Уџбеници за статистику професорице из Требиња: Путоказ у учењу

„Ко жели нешто научити наћи ће начина, ко не жели наћи ће изговор“, мисао је свестраног шпанског умјетника, сликара Пабла Пикаса. Истовремено и теза у коју вјерује, па ју је ученицима често изговарала Бранка Бендераћ, некадашњи професор у Средњој економској школи Требиње, а данас просвјетни радник у пензији. Када је писала два уџбеника за статистику, објављена ове године, управо је овом реченицом у предговору одлучила да изнова пошаље снажну поруку будућим нараштајима.

Њени уџбеници „Статистика за 4. разред средње школе“, један за струку економија, право и трговина, а други намијењен за смјер угоститељство и туризам, спадају у ред првих књига које је један професор из Требиња написао за средњошколско образовање у Републици Српској.

„Одрасла сам у великој породици, нас шесторо браће и сестара. Откако сам пошла у школу, научена сам да је књига нешто што вриједи. У разним приликама једни другима смо редовно поклањали књиге. Доживљавали смо их најдрагоцијенијим поклоном. Радећи касније у просвјети, књигу сам морала максимално користити. Сматрала сам, и сада у то вјерујем, да са образовањем нисам завршила искључиво стицањем дипломе, него сам наставила да учим и даље“, прича нам Бранка, која је дјетињство провела у селу Кунак надомак Никшића.

У Подгорици је 1972. године дипломирала на Економском факултету, одјељење Универзитета Београд. По преузимању дипломе запослила се у Пољопривредно – трговинском комбинату у Никшићу, гдје је имала прилику да у пракси утврђује свјеже стечено теоријско знање. То јој је, испоставило се касније, много помогло у будућем професионалном раду.

 

Генерација 73-77. Економска и машинско техничка , 40 година матуре, јул 2017.

„Почела сам да радим у интерној контроли одакле сам, уз помоћ старијих и искуснијих сарадника, остварила увид у цјелокупан пословни процес предузећа, пратећу документацију и разне врсте пословне евиденције. Када сам се нашла у просвјети, много лакше сам могла ученицима да објасним стручне предмете, јер сам праксу за њих већ била савладала“.

Живот у Требињу започела је 1974. године у јуну када се удала, а већ у септембру нашла се по први пут у учионици. У шали додаје да ни сада не зна ко је онда имао већу трему.

„Није лако почети радити у школи. Нарочито ако се за тај посао нисте припремали у току школовања. Никада не могу заборавити свој први час у улози професора . Имала сам трему коју не могу описати. Нашла сам се у учионици испред бројног аудиторија младих, мени непознатих људи, који су дошли ту да стичу нова знања. Схватила сам да очекују да им у томе помогнем, што је заправо био мој основни задатак. Од тог момента, схватила сам и озбиљност и одговорност будуће професије. Онда, ту је још један занимљив моменат, предавати ученицима који су од вас млађи само десетак година, скоро одрасли људи. Малтене вршњаци! Мени је било 27 година када сам почела да радим у требињској Економској школи. Морала сам наћи начин да им исправно приђем, да им помогнем да стичу нова стручна знања, да чувам интегритет и достојанство просвјетног радника, да им све то представим личним примјером и да држим нормалну дистанцу између наставника и ученика. Од тада сам почела да слажем коцкице свог професионалнога рада“, искрено говори професорица Бранка Бендераћ, док се присјећа почетка рада у учионици.

Став који је заузела тада, каже, настојала је одржати до краја радног вијека.

„Била сам строг професор. Нисам хтјела да вршим притисак на дјецу само због неке оцјене, већ да их научим нечему. Оцјена је било свакаквих и свака је за ђака, али мој једини циљ био је да им пренесем знање. Једнако важно, ако не и најважније, било ми је да останем човјек, чему сам тежила да научим и дјецу, те их упутим да раде на властитом образовању“.

Да је посао обављала коректно и одговорно, свједоче сјећања ове професорице на небројене сусрете са њеним некадашњим ученицима. Прича нам, да је током дугогодишњег рада у образовању спознала сложеност и тежину овог посла. Био је то посао, додаје, додатно оптерећен због недостатка одговарајућих уџбеника, што ју је и подстакло да на том пољу нешто сама уради. Одлучила се на нови корак, да напише два уџбеника из статистике за средњу школу, са жељом да на једноставан и лак начин ученицима приближи сложену наставну материју.

 „У школи имате радне задатке које треба извршити успјешно и у предвиђеном року. Конкретно, одређену наставну материју морате пренијети ученицима у току наставне године, према наставном програму. Притом је одређен број наставних часова за реализацију, што укључује и провјеравање нивоа усвојеног знања код сваког ученика појединачно. Искуство ми показује да се овај склад у реализацији задатака може постићи само ако ученици располажу одговарајућим уџбеницима из којих могу у континуитету учити и, повремено, по потреби, освјежити своје знање. Пошто се међу предметима без уџбеника нашла и статистика, одлучила сам да их сама напишем. Знате, ако дајете дјеци нешто што ће им користити, учинили сте праву ствар. Стицајем околности ову одлуку сам донијела непосредно прије мог одласка у пензију и то је била прилика да успјешно заокружим свој радни вијек . Ови уџбеници су немјерљиво задовољство, моја инвестиција у нечију будућност и круна мог професионалног рада!“

Једна од најуспјешнијих генерација – генерација 2003.

Уџбеници, које је требињска професорица написала и приредила, резултат су дугогодишњег рада у просвјети. Пут до њиховог изласка и уврштавања у школски план и програм није био једноставан, али га Бранка, ипак сматра драгоцјеним искуством. Основна намјера приликом писања књига била јој је да ученицима помогне на путу усвајања новог знања, а колегама олакша рад у настави.

„Из непосредног контакта са ученицима тачно сам знала шта им и како треба предочити, да би статистику најбоље разумјели. Схватила сам већ тада да је дјеци приликом савладавања градива неопходан адекватан путоказ. Може професор да исприча и покаже, али дјеца уз себе морају имати и књигу у којој ће све провјерити и научити. Трудила сам се да им, на опрезан и лаган начин, приближим статистику и да их подстакнем на размишљање и креативност. Надам се да сам овим уџбеницима у томе и успјела“.

Професорица Бранка Бендераћ приредила је и збирку задатака из статистике, која спремна кући чека неко боље вријеме за излазак на конкурсе. До тада, каже, пензионерске дане проводи са породицом и четворо унучади.

„Дјечица су ми задовољство и право освјежење! Ето, некако ме хоће да сам увијек окружена младошћу. Знате, са данашње тачке гледишта, иако се за позив просвјетног радника на факултету нисам спремала, да имам прилику све изнова, овај посао бих опет радила. Бити са младима, пратити њихов рад, раст и стасавање у одрасле људе, нама професорима може бити само задовољство!“

А та част и радост позива, на крају се мјере и сатисфакцијом да је оно за шта се залагала током радног вијека, данас на прави начин обједињено у њеним уџбеницима. Тако су ученици економске и угоститељско туристичке школе у Републици Српској, коначно, добили уџбенике из статистике. Нове књиге, аутора Бранке Бендераћ из Требиња, штампане су у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева, а према одлуци Министарства просвјете РС и Републичког педагошког завода, уврштени у обавезан наставни план и програм.

Увијек жељна знања

Бранка посебно истиче значај континуитета у учењу, што потврђује властитим примјером. Каже, сама је технички пренијела цјелокупан садржај у своје уџбенике. За то јој је било потребно да зна радити на рачунару, а с обзиром на генерацију којој припада, то није могла остварити у редовном школовању. За ово се оспособила уз рад, у поодмаклим годинама,  уз помоћ стручних лица и колега, који су јој били добри учитељи. У шали додаје да није ни она била лош ученик. Истиче да је приликом одласка у пензију од своје дјеце на поклон добила компјутер, што ју је посебно обрадовало.

Узбуђено пред сваки час статистике

Професорица Бранка Бендераћ пензионисала се 1. јануара 2013. године, са пуних 40 година стажа. Посљедњих десетак  година радног вијека у Центру средњих школа Требиње, обављала је посао помоћника директора. Статистику и учионицу није напуштала све док су јој законске могућности то дозвољавале.

„Током рада у просвјети предавала сам готово све предмете економске струке. Моји омиљени предмети били су маркетинг, привредна математика и, наравно, статистика коју сам највише вољела. Она је практична и можемо рећи да не постоји ниједна област у којој статистика није нашла примјену. Статистику сам увијек предавала са узбуђењем и љубављу. То је још један разлог зашто ме ови уџбеници чине толико срећном!“

Некадашњи ученици, данас и чланови породице

„Волим коректне, пријатељске односе са људима и трудила сам се да таква будем и са ученицима. Са пуно бивших ђака се сусрећем, попијемо кафу. Радећи са ученицима трудила сам се да их поштујем као личности, да им пренесем знање, научим раду и помогнем да постану људи. При томе сам настојала да будем праведна, а колико сам успјела они ће просудити. Моји  сусрети са бившим ученицима увијек су срдачни. Неке виђам често, неке нисам видјела ни по 20 година. Прва генерација ученика којој сам предавала већ имају унуке. Са неким ђацима се дружим свакодневно, а неки су ми и у фамилији. Моја снаха Маја била је моја ученица!“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња