Да, почиње 61. Фестивал фестивала! Ново позоришно дружење у граду на Требишњици. А постоји ли бољи начин за почетак такмичарског дијела програма од представе младих аматерских глумачких нада? Талентовани и радни чланови Позоришта младих Тузле, првог фестивалског дана извешће, надасве, несвакидашњу представу “Хоћу кући”, која говори о бескућницима, о дјеци која су препуштена сама себи у данашњици. У њој глуми чак 39 полазника, који су распоређени у три алтернације.

Уочи представе, права „кошница“, на сцени у Културном центру. Баш у тој „кошници“ разговарали смо са редитељем Аднаном Мујкићем, његовим асистенткињама Анелом Хуремовић и Џенаном Пачариз, те глумцима Амилом Бешировић и Дејаном Гегићем.

На први поглед сценографија „гетовска“, на средини спрејом ишарана бурад, поред  аутомобилске гуме, гајбе. Сви раде све и не љуте се, напротив, спремни су да помогну гдје год ко помоћ затражи.

Симпатични, млади људи, радују се доласку у Требиње, на престижни Фестивал фестивала. Овдје су по први пут!

АДНАН МУЈКИЋ, редитељ каже за Фестивалске новости да је много сретан што су на Фестивалу фестивала. Наступ прве вечери за њих је велика част, али и обавеза да се представе у најбољем свјетлу.

- Ми смо релативно младо позориште, постојимо 14 година, број 61, који је префикс назива фестивала не могу а да не кажем - обавезује. С једне стране изазива част, задовољство, са друге стране, имамо оно што млади носе са собом - невјероватну количину потребе, жеље, воље, љубави да испоштујемо, ако ништа друго, да оправдамо указано повјерење које сте нам понудили.

Мујкић истиче да њихов ансамбл има око 250 чланова, те да раде са дјецом и младима од седам до 29 година.

- У овој представи игра 39 младих аматера. Ми смо специфични, вјерујем у држави, по једном моделу који увијек има алтернације. Ова представа има 13 улога, ликова, али њих 39 игра, што значи да сви имају не дуплу него тродуплу подјелу, односно три алтернације. Ово није подјела која је играла у Тузли раније него смо се за потребе овог фестивала одлучили за овај избор људи. С једне стране, стало нам је да ови млади људи овдје дођу. Не само да одиграју представу и оду, стало нам је да виде како се, заиста, може. Ми желимо да наши млади људи виде да се овдје заљубљују, да стварају позориште, умјетност, да је могуће - и због тога и јесмо дошли у већем броју. Настојаћемо да већина екипе остане током читавог фестивала, да посматра, да се дружимо, упознамо колеге, и у коначници, да учимо од других, што смо ми као младо позориште дефинитивно у обавези, каже овај млади редитељ, који иза себе има 31 потписану представу за дјецу, младе и одрасле и 17 награда са фестивала у БиХ и регији.

Нада се да ће на Фестивалу фестивала много научити, стећи бројне пријатеље, чути доста тога од колега, аматера и професионалаца и остварити више зацртаних циљева.

- Када се спомене термин аматеризам, имам посебну врсту поштовања јер сам мишљења да, камо среће да је аматерског духа стварања што више у професионалном позоришту. Ја сам по професији глумац, завршио сам академију, али режијом се бавим из нужде, да покажем да позориште може спајати људе, различите потребе, навике и стварати повјерење.

Из Требиња ће, сигурни су, понијети доста позитивних искустава, а показаће се, наводи, на мало другачији начин.

- Оно што доносимо у Требиње можда је мало другачије, храбрије, него што се очекује од екипе младих људи. Доносимо, за мене, један од најгенијалније написаних текстова, Људмиле Разумовске „Кући“, у нашој верзији „Хоћу кући“, чиме је симболика и смисао, чини ми се, још јаснији и јачи. Оно што је најбитније, ми смо адаптирали текст спрам, заиста, стварних ликова, дјеце која просе и живе на улицама града Тузле и околине. Тако да дјеца и млади људи, као аматери глумци, који играју ове ликове, не да они њих играју, ја вам то морам као глумац рећи, и у коначници као неко ко се сматра њиховим пријатељем и педагогом у вођењу, они ту дјецу доносе у реалном смислу.

А, како је одабрана баш ова тематика!?

- Наше едукације у раду са младим људима по драмској метологији подразумијевају да кроз процес драмског студија у првој години науче основе тима, тимског рада, повјерења, основе говора и да владају презентацијским вјештина и свих оних капитала који могу бити потребни за живот без обзира којом ће се професијом они у животу бавити. На другој години, наш концепт је такав да сви узрасти морају дијагностиковати и препознати актуелни проблем у заједници. Када се ова представа правила, ова екипа је хтјела да говори о бескућницима. Ми смо ту као њихови сарадници, педагози, лидери, морали да будемо уз њих, нисмо имали право одустати, требало је да их подржимо и заједно са њима бацимо се у авантуру истраживања. Прије адаптације сценарија, претходила су истраживања и анкете по школама, њихових вршњака. Различите невладине организације, које раде на заштити права дјеце, баве се проблемима трговине људима, правима жена, насиљем, биле су наши партнери у процесу истраживања и прикупљања материјала. И у том материјалу било је тешко одредити најважнији проблем, који су приоритети о којима би требало говорити, дуго смо се мучили. Знате, они су имали потребу да кажу све о свему у сат и 15 минута. Био је велики изазов, али мислим да смо успјели, бар судећи по реакцијама публике која је ову представу гледала у Тузли.

ПРЕДСТАВА НИЈЕ ЗА ДЈЕЦУ ИСПОД 12 ГОДИНА

- То је неописива количина емоције, превелика количина крви на сцени, која ће се пролити, наравно, сценским језиком и шминком, али то су све елементи који указују колико је тешко један проблем узети, а не усудити се ићи до краја. Ми смо ишли до краја, то је била наша обавеза и ако ништа друго, ако ће неко ко одгледа ову представу, када изађе из дворане, размишљати колико има људи око нас који нису прихваћени и схваћени, мислим да смо остварили ефекат.

На крају представе, након аплауза, подразумијева се да људи не излазе из сале. Остану ту, а ми иза сцене се питамо шта треба даље урадити. Након наше представе нико није равнодушан. Већини су сузе у очима. Мислимо да смо у Тузли остварили ефекте и биће нам драго ако дио тог осјећаја или те атмосфере публика у Требињу изнесе из сале. То ће рећи да смо ми, ако ништа друго, барем информисали и указали на потребу коначно системског укључивања у рјешавање свих проблема, између осталог - и проблема дјеце која живе на улици.

АНЕЛА ХУРЕМОВИЋ, сарадница редитеља:

- Заједно смо и доста радили са нашим младим глумцима. Они су углавном двадесетогодишњаци, тако да смо током проба са њима водили психолошке разговоре. Радећи овако тешку представу, понекад се дође у заблуду, па се можемо питати - а гдје сам то ја? Глумци у овој представи су веома млада екипа, али вјерујем да би и за старију екипу био велики изазов. Покушали смо да им објаснимо да они, када заврше сцену, нису више та дјеца него су они они, и када опет изађу на сцену - имају другачији ток мисли. Мислим да смо им помогли да раздвоје та два свијета.

ЏЕНАНА ПАЧАРИЗ, још једна сарадница:

- Знали смо, отприлике, у какав процес се упуштамо, изазов нам је увијек да кроз представе обрађујемо различите теме. Имали смо ту срећу да радимо нас троје јер смо и приватно добри пријатељи, а поента нашег студија је тимски рад и повјерење.

АМИЛА БЕШИРОВИЋ, Тања

- Тања је дјевојчица, која има око 15 година и трудна је јер су је мало старији дјечаци силовали. Она не смије себи допустити да живот доживљава преозбиљно. Нада се да ће бити добра мајка, мајка какву она није имала и сањари о томе шта ће све урадити како би њеном дјетету омогућила да боље живи него што она живи сада. Сваки минут и секунд је дочека нека препрека на сцени, која је доводи у дилему шта даље урадити.

КАРАКТЕРНЕ СУПРОТНОСТИ ПРОСВЈЕТЉУЈУ

- Ми у Драмском студију волимо да радимо супротне улоге од онога што смо ми приватно. Ја сам весела по природи, велика ми је била привилегија и част да упознам како је дјеци на улици, у суштини доживјети њихову причу и њихову емоцију, то просвијетли човјека на неки други начин и укаже вам на то да постоји и нека друга страна приче и да треба живот с опрезом гледати и приступати свакоме без предрасуда.

ДЕЈАН ГЕГИЋ, Мајк:

- Мајк је момак који је сплетом околности завршио на улици, у једном јако лошем друштву. Да би преживио, мора да сарађује са људима који су ту и раде свакакве послове. Једина жеља му је да оде у иностранство, далеко од свега, са дјевојком у коју је смртно заљубљен, али све се то, како је, најчешће, и у стварном животу, нажалост, завршава трагично.

Па, погледајмо како дјеца стварају сопствену илузију куће и имају другачији појам породичне заједнице и љубави, јер им се никада није пружила прилика да ту заједницу, заиста, упознају! Хоће ли и требињска публика, након одгледане представе, остати и даље у сали, сузних очију, размишљајући о онима којима није као њима…