Милица Стијеповић, поријеклом Вуковић из Билеће, дугогодишњи је новинар и уредник емисије у редакцији информативног програма РТЦГ. Онај новинар који каријеру гради истином и непресушним ентузијазмом. Њено залагање препознао је руководећи тим те јој је у новембру прошле године додијељена награда за специјални допринос квалитету програма. Управо тако, допринос квалитету. Засигурно најважније признање у ери када, нажалост, свједочимо порасту површних вриједности.
Милица Стијеповић
Њене емисије „Погледи из домовине – кад судбина каже своје“ и „Агросазнање“ уживају огромну гледаност, прва је чак и најгледанија у Црној Гори. Милица скромно каже да је то због саговорника и свега оног што ови вриједни људи казују, мада ми сматрамо да заслуге добрим дијелом припадају и њеном репортажном знању. Све су то разлози зашто се „Погледи из домовине“ сваке суботе од 21час на РТЦГ Сат, односно „Агросазнање“ недјељом у 12:05 на првом каналу, жељно ишчекују.
Лишена калкулација да ће надлежни замјерити јер је неки домаћин изнио проблем са којим је суочен, чини да оно што ради има одјека. Због таквог става и не уљепшавања стварности прије свега, не чуди што је свугдје добродошла. Као истински теренски новинар, који већину радног времена проводи са различитим људима и њиховим судбинама, доноси упечатљиве приче, разноврсне, али по једном исте – животне, искрене, истините!
Знамо, а и сама нам потврђује, свему томе заслужно је васпитање, оно што свако од нас носи из куће као мјеру вриједности човјека те тако и ону сопствену. Тај печат по коме се једино смијемо разликовати, без икакве друге подјеле, мјерна је јединица са којом Милица живи и са којом мирне савјести улази у свачији дом.
„Рођена сам у Требињу, али сам одрасла у Билећи, гдје и данас живи моја породица, брат са његовом фамилијом, а родитељи су ми, нажалост, преминули. У Херцеговини је дио мене, онај дио који сам заправо ја. У Црној Гори сам стекла своју породицу, четворо дјеце, каријеру, пријатеље. Покојна мајка била је Црногорка и можда отуда толика моја љубав према овој земљи. У Билећи су ми и данас најбољи пријатељи из основне и средње школе и то су пријатељства која се вјечно његују! Са друге стране, држава Црна Гора је људе поријеклом из Херцеговине примила раширених руку. Студирала сам у Никшићу и имала потпуно идентична права као и црногорски студенти. Тако сам се и запослила, без икакве разлике у односу на људе који су рођени овдје. Строго се придржавам свега чему су ме научили родитељи и онако како сам васпитана свему приступам. Мислим да ми у Херцеговини имамо отвореност и топлину које нас красе и да нас управо због тога људи радо прихватају“, након многих туђих, започиње ова новинарка своју причу, прилично емотивно док говори о коријенима.
СЛИКА ТРЕБИШЊИЦЕ И НА ЖАБЉАКУ
„У Херцеговини је све оно што је дио мене и са годинама ми се чини да та веза са коријенима све више јача. Увијек са поносом истичем да сам Херцеговка! Мој темпо живота је захтијеван, али кад год пожелим да напуним батерије, обиђем брата и његову дјечицу, одем на гроб родитељима, у село Хоџићи између Билеће и Гацка гдје ми је ђедовина, гдје ми живе стриц и тетка. Херцеговина је мјесто гдје се веома добро осјећам и често знам да кажем да је Црна Гора данас моја држава, а Херцеговина моја домовина! Толико волим Херцеговину да у кући на Жабљаку на зиду држим слику Требишњице, сликара Брана Кокоља. Нема куће у Билећи која нема неку његову слику. Од свега из моје породичне куће понијела сам ту слику и мамине гоблене, који чине посебан дио мене. У сјећање на оца, чувам његову кошуљу и наочаре и када сам тужна, обучем је и буде ми лакше. Из Херцеговине са поносом у Црну Гору доносим наше специјалитете. А наши менталитети су слични и треба инсиситирати на тим позитивним стварима, на свему што нас веже, поштовати различитости и уважавати их. Једино се можемо дијелити на људе и оне друге, све друге подјеле су бесмислене!“
Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, одсјек Српски језик и књижевност, апсолвирала у року и одмах се запослила у телевизији Црне Горе. Тешка времена краја деведесетих година у Херцеговини, родитељи који су остали без посла и примања, нагнали су је да почне да зарађује. Прво у неколико новинских кућа, а потом тамо гдје је и данас.
„Првобитно сам радила студентску емисију „Амфитеатар“ са својом најбољом пријатељицом Јеленом Илић Михић, која је послије радила у РТРС – у па у Херцег телевизији, а сада је у билећкој Гимназији. Заједно смо се запослиле у телевизији Црне Горе. Она се удала у Херцеговини а ја сам остала на телевизији, гдје сам радила и друге емисије, као и прилоге за јутарњи програм и Дневник. У свему томе сам открила да је то посао мојих снова и да не бих могла да будем професор, него сам новинар и то теренац! Сваке недјеље обиђем по пет црногорских домаћинстава и никада никакав проблем нисам имала. Поштујемо кућу у коју долазимо, поштујемо свачији избор, опредијељење и људе, никада не калкулишемо са тим шта је неки човјек изнио као проблем и како ће то некоме од надлежних звучати. Увијек сам на страни, условно речено обичног човјека, тих људи који су за мене веома вриједни, који до зараде долазе поштеним путем. То је оно што поштујем и на темељу чега градим своје приче“.
Са колегама на једном од многих незаборавних терена
Никада није била политички новинар и стичемо утисак да су је такве прилике учиниле срећном, можда и привилегованом да се бави потпуно супротним темама, блиским њеном темпераменту и сензибилитету. А да бисте вјеродостојно нечији живот изнијели пред гледаоце морате у себи носити дубока осјећања. Због тога није чудно што по званичном YouTube каналу телевизије Црне Горе, емисија из серијала „Погледи из домовине“ убједљиво има највећи број прегледа.
„То значи да гледалиште у регији процјењује да су животне приче оно што им треба, да је свима потребно да одморимо очи лијепом природом или искреним људима, који су самостални, слободни, економски независни, отворени. Мислим и да смо село запоставили и да су због тога емисије толико гледане. Није то због тога што их ја уређујем, то је процјена људи који воле да виде животне приче, рурална подручја“.
И није овдје тема број прегледа, већ сва животност, изворност и људскост које таквом статусу емисије доприносе. Зато и након година емитовања њених серијала, снимања из недјеље у недјељу, Милица лако проналази саговорнике. Знајући да је обишла велики дио Црне Горе, како приморја, тако и планинских предјела, неких забачених, малтене и заборављених, учинило нам се да понекад ти људи пронађу баш њу, која са пуно пажње, јасним и прецизним изражавањем, са гласом који плијени топлином, ствара снажне везе са сваким појединцем са којим ступи у контакт.
„Та искрена и срдачна веза између саговорника и новинара, оно је што овај посао чини занимљивим и лијепим. Сваке недјеље смо на различитим локацијама. Чак сам имала серијал „Приче са катуна“ и када те људе откријете једном, онда вас они примају поново. Сваке недјеље у „Агросазнању“ буде пет до шест прилога и уз толике сусрете, теме се саме отварају. Гледаоцима нисам досадила и трудим се да се не појављујем превише јер мислим да нашу професију треба дозирати“.
РАД НА ТЕРЕНУ НЕМА КОНКУРЕНЦИЈУ
„Посебна страна посла је рад на терену и нисам новинар који може бити у студију, што је препознао и наш менаџмент. Прави сам новинар - теренац и трудим се увијек донијети добру причу. Снимила сам прије неколико мјесеци на Лукавици 1.000 оваца код једног домаћина. Снимак је направљен дроном, а сниматељ ми је послије емитовања рекао: - Од свега што сам до сада радио, једино ме људи питају за оне твоје овце. Ђе сам ја био до сад? Или недавно када смо снимили два Аустријанца који су дошли да лове туну на ријеци Бојани. Један пријатељ ми је рекао: - Пожелио сам да упалим кола и сад одем на Бојану! Такви коментари ме посебно радују! Често се чује како је Црна Гора мала, али када је обилазите онако како ја чиним, схватите да није, она је прелијепа и сваке недјеље откријем нешто ново. Таман кад ми се учини да сам била у сваком црногорском селу, схватим да нисам ни пола обишла. За два сата са мора стижете на планину и имате потпуно аутентичне производе. Мање подручје а више производа и занимљивих прича, посебна је чар то снимати!“
Причајући изнова приче са душом, ширећи видике на све стране Црне Горе, са погледом који прелази и највише врхове и пространства пучине, уз много љубави и преданости, дошло јој је и заслужено признање. Међу 750 запослених препознати су њен рад и труд.
Награда као потврда квалитета
„Мој уреднички тим и менаџмент процијенили су да сам завриједила ту, по мени важну и драгу награду. Дошла је као резултат једног преданог рада и, чини ми се, квалитетног. Нисам онај новинар који ће размишљати да ли може да уради неку тему. Програм мора да иде и тема се мора урадити. На срећу, не радим дневно – политичке теме, већ животне приче и мислим да су то уредници препознали као нешто што доприноси квалитету програма те су тако награду и формулисали. Наша кућа настоји да један новинар не ради само један сегмент програма, него да издвајамо прилоге и за наш портал и друштвене мреже. То је оданост и поштовање куће за коју радите, да за информативни и јутарњи програм, као најгледанији и, у сваком јавном сервису кичма те куће, издвојите дио себе. Наравно, све то резултат је и моје љубави према овом послу, а са друге стране, моје породичне и приватне остварености“, јасна је ова новинарка која ће за годину дана напунити двије деценије новинарске каријере.
ГЛЕД`О САМ ВАС КАКО СЕ КОТРЉАТЕ
„Свега је било на терену. Снимали смо по разним временским условима, возили се на моторним санкама, пјешачили километре, било је падова, безброј занимљивих ситуација. Једном смо уз пратњу предсједника Општине Жабљак кренули на снимање у село Мала Црна Гора. Код превоја Штулац, предсједник Општине нам каже да даље морамо пјешке. Ми млади, мислимо то је ту, лако ћемо. Међутим, снијег до кољена, пропадамо, не знамо да ходамо, нисмо добро ни обучени. Два сата смо пјешачили, а да притом нисам знала да сам у другом стању. Стигнемо до прве куће. Ја никаква, смрзнута, гладна, сквашена тражим баби да ми да мазу од кајмака. Дошли смо код ње поново након пола године, већ ми поодмакла трудноћа, баба ме загледала али ништа није рекла. И родила се Чарна, моје најмлађе дијете. Звони ми телефон, старији женски глас пита: - Је ли мушко? – кажем – Није баба, родила се Чарна! А она додаје: - По твом држању и покретима мислила сам да је мушко. То су неке невјероватне ствари када вас се сјете, али то осликава нашу непосредност и традицију, попут ђеда који нам је кад смо стигло до кућа рекао: - Глед`о сам вас на двоглед како се котрљате - ми смо њима били смијешни.Тог се терена посебно сјећам и увијек га помињем, посебно јер смо послије сазнали да су два човјека ту страдала од сњежне лавине. Али, за инспиративном причом идете и ту не постоје препреке!“
Од времена када је 2005. почела као хонорарни сарадник, првог уговора о раду 2010. преко 2019. и уредничког звања те ауторског пројекта до награде за специјални допринос квалитету програма 2023. године, прошла је огроман пут. Непрекидно смјењујући рад на терену и у монтажи, упоредо је и мајка четворо дјеце и супруга, такође новинара.
Жена је то која сваки дан из Даниловграда, у коме живи, вози до Подгорице, у којој ради и назад. У породичној викендици на Жабљаку сади башту и узгаја поврће. Уз све то има три пса и чак 20 мачака! Животиње обожава и посљедњи евро издвоји да нахрани луталице. Љубитељ је природе и једног сасвим обичног начина живљења.
Породица као највећа подршка
„Не бих могла радити овај посао без подршке породице и супруга, дугогодишњег новинара. Да није његовог разумијевања и подршке, са четворо дјеце не бих могла ићи овим темпом и интензитетом. Волим да проводим вријеме као права домаћица и земљорадница, садим своју башту, волим кад сам са породицом. Дјецу учим да уживају у животу, али и да раде и стекну радне обавезе јер је одговорност веома важна. На друштвеним мрежама радо објављујем херцеговачке специјалитете, не признајем ресторанску, већ само аутентичну храну“.
Вјешто балансирајући међу свим изборима које је у животу направила, а настојећи остати одговорна, и приватно и пословно све јој је лакше уз добар тим. Један код куће, а други на радном мјесту. Уз три снимајућа дана седмично на терену, махом по неколико сати дословно под ведрим небом, пресудна јој је сарадња и комуникација међу колегама, без којих, истиче, у коначници не би било ни емисија.
„Имам јако добру екипу на терену, погледом се разумијемо. Знамо радити и по 12 сати у континуитету а да нам радни дан уопште не падне тешко. Вратимо се насмијани и расположени као да нисмо били на послу. И након пређених 500 км, а притом смо свратили на мјеста, посјетили људе и кафане које никада не заобиђемо, тај тимски дух на крају се баш види. Не могу ништа урадити сама ако немам доброг сниматеља, тонца, возача, џаба саговорници ако цијели тим није компактан. Са добром екипом успјех неизостаје. И мислим да се у пројектима које радим види да свака карика у ланцу функционише и то је оно што телевизију Црне Горе краси, што у њој раде највећи професионалци у држави!“
Бихор, Петњица - сусрети са људима су најљепша страна посла
Не жали што није у учионици, ма колико да воли књижевност. Тамо је гдје припада. Међу људима вјерним себи, са својим ставом, каква је и сама. На терену, огрнута прелијепом природом предјела са којих и даље извјештава истим жаром, доноси надањујуће репортаже као најљепше путописе.
Имала је, каже, прилику боравити у свјетским хотелима и сваки је сличан или исти, али оно што доживи са људима на селу, искуства су која немају заборав. Зато и њени формати, било о људима или пољопривреди, заузимају посебно мјесто на телевизији, а надасве међу гледаоцима, оним најискренијим критичарима, који препознају интегритет, на првом мјесту једне жене, а потом и новинара на чија се запажања не остаје имуно!
.jpg)
