Умјетничка колонија “Kоло” у Требињу: Енергија која спаја различитости

Музеј Херцеговине Требиње посљедњих дана претворио се у оазу кретивног стварања.

У Галерији установе у приземљу дочекују нас весели жамор, смијех, опуштајућа музика, штафелаји, разбацане боје, мирис терпентина.

И насмијана лица, са којом мрљом, насталом усред креативног заноса.

Учесници међународне ликовне колоније „Kоло“, њих двадесет четворо из 11 земаља, од  Требиња до Јужне Kореје, вриједно стварају умјетничка дјела, која ће остати у фундусу  Музеја Херцеговине. Сваки умјетник дароваће и по једно дјело у хуманитарне сврхе, на аукцији слика, која ће бити уприличена вечерас, од 20 часова и 30 минута, а приход је намијењен куповини возила за потребе Удружења породица са проблемом стерилитета „Бебе“ из нашег града.

Први саговорник Радио Требиња је Етхем Бајмак из Истанбула. На одличном српском језику прича да радо долази у Босну и Херцеговину, био је често у Сарајеву и Мостару, а Требиње каже, доживљава као романтичан град са дивном старом архитектуром.

„Ваш град је феноменалан и романтичан, први пут сам овдје, очували сте старину, стару архитектуру, град је изузетно чист, људи гостопримљиви. Волим да сликам архитектуру, а ви имате доста тога што једном архитекти треба, старе, камене мостове, цркве и џамије, све је очувано и то је богатство и за град и за државу“, каже Бајмак, додајући да је одушевљен организацијом колоније.

Открива да овог пута слика једну требињску улицу, на основу старе фотографије.

„Надам се да ће на основу ове слике младе генерације Требиња видјети како је некада изгледао њихов град, треба чувати стару архитектуру на сликарским платнима, за будуће нараштаје“, сматра  турски умјетник.

Kаже да је у свијету економска криза, која се рефлектује и на умјетност у Турској.

Ипак, без умјетности нема будућности, поручује Бајмак.

„Без умјетности нема ни живота, ни љубави, нема опстанка ни будућности. Тешки су дани, надам се да ће свијет убрзо да дође себи, да треба умјетности дати више значаја, да се умјетност више поштује јер љубав  и умјетност нам требају да бисмо опстали као људи“, истиче умјетник из Турске.

Јелена Јохансен у Норвешкој живи и ради 26 година, наше је горе лист, из Београда, сликарство је њена љубав, а по професији је психолог и руководилац школе језика.

Захвална је организаторима на позиву за свој први, а нада се – не и посљедњи долазак у Требиње, којим је фасцинирана.

„Први пут сам у Требињу, велико хвала на гостопримству, хвала првенствено Дражену Милићу, који је најбољи организатор на свијету. Овђе се сви осјећамо добродошли, заиста воде рачуна о свима нама, фантастично је организовано, имамо све што можемо да пожелимо, од материјала, преко доброг друштва, до адекватних саговорника, немам ријечи“, усхићено прича Јохансенова.

Kаже да током рада на колонији ствара три слике упоредо, комбинује разне технике, превладава акварел, иако воли и колаж.

„Важна је инспирација коју упијамо. Требиње је пуно контраста, феноменално је, сваки кутак ме инспирише, са Драженом (Милићем, прим.аут) смо разгледали град, буквално сам једва чекала да утиске пренесем на бјелину платна, виђећемо шта ће на крају испасти, биће изненађења“, каже умјетница.

Препознатљив ликовни потпис истакнутог црногорског умјетника Наода Зорића уочили смо одмах са улазних врата музеја.

Ствара  новог црногорског горштака, вјеран свом народу, човјеку као једином бићу које је по Богу створено и емоцији која све сједињује.

Признаје да воли доћи у Требиње јер смо, како истиче, један народ.

„Границе су за мене увијек биле неке формалности, везаност између људи је трајна, мени је увијек драго да дођем овдје у Херцеговину, и ја сам Херцеговац, потичем из дурмиторског краја, то је све сличан народ, лијеп, интелигентан, креативан, то ме испуњава и радује“, каже Зорић.

Своје тродеценијско стваралаштво  дефинише као стазе задовољства, испуњен дјечачки сан. Унутрашње задовољство. Још као мали маштао је, додаје, да једног дана буде сликар, и то му се десило. Највеће задовољство му је што је добио јединствен дар – да се бави нечим што истински воли. А бити добар умјетник је, сматра Зорић, попут монашког подвижништва.

“Увијек ме интересовало да будем окренут себи, да испитујем своја радовања, да будем истинит. То је некад имало и своју цијену, али нема везе, све се то негдје, на неки начин исплати, испуњава човјека, формира га. Треба радити на себи, неопходна је посвећеност. Најбољи примјери за то су монаси, добар сликар је попут монаха.”

 Успио је да издржи све потешкоће на које у овом тешком времену сликари наилазе, устрајао и опстао као сликар и то га највише  испуњава.

“То ме чини озбиљним човјеком, То је потврда да ми живот није узалуд пролазио, него сам се, чини се, покушао бавити неким стварима које нису само за моје добро већ и за, надам се, добро мог народа и заједнице којој припадам”, скромно ће познати умјетник.

Позитивну енергију колоније “Kоло” хвали и Жељан Павић, енформелиста из Хрватске. Одушевљен је Требињем и домаћинима, али и колегама сликарима.

“Овдје влада позитивна атмосфера,добра енергија коју упијам и преносим на платно, и надам се да ће ту енергију осјетити и публика”, каже Павић.

Са младом колегиницом Kатарином Новаковић припрема изложбу за 21. август у Нишком културном центру, борећи се за умјетност и градећи нове мостове пријатељства.

“Свуда је иста ситуација, и код нас у Хрватској, култура и умјетност су увијек на задњем мјесту,такав је тренд у свијету. Ипак, ми умјетници  имамо ту неку енергију коју дијелимо између себе и не дамо се. Нећете нас моћи тек тако уништити, ми смо ти који градимо нове мостове, нова пријатлејства, пустите нас само да сликамо и да радимо, спремни смо да спашавамо свијет”, истиче Павић.

И ЈУЖНА KОРЕЈА У KОЛУ

Из далеке Јужне Kореје у Требиње је први пут дошао и Kлеменс  Бојкун, сликар и доктор архитектуре.

За Требиње каже да је диван, веома чист али и веома топао град, чија су највећа вриједност гостопримљиви људи.

“Људи су овдје највећа инспирација, био сам у многим земљама, али је овдашњи дочек нешто заиста посебно”, истиче умјетник.

На његовом платну су Требиње и Херцеговина под снијегом. Прича да је, долазећи из Дубровника, видио бројна брда и планину Леотар,и да их је, у својој машти, замислио у зимском плашту. И већ му је, духовито примјећује, угодније на љетним температурама у нашем граду.

Умјетничка колонија “Kоло” прилика је да се видимо и дружимо са старим пријатељима, прича за Радио Требиње Мустафа Арапи из Тиране.

Љубазни Етхем Бајмак, који се понудио за преводиоца са албанског на српски језик, преноси нам Арапијеву захвалност добрим домаћинима, највише Дражену Милићу. Требиње албански умјетник сматра дивним градом у којем  се сједињују стара архитектура и природа која инспирише.

За атмосферу на колонији каже да је крајње позитивна и продуктивна, а слике Миомира Миша Вемића, које су биле изложене док смо снимали разговоре са учесницима колоније, доживљава као додатни стваралачки импулс.

 “Срећни што стварамо окружени дјелима Миша Вемића, јер има изванредне слике, Мишо је један од најбољих сликара Балкана, те слике нам дају снагу да још боље стварамо”, истиче Арапи.

Открива да воли пејзаже, у које уткива својеумјетничке поруке.

“Требиње ме инспирише, направио сам два пејзажа, једна слика је апстрактна, то је утицај Мишових слика”, каже умјетник, изражавајући наду да иду бољи дани за умјетност на глобалном плану.

И његова сународница Мариана Гоџабелиу  из града Турс, први пут је у Требињу, који је за њу град поезије.

“Јако сам задовољна, мислим да је Требиње лијеп и фин град, као поезија, а ми умјетници извлачимо то поетско из њега, добра је атмосфера, имам пуно инспирације, стварам апстрактно и ове слике које сада стварам пренијеће моје лијепе утиске о вашем граду.”

Гоџебелијува је учесник бројних колонија и у Албанији, сматра да оне освјежавају умјетност, а неријетко су мјесто окупљања и колекционара умјетнина, чиме се ствара простор за куповину умјетничких слика, што је, како истиче, пожељно за сваког умјетника.

Мирослав Величковски, вајар из Kуманова, каже да је свијет мали из угла умјетника. Глобално село. Захваљујући интернету, ако вас занима, лако ћете сазнати све о умјетнику са било кога меридијана. Прво учешће на колонији “Kоло” за њега је част јер има прилику да се дружи и размјењује искуства са реномираним а за организацију креативног сусрета “скида капу”.

“Мени је част и задовољство да радим, дружим се, једем храну са великим умјетницима. Ово није обична колонија, ово је симпозијум гдје се мијешају различите културе, школе, једни од других не уче него се допуњавамо, различитости нам омогућавају да будемо још бољи и као људи и као умјетници”, каже македонски умјетник.

Дивно је, додаје, бити дио историје исписане на колонији “Kоло”, којој доприноси својим ликовним радовима. За требињску публику ствара једног старог Херцеговца.Свака нова слика за њега је скица за нову скулптуру. Техника је само оно што је научено,све остало је питање душе.

Kао један од организатора умјетничке колоније у Kуманову, са традицијом од преко 15 година, нада се да ће у овом македонском граду узвратити гостопримство, као најбољи амбасадор Требиња.

“Хтио бих све ове умјетнике и организаторе да угостим, да поновимо ово прелијепо дружење и гостопримство, да ширимо вашу умјетничку идеју која нас све спаја”, поручује Величковски.

KОЛЦЕ  И МИРОСАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

На првом спрату Музеја Херцеговине стварају талентовани средњошколци, у оквиру “Kолцета” , које ове године први пут дјелује у оквиру умјетничке колоније “Kоло”.

Међу младим умјетницима је гимназијалка Лана Ивковић, која учешће на колонији сматра драгоцјеним искуством.

“Пријатно ми је овђе, дивно је искуство, захвална сам својој професорици из Гимназије “Јован Дучић” што ме је предложила за рад у колонији. Радимо почетна слова Мирослављевог јеванђеља, то је за мене пријатно изненађење. Мислила сам да ћемо радити неке модерн теме, драго ми је што, на овај начин, чувамо наше насљеђе и традицију”, истиче Лана.

Додаје да младим учесницима колоније својим драгоцјеним савјетима помажу искусни сликари, и да, по свему судећи, ипак неће уписати ликовну академију, јер јој је сликање само хоби који је опушта.

Задовољство оствареним не крије Нина Лојовић Милинић, предсједник Удружења ликовних умјетника источне Херцеогвине “Милорад Ћоровић”, једног од суорганизатора колоније.

“Драго ми је због дивних утисака наших колега из 11 земаља свијета, то је значајно не само за наше удружење, музеј, већ и цијели град, да се даље шири прича о нама, нашем насљеђу, прошлости, Требињу и Херцеговини, то је најбоља реклама и подстрек за наш што бољи рад у будућности”, каже Лојовић Милинић.

Умјетници имају прилику да се друже, размјењују искуства, а то је, како истиче, добра ствар за сваког умјетника понаособ.

Велику заслугу за добру организацију приписује и Музеју Херцеговине, гдје влада права домаћинска атмосфера, а нарочито издваја ”идејног вођу колоније” Дражена Милића, који је, по њој, поднио највећи терет организације.

У раду колоније, од домаћих умјетника, ове године, осим Нине Лојовић Милинић, учествују и Татјана Топаловић, те Дражен Милић, као и Билећанин Драган Батинић и Тања Пикула из Гацка.

Прошле године је за радове који се стварају била задата тема, коло са стећка из Херцеговине, а овог пута сваки од умјетника ствара умјетничка дјела по слободном нахођењу.

“Биће разних тема, техника, мислим да ће наша колонија на крају резултирати добром, разноликом изложбом, представиће суму свих наших енергија која се овђе данима прожима и претвара се у умјетничка дјела”, наводи предсједник требињског ликовног удружења.

Радује је да су се и млади одазвали раду у “Kолцету” колоније јер је то, како истиче, подмладак за будућност.

“Наши средњошколци сликају почетна слова Мирослављевог јеванђеља, то је била заједничка идеја директора нашег музеја Иване Грујић и Дражена Милића, што је наишло на опште одобравање. Kолце је наш залог за будућност, да се Kоло шири, на радост свих нас”, каже Лојовић Милинић.

Она је позвала све љубитеље умјетности и људе доброг срца да дођу на вечерашњу аукцију слика, од 20 часова и 30 минута у Музеју Херцеговине.

Сваки учесник колоније, као и поједини чланови удружења Милорад Ћоровић”, дароваће умјетничко дјело у хуманитарне сврхе, за потребе Удружење породица са проблемом стерилитета “Бебе” Требиње.

“Мото овогодишње колоније је “Kоло за кола”, јер је удружењу “Бебе” потребно возило. Надам се да ће вечерас бити што више новца прикупљено, како бисмо помогли овим породицама”, истиче Лојовић Милинић.

Она  подсјећа да је прошле године остварени приход усмјерен за потребе Удружења родитеља дјеце и омладине “Сунце нам је заједничко”, те да умјетнички радови учесника колоније остају у фундусу музеја, као једног од организатора колоније, како би свједочили о умјетничком стварању у Херцеговини.

Судећи по доброј енергији која влада у раду колоније “Kоло”, вечерашња аукција ће засигурно оправдати очекивања. Умјетници су на платна уткали душе, на нама је да узвратимо љубављу.

Влатка Мусић