Свечана сједница Скупштине града поводом 100 година од ослобођења Требиња у Великом рату

ТРЕБИЊЕ │ Свечана сједница Скупштине града  одржана је данас на Дан ослобођења Требиња, у Kултурном центру Требиње.

О великом јубилеју и стогодишњици ослобођења Требиња у Великом рату, говорио је замјеник градоначелника Требиња Мирко Ћурић, који је истакао да се свечана сједница одржава сјећајући се дана када је труба 14. пука Тимочке дивизије Српске војске разбила тишину подно Леотара, и народу обзнанила да је слобода стигла и да је вишедеценијски терор постао прошлост.

„Чули смо да сва историјска грађа још увијек није обједињена и да још имамо извора који нису научно обрађени. Ово говорим зато што је све до недавно било и дилема око основних података везаних за јединице које су учествовале у ослободилачким операцијама на релацији Требиње-Дубровник.

Послије ослободилачке трубе, када су јединице 14. Тимочке дивизије распоређене по граду, главном улицом, уз поздрав команданту, промарширали су побједници и том приликом добили аплаузе и овације, какве се никада до тада нису чуле на обалама Требишњице.

То је, наравно, био поздрав слободи, то је био поздрав српској круни, српском оружју и великој жртви наше браће у матици, али и израз поштовања према свим и војним и цивилним жртвама, чија ће се имена наћи и у дивизијским хроникама и на вратима костурнице у Подгљивљу у Клобучкој капели, а и у хроникама каква је она протојереја и пароха требињског, Владимира Поповића“, навео је Ћурић.

Замјеник градноначелника Требиња Мирко Ћурић осврнуо се на почетак српског страдања у  Требињу, након Принциповог пуцња 1914. године  и подсјетио да то није било ништа ново за тадашњег властодршца, јер историја нове цивилизоване европејске тортуре започиње много раније, још 80-тих година 19-ог вијека, када је аустроугарска солдатеска истестирала сав свој злочиначки репертоар на цивилима широм Херцеговине.

„Није било човјека који се није могао сматрати метом. Свако је био означен и сваком се могло десити да омркне а да не осване. Кад то кажем, мислим и на жене и на дјецу.

Шкрипа вјешала из 1914. била је само ехо тих раних догађаја који су се почели одвијати када је српски народ одбио да на ноге навуче аустријску цокулу, а на главу стави хазбуршку капу.

За оне који би да поново пишу историју Великог рата и да оптуже Србију да је метак у Сарајеву кренуо из Београда и да јединог кривца за, до тада највећи свјетски пожар, не треба тражити по бијелом свијету него на ушћу Саве у Дунав, понудићу нешто аутентичне грађе, не тражећи њихову захвалност.

Године 1914. забиљежио је наш парох Владо Поповић, објешено је у Требињу 77 Срба и двије Српкиње. Кривицу им није требало доказивати, она им је „лежала“ и просто се подразумијевала.“, подсјетио је замјеник градоначелника Требиња.

Како је истакао Мирко Ћурић, замјеник градоначелника Требиња на свечаној сједници Скупштине града, која је  одржана  данас, на Дан ослобођења Требиња,  сви су имали и шансу и прилику да саберу и оцијене своја искуства и оно што се десило, истичићи да су Срби, као и други европљани, то урадили. И у школске уџбенике ушао је закључак да је узрок Првог свјетског рата нова империјална подјела свијета, а не никакав пуцањ у Сарајеву.

„ Ми наше одговоре имамо, али уз њих имамо и питања за писце те нове историје. То питање гласи: Може ли за рат бити одговоран народ чија војска није прекорачила ни једну граничну црту, а дочекала је судбину да напусти своју земљу, да године проведе под туђим небом, и да се онда, са својим европским савезницима, врати у домовину.

Сви знамо коју и какву је голготу прошао српски војник. Колико је крви протекло од Кајмакчалана до Београда, колико се родитеља никад својој  дјеци није вратило. И статистички, жртва српског народа 1914 – 1918., тешко је мјерљива и схватљива.

То кажем и зато, јер и даље се вјешто оперише са оним што чини европску културну и народну баштину, али се у тај миље тешко уклапа оно што се догађало у тим крвавим годинама, када су се велики европски народи суочили са својим, до тада непознатим лицем и способношћу да се другима наноси несрећа и зло.

Питам се само да ли писци нове историје заправо желе да избришу то непријатно искуство с почетка 20. вијека и да оцрњујући друге нашминкају своје претке, свој историјски лик и своје историјско биће.

Што се нас тиче штампаћемо нове уџбенике, посебно оне из домена природних наука, оне о АЈ-ТИ технологијама, а ако будемо писали нове уџбенике историје у њима ће бити још више мјеста за зла и страхоте које смо отрпјели и преживјели“, завршио је  ову свечану бесједу Мирко Ћурић.

Признање Почасни грађанин Требиња, које је одлуком Скупштине града Требиња додијељено предсједнику Србије Александру Вучићу ће вечерас, на свечаној академији у Kултурном центру, преузети Никола Селаковић, генерални секретар предсједника Србије.

Највеће признање града Вучићу се додјељује „за  посебан допринос у области унапређења привредног и друштвеног развоја Требиња“.

На свечаној сједници градског парламента уручена је и Повеља Града Требиња, која је одлуком Скупштине града, постхумно додијељена генералу Војске РС Богдану Kовачу „за изузетан допринос у одбрани Требиња током Одбрамбено-отаџбинског рата“. Повеља је уручена Владимиру Ковачу, сину генерала Богдана Ковача.

Захваљујући се на признању, Владимир Ковач је рекао да му је част што је  Повеља Града Требиња постумно додијељена његовом оцу.

„Наша је дужност да се присјетимо свих оних који су највриједније дали за овај град и ову државу. Као што ово признање припада мом оцу, мислим да једнако припада и њима и хвала им на томе“, рекао је он.

Захвалнице Града Требиња „заслужбом појединцу у области хуманог рада“  уручене су Браниславу Шпурану, члану Друштва добровољних давалаца крви Требиње, те удружењу „Сунце нам је заједничко“ за допринос „у стварању и унапређењу услова за пружање свих врста помоћи дјеци и омладини са посебним потребама“.

Мијат Шаровић, коме је у име удружења „Сунце нам је заједничко“ уручено  признање, рекао је да на двадесетогодишњицу постојања овог удружења поносан и срећан што је удружење на овај значајан датум добило значајно признање.

„Ми смо посебно поносни што смо данас заједно награђени у друштву са истинским хуманистима, херојима и доброчинитељима“, рекао је Шаровић.

Бранислав Шпуран је ове године крв даровао по стоти пут и на тај начин се уврстио у групу ријетких људи са троцифреним бројем давања. Захваљујућу се, Шпуран је истакао да је ово признање свим добровољним даваоцима у Требињу.

„Није мала ствар, ако можемо да се похвалимо да у протеклих 62 године у нашем граду нико није подлегао, нити се ни једна операција одгодила, а да је недостајало крви. Ми у Требињу можемо да се похвалимо да у Требињу преко 5 процената грађана дарује крв“, казао је Шпуран.

Све добитнике јавних признања Града Требиња за ову годину предложио је градоначелник Требиња Лука Петровић, приједлоге је прихватила скупштинска комисија за награде и признања, а сви одборници присутни су на посљедњем засједању једногласно подржали.

Дводневно обиљежавање великог јубилеја завршава вечерас, свечаном академијом под називом „Станите галије царске“ у Kултурном центру Требиње, од 20 часова.

У културноумјетничком програму академије учествују: хор „Јединство“ из Бањалуке, под управом Немање Савића, драмски умјетници из Београда: Лепомир Ивковић, Весна Паштовић, Вицо Дардић и Бошко Пулетић, првак Опере Народног позоришта Београд Драгутин Матић, пијанисти Невена Живковић и Бобо Вучур, вокални солиста Марија Нинковић и пјевачка група „Нагоркиње“.

Дан ослобођења Требиња успомена је на 13. новембар 1918. године, када је 14. пјешадијски пук Тимочке дивизије српске војске побједоносно умарширао у наш град – донијевши слободу након вишевјековне турске и аустроугарске окупације ових простора.

М.И.