Ранко Слијепчевић: ГРАД

Небо изнад Требиња има необјашњиву боју а сунца све до бескраја. Све од камена пјева. Ту је мој жирант давнашњих снова и поуздан свједок како ће једном све бити уљепшано. Вјера да ћу једном додирнути сан, који ми сада не да мира и буди ме у свјетло за који нисам сигуран да је моје и да имамо сличности или било какву припадност. Овдје се најљепше сања. Вјерујмо да бољи дани још клице пустили нису и да је потебна само „мрва“ Божје наклоности па да постанемо оно што одавно прижељкујемо. Снови су оборива лаж али вриједи бити њихов савезник, нарочито кроз немирну ноћ обхрвану неизбјежном стварношћу и свиме што ставља „пиз“ на конто савјести и вјере у сопство.

Понекад видим себе на Видиковцу и одмјеравам мој град. Мостови, осунчани кровови, заоране њиве и ријека која сија, свјесна да је миљеница овог састајалишта вјера који својатају њену слободу. Кроз загрљај Медитерана и сваки убод  вјетра с’ југа што кости пробија.

Не могу са тог мјеста видјети платане али их наслућујем, баш као благост што уријетко стиже. Осјећам доминантност хлада што нас вуче да се сјединимо  и погледујемо пролазнике нагађајући шта носе у „бурси“.

Премећем у својој памети одбјегле дане и питам се гдје су нестали дјечаци које смо распознавали по боји гласа или некој истрошеној мајици без етикете и поријекла. Гдје смо се то загубили? Гдје су ти малишани из раздраганих улица који су шутирали гумењачу несвјесни талента и волшебности сваког покрета? Адресе су различите. Некима се више не можемо јавити.

Отишли су без одјаве. Гдје су то пожурили? Као да вријеме нису мјерили понајбоље?  Нигдје их више нећемо срести. Ни на корзу, ни у кафани, кроз ноћ задојену вином и осмјехом некадашњих младића за којима су се тргали погледи њихових вршњакиња. Негдје испод обрва писало је њихово име и неодлучност да проговоре све оно што би без устезања изрекли годинама послије.

Нема више кина „Слобода“, „Сицилије“, арпаџика, Бања, Малтезова, ни безброј мјеста које сањам…  Ни ја нисам исти. Промјенило се подоста у мени. Једино снови остају у кохерентности моје безбриге и дана неких прошлих што ме опомињу да старим. Природно је то, одговорио бих да имам прилике. Снови ми припомажу да видим ријеку и неколико лађа на њој, како клизе у тмину и крију заљубљене парове. Одлазе на неку њихову адресу не би ли се пољубили који пут. А на обали  гитара и звонки глас неког шлагера којег сам презирао, а данас је та мелодија неизоставност сваког мога пијанства. Милује моју душу,  док разврставам ријечи, желећи што љепше оцртати меланхонију и сентимент неког времена што се са мном сродило и које ме није упозорило да се неће враћати.

Требиње има посебну задовољштину, јер га сви воле. То Вам је тај град, који путује по вашим меридијанима и никада Вас не напушта. Напротив. Зна и запријетити да ће Вас се одрећи и оглувјети образ највећом срамотом ако га не узмогнете пратити.

Град још  воли испражњено поподне, оно од два до пет. Сјећате се? Кафа у локалу који годинама посјећујете, придошлица са познатим питањем: „Е, шта има“?

Највише сам волио то од два до пет. Ово мјесто Вам увијек снива и брине о својој сонати. Толику увјерљивост  и снагу има та јединствена мелодичност и мали стих од свега неколико ријечи које се могу изговорити у једном даху. Волим ја то Требиње. Заиста. Понекад прећутим његово име јер ми бива теже осмислити ријечи и објаснити зашто ме нема чешће?

А то чешће сретнем кроз измаглицу војвођанског јутра, бауљајући сокаком до капије која ме препознаје, а још ни једном није рекла да је моја. Није ми ни Требиње то изрекло, а ја све нешто вјерујем како је стидљиво и да има обзира према мојој повредљивости. Или сам превише размажен, па не не могу признати да је то неистина.

Пролазим испод зидина старога града, тражим пут дјетињства и драгих часа. Желим онај загубљени мир, само да одћутим кроз неку своју улицу.

Баш кроз улицу о којојој збори Дучић наставићу свој ход, да стигнем до знанога трга, останем сакривен између младости и туриста. Глуварићу на сунцу. Размјенићу своје средњовјечно доба за нешто кусура њежних година. Ако неко уопште буде желио тиме да тргује.

Ранко Слијепчевић /Глас Требиња