ја са њима, тако да требињска публика познаје наше представе. Пошто сам пријатељ са многим колегама из Куле,  до сарадње у комаду „Родољупци“ дошло је на њихов позив, премда са њима играм већ три године. Позив сам и овај пут радо прихватио, тако да сам био сам себи конкуренција на неки начин, јер је наш ансамбл из Сенте такође учествовао на републичком и покрајинском фестивалу са представом „Дора“. За Требиње нисмо прошли на републичком фестивалу. „Родољупци“ су, пресудио је жири, били бољи.

Вечерас сте у Требињу  добили посебно повјерење жирија публике као протагониста вечери?

-Не бих желио да испадне да се хвалим, али, кад год сам играо у Требињу, ова награда ме није мимоилазила. Радујем јој се увијек, као и вечерас. Посљедњи пут када смо играли у Требињу, било је то са представом „Ожалошћена породица“ и колико памтим, публика је била одушевљена. Према нашим информацијама, по одлуци публике – требало је да ми будемо проглашени најбољом представом у цјелини, што се није десило. Али добро. Нисмо љути. То се дешава на свим фестивалима, једноставно то је дио овог посла који радимо и на то смо увијек спремни.

И овог пута сте нам се представили добром представом. Оно што смо видјели, комад давно написан, који опомиње да се мало тога или готово ништа није промијенило.

– Да, у праву сте. Из тог разлога, препоручио бих свим Србима и добрим људима да прочитају „Родољупце“. Стерија, када је написао овај комад, забранио је да се игра све до његове смрти. Право да се играју „Родољупци“ су стекли тек 50 година касније, од тренутка када су написани. Морам нагласити да су сви ликови у представи аутентични, нису измишљени. Све теме и ликови су или из новина или из онога што се десило у Вршцу. Од тада до данас ништа се нисмо промијенили, то је трагично!

Колико се „Родољупци“ играју у аматерским позориштима, с обзиром на захтјеван текст?

– „Родољупци“  се мало играју и у професионалним и аматерским позориштима. Јако је, прије свега, тежак за игру, и прилично критички настројен за наш народ, једнако за мене и сваког другог појединца. И свако може да се пронађе, јер се ми нисмо промијенили, ни за милиметар помјерили, и то је тужно. Неке делове из представе морали смо избацити, јер би по тексту, представа трајала два и по сата.

Ово је веома велика Стеријина заоставштина нама, који смо јако тежак народ и веома тешко прихватамо истину кад нам је неко стави на сто. Ми знамо да је све тако, али просто нећемо да прихватимо и не желимо ни мало да се промијенимо. Ту је наш проблем. Надам се да је публика прихватила „Родољупце“, које смо играли и у Војводини, где су мјешовите средине Мађари и Срби. Иначе, та Дебељача се стварно одиграла, то је истина. Године 1848. Дебељача је спаљена и ти мештани су, вјеровали или не, научили нешто из тог догађаја. Видјело се то доласком Другог свјетског рата, када су Мађари изашли пред мађарску војску и молили да не дирају Србе. Кад се завршавао рат 1945. године, онда су Срби молили за своје комшије и пријатеље Мађаре, зато што су запамтили оно шта се давно некад десило. А многи, нажалост забораве. И код човека, управо је тај заборав јако страшан!

Често сте на Фестивалу фестивала, изнова са добром представом, што публика препознаје већ годинама. Како ви доживљавате фестивал и ваше домаћине?

– Прије свега, одушевљен сам што је сала реновирана, што сте је овако изузетно, лијепо средили. Фестивал је увијек добро организован и људи воле да дођу у Требиње. Често кажем да у Требиње не треба само долазити за вријеме фестивала, треба играти представе овдје и у неком другом периоду године. Разлог је једноставан, Требиње има изузетну публику и мислим да би тај контакт, осим на Фестивалу фестивала, требао да буде чешћи. Не само са нама, него и другим позориштима која квалитетно раде. Имате сада много добрих фестивала у Србији и људи су почели да схватају да је систем такмичења изгубио кредибилитет, што је жалосно. Савез аматера више није оно што је некад био, и сви се окрећу фестивалима који су веома јаки и по позиву. По мени, један такав је требињски фестивал. Уживање је бити у самом граду као и на фестивалу. И  публика је увијек предивна. Свако вече имати пуну салу и да публика испоштује представе, биле оне добре, лоше или осредње, је за сваку похвалу и хвала им на томе, најљепше! Ово није флоскула, него је стварно тако. Било би лијепо кад бисмо се могли дружити чешће!