Смрт уживо – трагедија дигиталног доба

356478_1

БЕОГРАД │ Хладнокрвно убиство двоје новинара у Вирџинији поново је у фокус ставило мрачну страну дигиталног доба.

Гледаоци уобичајеног јутарњег програма на локалној телевизији у Вирџинији невољно су прошле недеље постали сведоци бруталног убиства које се одиграло на њиховим екранима. Иако се небројена убиства дешавају пред нашим очима у разним филмским остварењима, овога пута није била у питању фикција. Чули су се крици&хеллип; камера је пала. Ово је било стварно.

Пре неколико декада, ова вест не би стигла даље од локалних кулоара. Можда би се начуло нешто у суседним државама, људи би жалили и одмахивали главом због губитка младих живота, расправљали о контроли оружја или менталном здрављу убице, али већ следећа вест заокупирала би њихову пажњу.

Недуго пошто је одузео два млада живота, немилосрдни убица крвави чин почео је да описује на свом налогу на Твитеру… Касније је на Фејсбук окачио и снимак убиства из првог лица налик онима које виђамо у насилним видео-играма. Амерички медији већ су пожурили да водитељку Алисон Паркер и сниматеља Адама Варда прогласе првим жртвама убиства на друштвеним мрежама. Међутим, далеко од тога да је ово усамљени случај.

Чак и те монструозне слике и снимци који су узбрзо преплавили интернет делују „питомо“ у поређењу са одсецањем глава, спаљивањима и сакаћењима у режији крвника Исламске државе који сваки свој бруталан чин документују видео- камерама и пусте у етар. И озлоглашени мексички нарко-картели посежу за оваквом праксом како би усадили страх и послали поруке упозорења. Такође, неколико осуђених убица у САД су се извињавали, покушавали да оправдају свој злочин или чак хвалили својим злоделима на друштвеним мрежама пре него што су ухваћени.

Код нас је познат случај Даријана Мусића, који је неколико сати пошто је насмрт претукао своју девојку Владиславу Червенко у Новом Саду безочно остављао коментаре на свом профилу на Фејсбуку. Жеља за пет минута славе на тај начин преовладава страх да ће таквим понашањем лакше бити ухваћени.

И тако, три сата након убиства у Вирџинији, глобална дигитална заједница дели бруталан снимак убице, коментарише и расправља о његовом манифесту на 23 стране који је оставио као својеврсно оправдање за свој крвави пир позивајући се на расну дискриминацију.

Иако подељених мишљења, психолози су сложни у једном – овакви случајеви потребе да се поделе чак и најгора дела какво је убиство, у фокус стављају улогу друштвених медија као лаког начина за ширење мржње и изопачености.

У питању су несигурност, нарцизам и жеља за репутацијом најчешће подстакнути стварном или измишљеном неправдом. Један страни стручњак испричао је да мреже као што су Фејсбук и Твитер подстичу урођене инстинкте људских бића да скрену пажњу на себе (одакле и опседнутост чувеним селфијима) као и жељу за прихватањем и уклапањем.

На тај начин, оне служе и као идеалан канал ширења чак и најискривљенијих веровања и поремећних теорија, доводећи до тога да појединац своја девијантна понашања тумачи као нормалана проналажењем истомишљеника на друштвеним мрежама (по принципу, ако ми неко „лајкује“ статус, он мисли исто).

Ту су, опет, жеља за аплаузима и доказивањем. И наш истакнути психотерапеут Зоран Миливојевић испричао је за „Блиц“ да људи качењем животних ситуација на друштвене меже себи желе да дају на важности.

Живимо у времену паментних телефона и виртуелних социјалних мрежа. То у ствари значи да свако од нас ко је на друштвеним мрежама има неку своју јавност којој се обраћа. Правило које постоји на мрежама јесте да се оно што није објављено на мрежи није ни догодило.

Многи људи посећују одређене догађаје или одлазе на путовања како би објављивањем фотографија стекли нове поене важности у својој мрежи. То се односи и на мале, али и на велике догађаје у које спада и објављивање чина убијања других. Тако је и убица обавестио своје пратиоце на Твитеру шта је урадио – објашњава Миливојевић.

На дубоком психолошком нивоу ми у ствари имитирамо познате личности и покушавамо да одржимо идеализовану представу о себи коју пројектујемо на друштвеној мрежи. Човек који је убио новинаре је очигледно био тешко поремећен. У његовом уму убиства која је починио су била нешто позитивно, херојско, и он се у ствари похвалио снимком убистава.

Верујем да код себе није имао телефон-камеру, да се не би одлучио да пуца. Овако се снимајући себе како пуца умешао у директан пренос и направио глобалну вест. Како се на крају убио, питамо се шта је његова добит? Поред некаквог задовољења правде у оквиру његове поремећености, он је вероватно био уверен да је својим чином добио на важности и ушао у историју – додаје психотерапеут.

Како каже, у питању је „позната појава када је реч о жељи да се постане познат – да људи не разликују популарност од публицитета“.

Популарно је оно што за шта су људи чули по неком добру, а публицитет добије особа која направи неки скандал, учини нешто лосе – објашњава доктор.

Рид Мелој, амерички форензички психолог истиче још једну опасност „убистава на друштвеним мрежама“.

Многе масовне убице последњих година бивају инспирисани стварима које је неко пре њих урадио. Али они често желе да надмаше своје претходнике и оставе сопствени траг. Тако траже нове начине, а друштвене мреже су прави извор – тврди Мелој.

И доктор психологије са Универзитета „Свети Џон“, мишљења је да већина људи који почине насилан злочин имају „искривљену перцепцију да раде добру стар“.

Они желе да пренесу своју поруку до што више људи, а друштвени медији омоућавају нам да она стигне и до оних које никада у животу нисмо упознали – поручује.

Ипак, превише је лако окривити нове медије за пропусте у људској природи и дубоко укорењене друштвене проблеме, али се мора поставити низ оправданих питања: одговорност друштвених мрежа, етика и двоструки стандарди када је у питању приказивање смрти из западног света и слаборазвијених земаља.

Једно је сигурно, друштвене мреже су модерни облик људске комуникације и као и сваки други може се користити за добро или зло. Неки људи имају тенденције да преувеличавају њихов утицај, али је чињеница да оне доприносе развоју демократије, спајају људе и повећавају транспарентност у друштву. Али, како имају и драматичну страну, масове комуникације могу постати веома тмурне и узнемиравајуће.

Познати психотерапеут осврнуо се и на публику која је са великом пажњом испратила „убиство уживо“ наводећи да ту главну улогу игра људска радозналост.

„Када је у питању публика, не бих рекао да људи то воле да гледају. Главни мотив је да људи који су сазнали да се нешто десило, желе да својим очима виде шта се заправо збило. Реч је о нормалној људској радозналости која је појачана када су несрећни догађаји у питању.

Постоји неколико мишљења зашто негативни догађаји привлаче висе пажње, а главно је да је то повезано са преживљавањем, односно да се људи поистовиећују са онима којима се нешто лоше догађа и да се питају шта би они могли друкчије да ураде када би се нашли у таквој ситуацији“, каже наш стручњак.

Ипак, Миливојевић је направио разлику између изопачених појединаца који посежу за оваквим методама и сличној пракси џихадиста Исламске државе.

Код застрашујућих погубљења које у својим пропагандним филмовима објављује Исламска држава је реч о типичном тероризму. Ти филмови носе поруку њихових аутора. Они желе да свету покажу како су они јаки, моћни, како су немилосрдни према својим непријатељима, односно да застраше публику. Реч терор означава страх, ужас, и терористички чин увек подразумева и поруку јавности која застрашује, истиче за наш лист.

Блиц