Упознавање: ЗЛО КАО ТЕАТАРСКИ ИЗАЗОВ


Па, да упознајмо и домаћине – Градско позориште Требиње! Дошли су, по добром старом обичају, у Радио Требиње, гдје смо поразговарали о њиховој визији зла, вечерашњој представи „Слуге“, коју ће, посљедњег дана Фестивала фестивала, извести на сцени Културног центра.

Представа је рађена према тексту Жана Женеа, а у адаптацији и режији Жељка Милошевића.

Страшан злочин десио се тридесетих година прошлог вијека у Француској!

ЖЕЉКО МИЛОШЕВИЋ, режија

– Мени је било интересантно, својевремено, када сам прочитао есеј Жана Женеа, који носи назив „Религија зла“, посебно то што све религије почињу од тога да је основа човјека добро у њему, да истражујем. Требало је онда имати добру екипу за истраживање Жана Женеа јер је то један посебан угао посматрања који се никако не може радити на прву, али чини ми се, ни на другу ни на трећу. Требало би рашчистити са собом око неких ствари и створити услове да нешто посматрамо из угла лошег. Постоји та нека честица, неки човјек који у себи садржи и добро и зло. Искључиво од њега и околности, окружења, зависи да ли ће та честица да се развија ка добром или лошем.

Радио сам са дивном екипом: Весном Ђурић, Јефимијом От, Дарком Куртовићем, као актерима на сцени, али никако се не би смио заборавити изузетан рад Милице Јеремић, која је радила на сценографији и костимографији, као ни Боба Вучура који је радио музику, нити све остале који су дали свој допринос да ова представа живи и да се игра.

„Сумња“ је нешто другачије од онога што смо радили у прошлости, јер је то био, на неки начин, изазов и за глумце и за мене. Морам да кажем да сам имао велику помоћ екипе у свим сегментима, да смо пуно разговарали, да смо се усудили, у том неком позоришном смислу, приступили читајућим пробама.

Колико год се трудили и држали Жан Женеа, ми смо, ипак, унутар њега, задржавајући његову основу, испричали неку своју причу.

На „Федри“ су добили награду за колективну игру.

-То показује да су њих троје урадили сјајан глумачки посао. Ми смо на „Федри“ били, уједно, номиновани у више категорија. Оно што је нама најважније јесте да представа живи. Награде пријају, лицемјерно би било да кажемо да је другачије, оне су сатисфакција за неки рад, али за једно мало позориште као што је наше, много је важније да представе живе, да представљају и позориште и град. Оно што радује јесте да смо одмах након „Федре“ добили позиве за нека играња. Глас о представи се доста брзо проширио, људи нас контактирају и имамо наду да ће представа трајати и живјети.

ДАРКО КУРТОВИЋ, Жан

– Ја сам брат-слуга! Тежак је текст, у почетку ми се није ни свидио. Међутим, у процесу рада мало уђете у лик, заволите то што радите, мало вам помогне екипа која је са вама.

Добро, морам да признам – тешко је радити са њима! ( смијех) Ја сам толико траума са њима доживио (смијех), само се надам да ћу вечерас да издржим и ово играње( смијех).

ИБИЈЕВО ЋОШЕ је ових дана његова друга кућа

– Да, у „Ибијевом ћошету“ је веома весело и интересантно. Од прошле године на фестивалу, у пратећем дијелу програма, постоји ово ћоше, то је смислио редитељ Владимир Путник. Сваки дан ту угостимо глумце који су претходног дана имали представу али и оне који наступају то вече. Баш је посјећено. Уживам у игру са краљем Ибијем, Ибијевим гостима и његовим позориштем.

Ових дана је било ужурбано, „трка-фрка“. Али, требамо се потрудити око једног оваквог културног догађаја какав је Фестивал фестивала и због гостију али и да фестивал иде узлазном линијом.

ЈЕФИМИЈА ОТ, газдарица

– Када смо добили подјелу, прво што сам примијетила јесте да мој лик нема име. Одмах ми је то било занимљиво. Када смо ишчитали текст, уплашила сам се да не одиграм тип а не лик. Трудила сам се да ову улогу, свим својим глумачким средствима, учиним живљом, да је што више обојим, оприродим. А, за глумца је врло непријатно када играте особу у којој је зло засијано. Онда ви, из своје стварне личности морате то да ископате, да се поистовјетите, заволите, оправдате. То ми је био највећи изазов.

Дуго нисам играла јер сам сматрала да немам с ким подијелити своју идеју. Не зато што су претходне идеје биле погрешне, далеко од тога, али једноставно нису биле моје. Ја сам их поштовала, радовала се успјесима, али није то било нешто што одговара мојим афинитетима. Ова представа је блиска позоришној естетици коју волим и коју желим да његујем. „Сумњу“ смо почели да радимо са високим захтјевима, морали смо да упрегнемо све своје капацитете, имали смо доста компликованих ситуација, али мислим да смо се добро изборили.

ВЕСНА ЂУРИЋ, Соланж

– Било нам је дивно док смо радили на овој представи. Сви ми у позориште долазимо зато што га стварно волимо, волимо људе са којима радимо. Тако да, када имате неколико ставки задовољства, онда с уживањем радите и максимално се томе посвјећујете.

У професионалном смислу – било је напорно, али је, с обзиром да се дуго познајемо, резултат морао да буде добар. Представа јесте другачија од свега што смо радили, и то доказује да смо спремни да идемо наприијед, да тежимо нечему вишем, да надмашимо себе и вјерујем да смо на добром путу.

Соланж је сестра, једна од слугу која не бира средства и начине да достигне своје циљеве, који су њој оправдани. Бескрупулозна је, истински је зла особа и кроз различите начине то испољава. Чак, у неким моментима, не крије ту своју црту личности, што је мени као глумцу, било јако интересантно.

КОМЕ ЈЕ ОМЧА ОКО ВРАТА?

– Предлажем свима који имају неке недоумице да дођу да погледају представу, можда неће одмах истог тренутка добити одговоре на сва питања која их муче, али ће их сигурно натјерати да размисле и ти ће одговори, до сутра, доћи на своје!