Разговори послије представе: „ИСПОД ПОВРШИНЕ“

Жељко Хубач, водитељ разговора

Ово је једна, на неки начин, једноставна прича, а у принципу – љепота је у једноставности. Позоришна представа је спој вјештина уобличених у неку врсту цјелине која почиње да нас се тиче и у неком тренутку прелази неку рампу. На самом старту сте имали све моје антипатије, немате писца, ја сам драмски писац и питао сам се каква је представа без писца. У једном, условно речено негативном ставу које ми даје позоришни чин, догађа се једно позориште које не разумијем у самом почетку. Онда у сцени плеса почињем да осјећам нешто, јер ви то радите са пуно жара и емоције и ту почиње да ме се тиче позориште. То су неки детаљи који можда имају, а можда немају, естетску валоризацију, али ако покушавате да бришете линију између аматеризма и професионализма, то је вјера у позориште. Желим да вам упутим доста комплимената, због тога што сам у представи уживао и радовао се заједно са позориштем из Копривице. Уживао сам у вечерашњем позоришном чину. Са глумцима се доста добро ради и прилично су биле добре роле. Ово је ансамбл представа у којој је свако добио простор да на малом узорку сјајно искаже карактер. Колектив који дише једним плућима има пуно простора да цјелини да шарм индивидуе.

Карло Кучанда, редитељ представе

Прије него што смо кренули на сцену, било је много теорија око представе. Прије двије године сам дошао у Копривницу и жеља младих глумаца је била да направе нешто ауторско. Пристао сам на то и кад смо почели, мислио сам да нам треба четири године да направимо представу од тога. Али, вријеме нас је притисло и онда су ствари почеле излазити. Имали смо неке сцене и окупљали смо остатак око тога, промишљали смо сви заједно, велика смо група. Кроз процес се то модификовало на различите начине и дошли смо до овога. Највећа нам је награда да дишемо као једно. Задовољан сам што смо наступали у Требињу. Осјетили смо чим смо дошли дух Требиња и фестивала.

Милован Здравковић, театролог

Аматери из Копривнице су доказали да је човјек чудесно биће. Они су  шармантно, дивно, отворено пред нас пружили човјека као чаробно биће и дали нам велику наду. Ово може бити и редитељска и глумачка представа. Редитељ је фино урадио свој посао, али  и глумци су хармонична екипа и то су дивно водили. Били су „хомо луденси“ у правом бићу. Потврдили су театарску мисију за коју позориште постоји, а које мора да нас опомиње и води ка свјетлости.

Драган Копривица, редитељ

Ово је екипа која не само обећава него и доказује на сцени. Два дијаметрално супротна става која су провијавала у представи јесу да су у неким сценама показивали да су на нивоу добре  ђачке представе, а у другим су били бриљантни када је тријумфовао театар покрета и када је редитељ разбијао литерарни театар. Показао нам је како се сценским говором обогаћује и долази до сценског угођаја. Мислим да је млади ансамб јако талентован. Посебно ми се свидјело што је ансамбл дуго разговарао о представи, што је паметан знак за остварење. То је први предуслов да се направи добра представа. Честитка редитељу што су се млади људи на сцени понашали као да је то њихова кућа. Ово је нуклеус театра који ће, очигледно, промашити ако не настави да ради. Посебно ме импресионирао језик покрета, самоувјереност на сцени, показали су да је цијели свијет позорница. Млади увијек желе да покажу како они могу да пошаљу неке поруке на граници разума, свјесног, несвјесног и подсвјесног, и да је то најбољи терен гдје млади људи функционишу. Највећи домети младих глумаца су били у театру покрета и невербалном театру.

Александар Саша Стошић, глумац Градског позоришта Смедеревска Паланка

Одушевљен сам представом, било је лако, једноставно, непретенциозно.

Зоран Карајић, глумац Шабачког позоришта

Видјело се да се млади из Копривнице на свој начин озбиљно баве тетром, све је промишљено  и тачно, то су глумачке минијатуре које се надовезују једна на другу.

Дејан Глигоријевић, глумац Градског позоришта Смедеревска Паланка

Видјели смо младост, задовољство, игру, радост, раздраганост, нешто што је најљепше у позоришту.

Зоран Ђерић, драматург

Представа је препуна младалачке енергије, посвећености игри. Може да се гледа као низ различитих асоцијација на сличне теме, које су обједињене и прожимају се кроз један лајт мотив, психијатријске клинике или клинике и пацијената. Занимљиво је што има различитих покушаја и рјешења, испитују се различити модели театра. Виде се и резултати радионичарског рада. Дјечак који је играо трансвестита је до посљедњег тренутка играо увјерљиво жену, да нас је све збуњивао. Честитам младим глумцима.