Разговори послије представе ХОЋУ КУЋИ

Жељко Хубач, водитељ разговора

Ово је позориште младих, а с темом могу да кореспондирају старији, зато је интересантно како је настао комад и како је редитељ радио са младима на такву тему и текст Људмиле Разумовске „Кући“. Оргинални текст из неке друге естетске епохе је имплементиран у садашњости. Ово је нешто што, на неки начин, отвара видик другачијег читања комада Људмиле Разумовске. У првом плану комада су друштвени односи, насиље, журка је добро постављена као сценски ефекат и добро функционише и говори пуно о потенцијалима и енергији глумаца. Одређених проблема у темпу представе је било, али су они посљедица онога што је био примарни циљ ауторске екипе, да покуша да неке елементе из свакодневног живота на педагошком плану пласира у врх. Одатле има на неколико мјеста прејаке емоције и дисонантног ритма, али то није велика мана у односу на цјелину која има катарзични ефекат.

Аднан Мујкић, редитељ представе

Наша потреба је била да говоримо о проблему дјеце који живе на улици Тузле, што је, можда, један од најактуелниjих проблема у овом граду. Сву адаптацију оргиналног текста смо потковали доказима у архиви. Кад смо одлучили да основна проблематика буду дјеца бескућници узели смо текст „Кући“ као подлогу, у који смо убацили актуелне проблеме и тако је настала адаптација. Представа се у Тузли игра камерно само за 60 особа и има потпуно други ритам кад је публика близу. Страх кад смо дошли на требињску сцену је био шта се може направити да би се задржала интима, а добацилo до публике у дворани Културног центра. Пуна позоришна дворана је помало препала глумце и све је отишло за неколико степеница више него на проби. Распоред поклањањa глумаца на крају је намјерно урађен да би показали да нам је педагошки приступ глумцима важнији од оног што ћемо добити као резултат. Ово је прича о групи дјеце и тако смо хтјели да је испричамо.

Милован Здравковић, театролог

Честитам младом ансамблу да је успио да са сцене пренесе емпатију. Основа сваког позоришног чина је емпатија, саосјећање да глумци пређу рампу и да публика нешто осјети. Честитам оном ко је урадио савремену адаптацију текста са врло актуелним темема. Глумци су били снажни, а избор музике је одличан. Мислим да би и Људмила Разумовска била срећна да види ову представу.

Брано Дурсун, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала

Честитам младим људима и дивим се са колико преданости, стрпљења и тачности одиграли представу. Задивљујућа је енергија коју су глумци показали и пробудили јаку емоцију код публике.

Игор Сврдлин, члан жирија публике

Представа је доживјела пуни врхунац смрћу Тање и дијалогом са мајком и мислим да се ту требао направити рез и крај, јер је по њеном одласку са сцене представа пала, а до тог момента су све поруке пренесене. У адаптацији ми се не свиђају неки дијелови, као што је дискотека, то што су имена остала иста као у тексту. Бескућници су били преенегични у свом болу и глади, а ансамбл није био уједначен што се тиче глумачке игре. Ипак, представа ми се више допала него што није.

Сматрам да треба да се зна на који се начин босанскохерцеговачка представа пласира на Фестивал фестивала, јер не постоји матрица по којој долазе представе из БиХ на ову смотру.

Слободан Радовић, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала

Постоје двије врсте пласирања представа на Фестивалу фестивала, то је путем такмичења или путем селекције. То стоји у правилнику који је доступан свима и могу да га прочитају.

Драган Копривица, редитељ

Фестивал фестивала је као феникс који се увијек изнова роди са неким новим младим људима који покажу нове таленте и домете. У овој представи није испоштована узлазна линија да се најбољи глумац поклони публици посљедњи. Чином поклањања у представи „Хоћу кући“ је дошло до поштовања свештених лица, али на сцени постоји само религија позоришта, а то значи да не морају свештена лица да се поклоне на крају, што је било и мало комично. Главни актер представе је била Амила Беширoвић – Тања и она је требала посљедња да се поклони. Публика је остала затечена зашто се свештена лица поклањају на крају, јер они нису главни глумци. Свештеник и калуђерица јесу савјест друштва, али они су свједоци, а свједоци у оваквом комаду тешко могу бити главни ликови, који носе највећи терет. Представа је, вјероватно кривицом првенствено списатељице, имала више крајева, а то није добро. Тања је у ствари катарза, финале, крај свега. Након њене катарзе добила се прича слабијег домета у односу на Тањину причу, која доминира кроз 80 одсто представе. Послије тога је било неколико малих крајева и представа је разбијена и расплинута. Журка је носила сјајну колективну енергију, а с друге стране сцена сусрета мајке и кћерке је једна од најбољих сцена. Глумица која је играла мајку није запала у грешку у коју су остали глумци запали, вјероватно, грешком редитеља. Не може се галамом издржавати цијела представа, а мајка се са лаганом трагиком, а притом уз осмјех, опраштала од кћерке која умире, што је сјајно. Глумци су ишли жестоким емоцијама и виком и пробили су звучни зид. То би се требало свести, а редитељ би  могао да направи заокрет, да се са хладном трагиком прича о темема које су испичане виком.