У сусрет јубилеју: ПОЛА ВИЈЕКА БРАНЕ ГРАНЧАРЕВО (ФОТО)

Тог 25. марта 1968. године, у 11 часова и 40 минута у машинској хали бране Гранчарево, предсједник Тито, аутоматском командом, покренуо је два агрегата и тиме пустио у погон Хидроелектрану „Требиње I“. Тако је окончан вишегодишњи труд и рад стручњака и радника разних професија да на ћудљивом крашком земљишту, изукрштаном подземним водама, заврше прву фазу хидроенергетског система Требишњице.

Овог марта навршава се тачно педесет година од када су први киловати електричне енергије са хидроелектране „Требиње I“ испоручени електроенергетском систему Југославије. Како је до тога дошло, колико је људи учествовало у изградњи, како је изгледало Требиње у том периоду, колику одговорност носе запослени на Брани и још свашта нешто интересантно и можда неиспричано широј јавности, сазнали смо из „прве руке“.

У сусрет овом значајном јубилеју, некадашњи директори, руководиоци, пословође, техничари и мајстори и на кафи док евоцирају успомене, дишу једном душом. Разговарају, надопуњују се, међусобно се уважавајући и данас као некад, свјесни да је на сваком од њих почивала велика одговорност. Свако је имао свој задатак и безрезервно повјерење у овог другог. Другачије не би ни могао настати систем Хидроелектрана на Требишњици. Пројекат кога се не би постидјеле ни много веће и развијеније земље.

Данас, иако сви пензионери, Радослав Раде Руњевац, Марко Путица, Душан Сорајић, Саво Бојић и Михајло Тешановић баратају бројкама, подацима, датумима и именима људи који су као и они или били ангажовани на самој изградњи система или радни вијек провели с њима у Хидроелектранама на Требишњици.

Михајло Тешановић, који је првих двадесет и нешто година свог радног вијека провео као руководилац бране Гранчарево подсјећа како је уопште дошле до изградње овог система на некад највећој понорници у Европи, у подручју карста што му даје додатну специфичност.

Михајло Тешановић

„Слив ријеке Требишњице спада у подручја са највећом количином падавина у Европи, чак око 1800 литара по метру квадратном на годишњем нивоу. Главна карактеристика овог подручја је велики број дана са падавинама у зимском периоду и оскудица падавина у љетном периоду. Тако да је зими, одувијек, било много проблема са бујицама, а љети са сушом и људи су почели размишљати како те мане претворити у врлине. С друге стране, конфигурација тла је таква да на релативном малом простору од 1000 метара надморске висине (Невесињско поље) до Јадранског мора постоје читаве каскаде и крашка поља која би се могла веома корисно искористити или за наводњавање (то су биле прве идеје) или за спречавање поплава. Прва озбиљна студија урађена је за вријеме Аустроугарске. Као резултат тога имамо изградњу бране Клиње у Гацку 1896. године. То је камена брана и прва такве врсте на Балкану. Висине 23 метра. Првенствено је била намијењена за наводњавање Гатачког поља. Како је вријеме одмицало, почео се увиђати значај овог ресурса за енергетику. Прво такво рјешење је била изградња хидроелектране Пареж 1938. године чији су инвеститор биле Жељезнице Краљевине Југославије, а она је кориштена за напајање пумпних станица жељезничке пруге. Њена снага је била пола мегавата и радила је до Другог свјетског рата. У рату није радила и негдје 1946-47. године је обновљен њен рад. Из те електране, која је била лоцирана два километра узводно од садашње бране Гранчарево, напајало се електричном енергијом Требиње и Билећа, далеководом од шест киловата све до 1955. године када је изграђен далековод према Мостару и Јабланици, истиче овај дипломирани инжињер електротехнике и додаје да је прва свеобухватна озбиљна студија почела да се ради 1954. године на иницијативу покојног Чеда Капора и Среза Требиње, који су упутили захтјев Водопривреди Босне и Херцеговине да се направи водопривредна основа слива ријеке Требишњице са свим подацима.

Слиједи период детаљних истраживања, која резултирају водопривредном основом слива ријеке Требишњице 1956. године, када је доказано да се у сливу Требишњице може направити врло квалитетан енергетски систем. И то систем, који пружа могућност и наводњавања и спречавања од поплава. Формира се Инвестициона група чији је задатак био да уради опсежна испитивања, комплетну студију и инвестициони програм изградње система.

 „Радови су почели 1958. године када је основано предузеће ‘Хидроелектране на Требишњици у изградњи’. Припремни радови су обухватали изградњу 80 километара путева са савременим коловозом, измјештање 27 километара жељезничке пруге, изградњу 147 километара далековода, четири водовода, подизање четири велика градилишна насеља са сталним стамбеним и пратећим објектима за 2600 становника. Идејно рјешење је завршено 1959. године. Добили смо модел бране Гранчарево који је тестиран у Заводу за геологију у Сарајеву, модел 1: 100 који је показао да тако конструисана брана коју је направио пројектни тим Енергопројекта из Сарајева (шеф пројекта Стјепан Микулец, а водећи инжињери су били: проф. Петар Стојић и проф. Петар Јокановић) може издржати четири пута већу акумулацију него што је предвиђена ова наша. Значи она је имала фактор сигурности четири што је указало да се у карсту може направити таква брана, наставља да набраја податке Тешановић, а као куриозитет наводи да је овај пројекат наредних деценија био предмет три међународна конгреса за високе бране одржане у Единбургу, Лисабону и Истанбулу, јер је рађен у кршу.

Комисија састављена од најпознатијих стручњака Југославије, закључила је 1956. године да се систем гради у више фаза зависно од конфигурације терена, стања пројектне документације и потреба за енергијом.

„Прва фаза је обухватала изградњу бране Гранчарево, бране Горица, тунела према Плату и Хидроелектрану Дубровник. У другој фази је било предвиђено да се на Гранчареву направи још један агрегат. Остављено је мјесто, а у Дубровнику још два. Такође, требало је пробити још један тунел. Међутим у том периоду избијају неке несугласице између Хидроелектрана на Требишњици и погона Дубровник тако да замишљена друга фаза никад није реализована, а умјесто тога изграђена је Пумпна хидроелектрана Чапљина, а уграђен је агрегат на Требињу II. Трећа фаза је, као што знате, пројекат ‘Горњи Хоризонти‘, чија је реализација у току. У старту је речено да се систем може градити фазно и то је заиста била једна велика погодност“, каже дугогодишњи технички директор ХЕТ-а и предаје ријеч Саву Бојићу, који је шумовите пропланке родног Липова надомак Колашина замијенио љутим херцеговачким кршом, још 1963. године када је са сарајевском фирмом „Хидроградња“ дошао на градилиште.

Саво Бојић

 „Кад сам дошао у Требиње, пробијан је тунел и тачно се сјећам датума. Био је 10. април 1963. године. Брана Горица је рађена… У тунелу сам директно био, руководилац тунела са стране Горица. Ми смо из ‘Хидроградње‘ радили брану Гранчарево и ову хидроелектрану, те брану Горица, затим путеве и комплет тунел Горица-Расовац у двије дионице. Дакле, Горица-Расовац и Расовац-Горица. Дионица од Горице је 2550 метара, а 2950 метара је дионица од Црнча ка Горици. Значи око пет и по километара је дужине тунела Горица-Црнач. Примијенили смо тада најсавременију технологију. Сјећам се како смо се дивили телескопским оплатама из Италије. Посао је напредовао добро. Што се тиче тунела, изградња је текла без проблема. Све смо на вријеме завршили. Није ту било радног времена. Нико није мислио је ли прошло осам сати или не“, с поносом говори Бојић који је на изградњи система као радник „Хидроградње“ радио од 1963. до 1965. године када је прешао у ХЕТ и у њему остао до пензије 2000. године.

Сјећа се Саво Бојић сваког детаља грађевинских подухвата. Каже, као да је јуче било. С поносом прича да се радило пуном паром, да се није гледало ко је ко, али се увијек знало гдје је ко од одговорних, и по ноћи и дану и суботом и празником.

„Најтежа хаварија је била кад је пала подграда у тунелу. У један сат навече. Из кревета су ме дигли. Мислио сам да је нешто безначајно, али вјерујте то је страшни суд био. Требало је чистити па шаловати и бетонирати, а све ручно… Радило се. Много се радило, али то је слога била. Другарски однос. Људи су били учени. Стручни. Руководиоци који су били постављени политички нису се мијешали у посао стручњака. Је ли он овакав или онакав, овако или онако опредијељен, комуниста … никад се није десило да се с те стране нешто или неко закочи… било је битно да се систем направи, да посао не стоји. Ради, води свој посао, плаћен си зато и пуно повјерење смо сви имали једни у друге. Руководство у нас и ми у њих“.

Раде Руњевац се надовезује на Савове ријечи и каже да је у вријеме изградње бране Гранчарево био на факултету у Сарајеву, али је једва чекао ферије да дође у Требиње.

Раде Руњевац

„У то вријеме је свуда добро било. Поготово у Требињу. Био је то пројекат коме се придавала велика важност на нивоу Босне и Херцеговине, и не само Босне и Херцеговине, већ и Југославије. У самом Требињу тај пројекат је донио нова радна мјеста. Људи су се запошљавали, градили се путеви, водоводи … рецимо Џивар прије није имао водовод, као ни многа остала села која су тада добила воду. Све је то ‘Требишњица’ изградила. Сјећам се добро кад је господин Балбин, директор Свјетске банке на састанку у Требињу једном приликом рекао: ‘Поред производње електричне енергије велика ствар и највећа ствар је што ће Херцеговина која је љети жедна воде, а зими је има и превише, ријешити проблем водопривреде и пољопривреде‘. И ја вам могу рећи да је то ‘Требишњица’ успјешно ријешила. Управо у пољопривреди, у том моменту, народ је видио највећу предност изградње система ХЕТ-а. А шта је све ‘Требишњица’ урадила за овај град и цијелу Херцеговину могу надуго и нашироко причати, јер сам једно вријеме био и предсједник Општине. Свима се помагало на стотину начина. Помагала је ‘Требишњица’ електрификацију свих херцеговачких општина, изградњу путева, изградњу канализације у Требињу… На милион начина се помагало развоју спорта, културе, разних садржаја… не знам више чему није… помогла је ‘Требишњица’ многе и становима“, јасан је у својим ставовима овај угледни друштвено-политички радник, који је од 1978. до краја 1992. године био и генерални директор Хидроелектрана на Требишњици.

Радове ријечи потврђује Марко Путица, који је техничку школу завршио давне 1956. године, одслужио армију, запослио се у Херцег Новом и сањао кад ће прећи у своје Требиње да ради. И прешао је!

„Мој први задатак је био снимање села Арсланагић моста које се требало потопити. Други задатак – надзорни орган на измјештању пруге Требиње-Билећа. Половином 1963. године трећи задатак – контрола квалитета бетона на брани Гранчарево. Ту сам затекао инжињера Марка Кисића који је наредне двије године водио све могуће истраге у вези квалитета воде, цемента и агрегата у грађевинској лабораторији у Требињу и на градилишту. Послије опсежних испитивања бетонирање је почело у јесен 1964. године. Сваки кубик је преконтролисан. Ниједан, ама баш ниједан, није смио бити уграђен ако није био квалитетан и ако није одговарао прописима. Око 10% бетона је бачено на депонију с тим да нико није смио одвести ни кубик даље да га искористи приватно. Oко 380 000 кубика бетона је уграђено у брану Гранчарево и прибранске објекте. Биле су двије групе контролора које су дежурале приликом бетонирања. Једна група је контролисала квалитет бетона отпремљеног у брану, а друга група је директно на блоковима контролисала квалитет уградње. Био сам сво вријеме са колегама, контрола је стварно била беспријекорна“, наглашава Путица и додаје да за сво то вријеме никад није чуо ниједну ружну ријеч међу радницима и окреће се према Душану Сорајићу тражећи му потврду, јер је он једини из ове екипе читав радни вијек провео баш у раду на брани Гранчарево.

„У августу 1967. године запослио сам се у ‘Требишњицу’. И то на брани гдје сам и провео наредних 40 година. Вјерујте, сви су били сретни што се систем прави. Поготово смо били сретни ми који смо добили посао. Била су то фина времена. Шта да причам. Радило се. Страшна воља. Задовољство. Сваке недеље смо дежурали. Чистили генератор. То је било као апотека. Знам да је послије 15 година долазио Боб, главни мајстор из Америке који је био на изградњи Гранчарева и уградњи генератора и изјавио да нигдје у свијету није видио да се тако објекат одржава, да је све чисто и уређено. То је стварно било за неповјеровати“, с дозом носталгије прича Душан Сорајић који је у пензију отишао 2008. године са радног мјеста пословођа аутоматике и мјерења заштите на брани Гранчарево.

У периоду градње Михајло Тешановић је био на студијама електротехнике, али и он, као и његове колеге признаје да је једва чекао љетни распуст да дође у Требиње, које је у то вријеме било необично живо. Остало је забиљежено да је у граду тада било 2600 радника са стране.

„Мора се нагласити да и поред толиког броја људи није било ексцеса. То је једна компонента која је обиљежила изградњу, а друга компонента је била исељавање људи из слива ријеке, највише из Мируша, Паника… али то је једна неминовност која прати изградњу оваквих објеката. Такође, овакви објекти носе са собом и жртве. Седам људи је настрадало и њима је подигнут споменик. Није било никаквих хаварија. То су све индивидуални случајеви, засебне несреће“.

Марко Путица

Памте Марко Путица и Саво Бојић мање и веће проблеме са којима су се сусретали док су покушавали да укроте херцеговачку љепотицу.

„Приликом градње лијеви бок је постао мало нестабилан. Морали смо низводно од лијевог бока бране анкерисати терен, брдо. У преводу брдо је клизнуло. Тако смо уграђивали по педесет метара дубоке анкере. Био је то велики подухват како би се стабилизовао низводни дио од бране на лијевој страни“, наводи Путица и напомиње да је у то вријеме било доста поплава у зимском периоду, те да је тада био слабији интензитет градње, баш због тих поплава.

Његове ријечи потврђује и Душан Сорајић: „Године 1960. Брана је поплавила. Имам слику кући. Сјећаш ли се Марко?

„Како се не сјећам. Није било тежег момента. Тунел није могао да освоји воду и прелило је преко помоћне бране. Морали смо чекати да стане вода и онда пумпати са низводног загата из тог огромног језера. Сва се вода морала испумпати, додаје Путица и да је, поред свих тешкоћа, за четири године све перфектно завршено.

У разговор се опет укључује Саво Бојић: „Било је и бјежаније. Како није?! Не можеш да се вратиш на страну Горице него бјежимо ка Расовцу.  Ако нема дампера ко како стигне, али се никад није десило да је због поплаве страдао човјек“, данас кроз осмијех прича о тежини посла на градилишту и засмијава колеге објашњавајући колика туга га је обузела кад је изашао из воза на требињској жељезничкој станици и видио голи крш.

Помно слушајући Михајла, Дула, Марка и Сава, Раде Руњевац наглашава да се никако не смије заборавити чињеница да је ХЕТ изњедрио такав стручни кадар да су могли, градити сваки и најсложенији објекат не само у Требињу него и у Југославији, што је већина од њих и чинила током своје каријере.

„Кад сам дошао у ХЕТ 1978. године затекао сам тако квалитетан стручни кадар да смо, вјеровали или не, ХЕ Чапљину градили властитим снагама и кадровима. Требамо одати признање тим људима, као и оним из ХЕТ-а који су радили на изградњи бројних великих објеката широм Југославије и свијета. Већина тих стручњака, нажалост, није међу живима. Плашим се да поменем имена, јер ћу сигурно некога заборавити, али опет желим их поменути. Наш Огњен Јокановић, Перо Стојић, Мићо Милићевић, Илија Прибишић, електроинжињери Ерцеговац и Сабљић, Перо Милановић геолог југословенског нивоа, Неђо Ћук, Дуко Секуловић… и бројни други и за све њих одговорно гарантујем да ништа нису чинили за личну корист!

На ријечи Рада Руњевца са задовољством се надовезују и остали. Додају имена људи који су до посљедњег радног дана одговорно и савјесно обављали задатак који им је додијељен.

Тако се Марко Путица сјећа инжињера Миленка Урте, Есада Карамехмедовића, Лукића, Сава Ковачевића, Шефика Хаџовића, Мира Херцега, Ненадића, Ђока Паликуће, Стева Вучића, Миша Борковића и многих техничара, на којима је, по њему, био главни терет.

Душан Сорајић

Душан Сорајић са сузом у оку каже да радни вијек памти по колегама. Жели да их помене, јер су на првом мјесту били другови и добри људи: „Стево Ђумић, Иван Микуш, Миро Средановић, Видак Вучковић, Мирза Дрљевић … све су то били фини људи и добри мајстори на Гранчареву… прави другови. Поред свих инжињера, на њима је Гранчарево почивало. Они су радили на одржавању. Нека опросте они којих се нисам сјетио. Ма то је била љепота. Кад сада причам млађима. Њима је несхватљиво. Не можеш вјеровати како су то била фина времена. Ишло се. Радило се. Веселило се. Шта да Вам кажем … жао ми је што није потрајало дуже. Било је одлично. Нема ту много приче. Једноставно, одлично“, са видним поносом прича Сорајић и до детаља описује дан кад је предсједник Тито дошао на брану да пусти у погон ХЕ „Требиње I“.

„Први пут сам га тада видио уживо. Био сам на улазним вратима. Испред су се зауставила Титова кола. Иза њега су била четири официра са аутоматима. То ме је изненадило. Била је то његова пратња. Тито је изашао. У команди је био Боро Шалварица, као шеф Гранчарева, Видак Вучковић смјеновођа, Дино Ћатовић електроинжињер. Шалварица је Титу показао на генератор 1, он је притиснуо дугме и покренуо Гранчарево. Није много причао. Сјео је у ауто и отишао за Дубровник. У Вили у Ластви је било припремљено све за дочек. Сјећам се да је ‘Требишњица’ дала ондашњих 30 милиона да се асфалтира пут до Виле. Међутим дошао је неки пуковник и рекао Николи у Вили: ‘Ово подијелите народу!‘ Замислите каквих је ђаконија Титу било припремљено. Народ се гостио и причао да се Тито нешто наљутио, а је ли то истина или није, стварно не знам“, реферише детаљно Сорајић као да је јуче био 25. март 1968. године, а његове ријечи потврђује Руњевац који каже: „Од коликог значаја је овај пројекат био, довољно говори податак што је на отварање дошао предсједник Тито лично, а да је Ранковић неколико година раније отворио ХЕ Дубровник“.

Изградњом акумулација велики број становника је исељен и указала се потреба и за спашавањем угрожених споменика културе и заштите природних вриједности у басену ријеке Требишњице. Земаљски завод за заштиту споменика и природних ријеткости Босне и Херцеговине у Сарајеву, на захтјев Завичајног музеја Требиње, формирао је стручни тим, коју су сачињавали археолози, етнолози и природњаци.

„По основном документу, Водопривредној основи, која је дефинисала услове за изградњу објеката на сливу Требишњице прве фазе, пребројиве су све обавезе које предузеће Хидроелектране на Требишњици треба да испуне у оквиру изградње система да би се надокнадило оно што је изгубљено од природних вриједности на дијелу гдје су изграђени објекти. Требали смо урадити и урадили смо измјештање споменика културе: манастира Косијерево и Добрићево, римских мозаика у Панику, одређеног броја стећака, Арсланагића моста и то камен по камен… И кад су измјештени, ХЕТ је наставио да води бригу о њима. Такође, поред очувања културног блага, ‘Требишњица’ је преузела обавезу редовног порибљавања ријеке, притока и сливног подручја, па је основано рибогојилиште и сваке године се порибљавају токови Требишњице. Даље, преузета је обавеза да се контролише квалитет воде, што је данас врло битно па је основана властита лабораторија која врши контролу воде у цијелом сливном подручју. Наша обавеза је и чишћење приобаља, два пливачка базена, Бање и Брегови који је хидротехнички објекат, али се у љетном периоду користи за купалиште. Даље, да не понављам Радове ријечи кога је све помогла и помаже ‘Требишњица’, али ћу поновити ријечи да је ‘Требишњица’ одувијек била расадник кадрова. Ти први стручњаци који су дошли са Бајине Баште, Јабланице… поставили су добар темељ и базу врсних инжињера, техничара, мајстора …. тако да смо могли и најзахтјевније проблеме отклонити за тили час“, истиче Тешановић много детаља у вези система ХЕТ-а, али увијек наглашава да је „посебно битан квалитет електричне енергије система Хидроелектрана на Требишњици, јер је 80% произведене електричне енергије из система ХЕТ-а високо квалитетна, односно високо акумулациона електрична енергија, а само 20% је енергија коју дају проточне електране. Шта то значи? То значи да енергетски систем у сваком тренутку може да рачуна на потенцијал система Требишњице да за десет минута дође у погон, кад су најкритичнији дијелови дана. То је најквалитетнија електрична енергија и по томе је систем ХЕТ-а одувијек био познат, али и по једној другој компоненти, а то је погонска спремност. Погонска спремност у читавом периоду била је добра, а морам вам рећи да су агрегати на Требиње I до сада радили више од 450 хиљада сати. Врло мало је било испада. Увијек смо били погонски спремни“.

Педесет година је значајан јубилеј за Гранчарево. За тих педесет година памте бројне анегдоте. За крај разговора и до неког новог јубилеја пристали су да испричају по једну од њих.

Саво Бојић: „Гојко Петровић је био ХТЗ референт који нас је стално контролисао носимо ли ХТЗ опрему. Досадио он нама више. Послије пар дана неко викну: ‘Гојко, ено га без шљема у тунелу!‘ Отрча Гојко у тунел, кад видим кикоћу се ови. Питам се шта се дешава кад послије пар минута изгони Гојко магаре из тунела. Стварно без ХТЗ опреме“.

Марко Путица: „Ми смо били чланови Савеза комуниста, али радници не политичари. Редовно смо одржавали партијске састанке. Један међу нама је био задужен да другог колегу убиједи да уђе у партију. Састану се они у кафани и послије дугог убјеђивања да уђе у партију, овај му каже:  ‘Чекај болан. И тебе ће истјерати, а не још и ја да се уписујем!

Душан Сорајић: „Сјећам се кад је долазио неки општински инспектор у контролу на Гранчарево, а био покрупан, један наш колега је довикнуо: ‘Колики је савезни, кад је оволики општински, кукала ти мајка?!

Михајло Тешановић: „Била су двојица људи с којима је било највише шале на Гранчареву. То су били, нажалост, покојни Миро Брачковић и Радомир Алексић. Са њима је увијек било занимљиво. Једном су нешто заједно радили, а ми смо већ знали да ће се нешто десити. Били су у чамцу. Кад су завршили, долазе, и каже ми Миро да му је ХТЗ ципела пала у језеро и да треба да му дамо нове ципеле. Е сад, то је тада била процедура, јер су се ципеле добијале једном годишње. Због ципеле се морао правити записник. Питам ко је био свједок. Кажу Радомир Алексић. Питам ја Радомира да ли је то тачно, да ли је био свједок да је Миру пала ципела у језеро? Он каже: ‘Бога ми био сам с Миром. Нисам видио да му је пала ципела, али сам видио клобуке поред чамца како ципела потања!‘ Те ја дај ципеле и реци – у реду!“

Руководство

„Предсједник Општине Требиње у вријеме покретања Хидроелектране ‘Требиње I‘ био је Неђо Стипић, а први директор ХЕТ-а био је Чедо Милићевић, Мостарац који је живио у Београду. Чедо је био носилац Партизанске споменице, савезни посланик. Умро је у Београду. Послије њега је дошао Ратко Таушан који је био директор до 1962. године и он је дочекао Тита на отварању, а послије Ратка дошао је Наско Волић. Наско је све брзо рјешавао. Доласком Наска отворена су врата ХЕТ-а ка граду“, подсјећа Раде Руњевац на челне људе који су обиљежили једно вријеме.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња