УМЈЕСТО НЕКРОЛОГА: Требињски топоними у тумачењу САВА ПУЈИЋА

„Раније сам писао о томе да се у Албанији налази Требиње и Љубиње. Да у Словенији постоји Требње и Љубљана, а код нас Требиње и Љубиње. А онда сам код балтичких Словена, на карти из 10. вијека, нашао више мјеста са именима које постоје у Херцеговини, и то повезаних – Требиње, Билећа, Невесиње, Столац, све на истој просторној диспозицији као у Херцеговини. То је фасцинантно. А откуд то? Вјероватно су Словени, кад су досељавали у наше и друге крајеве гдје данас живе, из прадомовине донијели и имена својих мјеста“, каже филолог Саво Пујић.

(Филилог и истраживач културноисторијске баштине требињског краја Саво Пујић преминуо је у 86. години. Умјесто некролога дугогодишњем сараднику Гласа и Радио Требиња, објављујемо текст о поријеклу имена требињских насеља, у којем је Пујић, као истраживач и аутор стручних радова на ову тему, био наш саговорник.)

Топоними једног краја много су више од пуких имена градова, села или заселака, географских области и других локалитета. Носећи у себи природна или друштвено-историјска обиљежја, топоними почесто казују много и о прошлости тог краја, историјским околностима и животу наших предака, раду и занимањима, култовима и обичајима, виђењу свијета и језику, њиховом етничком или породичном поријеклу. Својим стручним радовима о значењу и поријеклу топонима требињског краја велики допринос истраживању и памћењу наше прошлости дао је филолог Саво Пујић.

Многа насеља у требињском крају, пише Пујић, веома су стара – нека потичу из древне прошлости, као она забиљежена у списима Константина Порфирогенита у 10. вијеку. О старости других сазнајемо из раних турских пописа, а многа се помињу и у нешто млађим записима из турско-млетачких ратова. Имена насеља и локалитета, пише даље Пујић, нису настајала ни случајно ни произвољно, већ су увијек нечим мотивисана – обликом земљишта или другим географским особинама, људским творевинама или занимањима, становницима или власницима мјеста, карактеристичним биљним или животињским свијетом.

Значење неких имена требињског краја у приличној мјери је прозирно и лако га је одгонетнути јер је у основи назива лако препознатљив појам. Други су мање прозирни и за њихово одгонетање потребан је подуг филолошко-историографски истраживачки стаж, док трећи – и поред многог труда и знања – и данас остају крајње опскурни и непрозирни да је немогуће поставити и претпоставку о њиховом поријеклу и значењу.

Име Требиње – није од римских трибуна

У тумачењу имена географских појмова често изостане стручни консензус. Једно од таквих је и име града Требиња, чије је поријекло одавно заокупљало пажњу историчара и филолога, а који су, са своје стране, на овај знак питања – давали различите одговоре.

„Око тог имена много је било дискусија у науци. Популарно је да се доводи у везу са латинском рјечју трибунус-трибун, у смислу да је Требиње у прошлости било сједиште неке војне римске формације, због чега у латинским документима стоји Трибуниа, Требуниа, Требигна. Међутим, у грчким, али и документима србијанског поријекла, пише Травунија. А у босанским је Требиње. Сасвим је јасно да је име словенског поријекла, а највјероватније потиче од глагола – тријебити. Што значи да је Требиње – оно што је истребљено, рашчишћено, гдје је раскрчена земља, направљено обрадиво земљиште и простор за живот. Постоји и друго тумачење овог глагола, којем лично нисам склон: тријебити – жртвовати, што би значило да је на овом мјесту некад у прошлости био некакав пагански жртвеник“, наводи Саво Пујић.

Као на најтврђи доказ да је име Требиње словенског поријекла, штавише да је донесено из словенске прадомовине у наше крајеве – Пујић указује на врло необичне топонимијске подударности на хиљадама километара удаљеним подручјима словенског свијета.

„Раније сам писао о томе да се у Албанији налази Требиње и Љубиње. Да у Словенији постоји Требње и Љубљана, а код нас Требиње и Љубиње. А онда сам код балтичких Словена, на карти из 10. вијека, нашао више мјеста са именима које постоје у Херцеговини, и то повезаних – Требиње, Билећа, Невесиње, Столац, све на истој просторној диспозицији као у Херцеговини. То је фасцинантно. А откуд то? Вјероватно су Словени, кад су досељавали у наше и друге крајеве гдје данас живе, из прадомовине донијели и имена својих мјеста. Исто као што су се у модерној историји наши колонизатори у Војводину насељавали колективно по мјестима из којих су долазили и преко имена свога пређашњег краја чували успомену на завичај. Требиње је сигурно име словенског поријекла, које су наши преци донијели из прадомовине, а ово форсирање имена Трибунија није ништа друго него окретање воде на туђу воденицу“, каже Пујић.

Брегови без брегова и смокве на Тинима

За већину до данас сачуваних имена требињских градских насеља није тешко утврдити поријекло и значење јер је у основи топонима лако читљив појам, који се односи на неку особеност тог мјеста у пређашњим временима. Имена насеља Засад и Виногради казују да су на тим локалитетима некад били пољопривредни засади, односно виногради. Данашња Горица је вјероватно у свијести наших предака била особена и препознатљива као подручје обрасло шумом, а име Мокри долови опет везујемо за изразиту влажност или честа плављења тог подручја.

Мостаћи, као насеље изнад Требишњице, вјероватно је названо по неком старом мосту, мада, наводи Пујић – с друге стране, збуњује у запису из 1413. године поменуто име властелина Новака Мостаћа у сусједном Засаду, па остаје нејасно шта је чему претходило: име властеоског рода насељу или обратно. За одгонетање имена насеља Ложиона није потребно консултовање струке – поријекло овог топонима новијег датума знају сви наши старији суграђани, који памте аустријску пругу и жељезнички објекат на простору данашњег градског насеља. Ако смо у трагању за поријеклом и значењем са већином имена градских насеља лако изашли на крај, то није случај са топонимима као што су – Тини или Хрупјела, донекле и Полице, па и Брегови, ако се у обзир узме очигледност да је то новије требињско насеље подигнуто на равном земљишту, без изразитих узвишења или брежуљака.

„Да, на равном земљишту нема брегова. Али кад набуја Требишњица прије би стари рекли – надошла вода од бријега до бријега. Бријег значи обала. Не значи само узвишење. А причао ми је наш уважени архитекта Вуко Рогановић, кад је пројектовао насеље Тини, да су га старосједиоци и власници земље тада запиткивали – шта ће се то градити на Тинима. Дакле, народ је тако звао тај простор много прије него је на њему изграђено стамбено насеље, иако Вуко тада није знао одакле то и шта значи то име. У турском језику тин значи смоква. Тини значи смоквик. А тамо је било ко нигдје другдје смокава и добро су успијевале“, појашњава Пујић.

Да су на мјесту савремених стамбених објеката некад били засади смокава, на које је успомена данас сачувана само у називу насеља, вјероватно не знају ни они који данас живе – на Тини, на Тинију, или на Тинима. Управо тако, овај топоним у говору наших суграђана неуједначено се прихвата и употребљава у три различите обличке категорије. Саво Пујић нема сумњу по питању коју обличку варијанту треба прихватити као исправну.

„Тини је именица мушког рода у множини. Дакле – у Тинима, на Тинима. Тако је народ говорио. А никако у Тиној, или на Тини. Поготову не на Тинију“, истиче Пујић.

Бујице што разносе и сталаже да сабирају

У трагању за поријеклом имена Хрупјела збуњује у народу укоријењени облик овог имена без почетког гласа – х.

„Ја сам мислио да је изворни назив насеља оно како народ говори – Рупјела, да је име настало због – рупа. Међутим, у најстаријим споменима тог села, још у средњем вијеку, увијек се писало са гласом х – Хрупјела, а тако се и говорило прије него што је изгубљен глас х код православног становништва. Онда сам то довео у везу са глаголом хрупити. Ја се сјећам давнашњих прича да је о времену великих киша вода тако знала да нахрупи тим подручјем да је рушила и куће. То су ми касније потврдили и старосједиоци. А кад погледате ово насеље – оно и изгледа као велика насипина, која се временом стварала од свега што је вода спирала и доносила са Леотара и Погаче. И данас периферијом насеља, кад су велике кише, вода зна тако да нахрупи“, каже Пујић.

До објашњења имена Полице лакше би се дошло да су на подручју овог градског насеља остали значајнији остаци– степеничасто уређеног обрадивог земљишта, са подзидама, које подсјећа на сталаже или полице.

„Полице је врло чест топоним, има га на више мјеста. Мотивисан је на више начина, али углавном су то мјеста при крају неке равнице, уз брдо. А полица и у нашем савременом језику значи сталажа. Има села гдје се и данас добро виде те сталаже са подзидама, посебно у мјестима која оскудијевају са обрадивом земљом. У нашем насељу Полице се баш то и не види, мада још има тих тераса земље које народ тамо зове долинама. Вјероватно је то заравњено каснијом изградњом“, каже Пујић.

Раде Савић