Разговори послије представе: „КОКОШКА“

Жељко Хубач, водитељ разговора

Вечерас смо видјели једну другу визуру комада „Кокошка“. Ово је комад о позоришту, о нестајању позоришног жара у наводном тражењу позоришног жара, о промашеним животима, о томе да ли само један и највреднији живот можемо провести мирни уколико пред његов крај схватимо да је наша мјера оног што смо постигли  једно велико ништа. Ово је позоришна прича о покушају да се тражи жар тамо гдје га нема. Занимљив елемент  је један врло јак знак, а мени недовољно јасан, а то је да двије глумице глуме мушкарци, и то супериорне жене. Сцена гдје редитељ чисти своју вјештачку вилицу, администратор наплакује, а њих двије пуше и драме је на неки начин слика будућности „Кокошке“, која у једном тренутку полуди и оде, као жена која ће промијенити професију, отићи да обиђе пола свијета и заборавити на авантуру у театру.  Да ли је њу за тетар везивала театарска чаролија или,  можда, покушај да оснује породицу су неке неразјашњене ствари, нешто по чему ни редитељ ни екипа нису копали, јер су водили основну линију, а то је однос живота према театру. Препознао сам одређени редитељски отклон у адаптацији и поступку у односу значење и вријеме у коме је настајао драмски текст. Много је теже у малом, провинцијском театру направити добро позориште, него у великим. Мала позоришта се, углавном, одржавају на ентузијазму.

Павле Јозић, редитељ представе

Бавећи се „Кокошком“ имао сам потребу да лијечим бољке које су евидентне у нашем позоришту у Смедеревској Паланци.  Што се тиче промишљања да мушкарци играју жене, то није новина у позоришту и има таквих примјера. Ми у моменту не знамо да ли су то мушкарци у женским костимима или жене и тако смо жељели да остане до краја. Осјећај након одигране представе је била  велика количина сумње да ли је све било како је требало да буде. Увијек код нас постоји помало сумње да ли смо све урадили да ваља.

Милован Здравковић, театролог

Аматерима из Смедеревске Паланке савјетујем да задрже љубав и ентузијазам према позоришту. Храбар је потез да мушкарци глуме жене, а с друге стране то говори да ово позориште има искуство и да глумци могу играти и женске, мушке улоге, дјецу, младе, старце… Ово је позориште у позоришту и говори о глумачкој муци, која је постојала, постоји и постојаће. То што публика није реаговала на неке реплике – не значи да се то њој није допало. Видио сам да је публика стајала иза представе и да је осјетила комад.

Драган Копривица, редитељ

Честитам и импресиониран сам да постоји позориште које функционише и има оволико чланова у Смедеревској Паланци.  Шокиран сам да сте побиједили у Србији, а да су „Родољупци“ били други. То је стравична фалинка тамошњег жирија, који,  вјероватно, није био при чистој свијести. Осим сценографије, која је сјајна, остало је било танко, на нивоу „Курсаџија“ из Београда. Режије нигдје, глумци су слабо ушли у улоге, а до 50. минута се ништа није дешавало.  У тренутку монолога, кад се глумица жели издићи изнад свијета, је кренуло и до краја смо гледали доста добру преставу. Ово је за мене стравичан промашај и до сада најлошија представа на Фестивалу фестивала. Мислим да је највећи кривац редитељ. Пред редитељем „Кокошке“ су велики потези, а и већа позоришта која имају новац, имају стравичне промашаје, зато не треба да се депримирају. Предлажем ансамблу, који је одличан, да за сљедећу представу нађу текст који им лежи, јер им се текст „Кокошке“ није посрећио. Прво редитељ није знао шта ће с њим и онда је све то ишло каскадно, осим сценографије. Сигуран сам да ће аматери из Смедеревске Паланке убудуће урадити много сјајних представа, а предлажем да узму текст писца из њиховог краја, што ће бити преображај у односу на вечерас.

Зоран Ђерић, драматург

Ја сам био предсједник жирија фестивала у Кули, на коме је ова представа добила прву награду  и још неколико награда. У Требињу смо видјели  представу која је потпуно другачија од оне која је одиграна у Кули. Осјетио сам да је нешто проблем представе вечерас, послије мјесец дана она је потпуно другачија, не знам шта се десило, али нешто јесте. Да ли је био проблем свјетло, сцена или публика да су поједине улоге преглумљене, поједине реплике се нису чуле, а представом је доминирао један лик и он је наметнуо цијели ток представе. У Кули је била видљивија режија и колективна игра и то је жири опредјелило да буду најбољи. У Требињу су отишли у неком правцу који је донио проблеме у комуникацији са публиком, као да су глумци ускакали једни другима у реплике и тако учинили лошу услугу представи.

Брано Дурсун, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала

Аматери из Смедеревске Паланке нису направили уопште лошу представу, они су направили добру представу и требало би питати публику шта она мисли. Солидна представа, било је лијепо погледати и овакав један приступ. Мислим да се у разговорима послије представе мора више говорити о самој представи, како је одиграна, шта је добро, а шта није.

Свен Шестак, представник позоришта из Копривнице

Не видим неку разлику између позоришта из провинције и великих средина, позориште живи и никад му није било битно колико има људи у мјесту гдје ради. Мислим да смо гледали добру представу аматерског позоришта. Можда заборављамо шта значи аматерско позориште, оно у својој духовној, искреној, људској разини има пуно веће квалитете од професионалног. Можда се мало тражи длака у јајету, превише очекује,  а заборавља велика  љубав аматера према позоришту коју треба његовати.

Игор Сврдлин, члан жирија публике

Не бих се сложио да је ово најлошија представа на Фестивалу фестивала. Вечерашњи разговори су показали да доброј представи можемо наћи хиљаду мана, а лошој само једну, да је лоша. За мене је ово било добро остварење.