„Богатство и сиромаштво у свијету екстремне неједнакости“ била је тема посљедње панел дискусије 6. годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“, на којој су говорили доцент др Владан Ивановић са Економског факултета у Крагујевцу, мср Зоран Ћирјаковић са Факултета за медије и комуникације Универзитета „Сингидунум“ и доцент др Ненад Божовић са Православног богословског факултета у Београду.

Иако се питање неравномјерне расподјеле богатства најчешће проблематизује у перспективи правичности, за професора Ивановића, постојање неједнакости између богатих и сиромаших - нужан је услов економске ефикасности и просперитета сваког друштва.

Са позиција економске теорије, појашњава Ивановић, неједнакост има функцију мотивационог механизма: поједница тјера да се труди, да буде бољи и кориснији и буде награђен зато што је бољи и кориснији, као што је, с друге стране, додаје он, историјски потврђено искуство – да ниједно егалитно друштво, баш због инсиститања на једнакости, није могло доћи до материјалног благостања.

„Ако дате свима једнако - природна интенција људи биће да ће давати што мање од себе, јер ће у економском просецу, без обзира на то шта уложили, свакако добити исто. Таква друштво стагнира и пропада“, истиче он.

Ивановић напомиње да се и богате економије веома интересују за проблеме социјалне неједнакости - из разлога што се они нужно преносе у политичку сферу: људи незадовољни својим социјалним статусом врло често дају подршку политичким опцијама које нуде само популистичка рјешења, а то су рјешења која не постоје - лијепо звуче а у пракси не функционишу, те у коначници могу да воде и у разградњу свих оних правила која су те привреде и учиниле успјешним.

Он додаје да се сви економски теоретичари – и они привржени слободном тржишту, колико и они са симпатијама према државном интервенционизму у економији – слажу у једном: лијек за неједнакост је образовање.

„Дакле, ако желите људима да обезбиједите услове да за себе изграде квалитетнији живот, понудите им квалитетно образовање“, закључује Ивановић.

Капиталистички митови убјеђују сиромашног да је нормално - што живи као пас

За Зорана Ћирјаковића, већ и говорити о образовању у државама које немају ни елементарне услове за живот - апсурдо је, као што је евидентно да у таквим друштвима - која су толико сиромашна да не постоји систем опорезивања који би приходовао више него што она потроше – уопште није могуће примјењивати већину постојећих концепата економске науке.

Та „евроцентрична тежња ка универзалном“ као озбиљна системска грешка свих хуманистичких наука, у случају креирања универзалних економских рецепата показује сву своју недостатност и антидруштвеност – оног тренутка када се суочимо са екстремним сиромаштвом Африке, гдје сурова животна реалност чини немогућим и фундаменталне политичке теорије друштва.

Управо је и то нефункционисање држава, сматра Ћирјаковић, посљедица политичких рјешења које су западни центри моћи у овим друштвима у прошлости утврђивали за потребе колонизаторског „сисања крви“, као што и данас, напомиње Ћирјанић,  гомила заводљивих митова које креира капиталистички естаблишмент са својим интелектуалним саборцима производи перверзан свијет - у којем човјек у сиромашним друштвима прихвата да живи као пас и ради у условима у којима није третиран боље - од животиње.

Сви ми који купујемо оно што јефтина радна снага сиромашних друштва производи – на неки начин постајемо саучесници у том поретку који привилегује најгоре међу нама и у којем свега двадесет и шест најбогатијих данас посједује колико и других 3,8 милијарди људи на планети.

Врхунац те перверзије нашег доба, закључује Ћирјаковић, најпослије је наша спремност да славимо монструозно-лицемјерно доброчинство екстремно богатих који – ваљда што своје богатство не могу са собом понијети у гроб, а засигурно и због смањења пореза – оснивају разне хуманитарне организације.

Рај на земљи није могућ - али треба све учинити да не буде пакао

Доцент др Ненад Божовић казао је да библијским списима и патристици не постоји ништа што бисмо могли назвати цјеколупном економском теоријом, али да постоје одређени импулси који су драматично утицали на виђења социјалне неједнакости кроз историју човјечанства.

Као што старозавјетни афирмативни поглед на богатство, схваћено као божији благослов, налази своје мјесто у темељима калвинизма - а добрим дијелом и исходиште у економским успјесима земљама протестантске културе, тако, с друге стране, крупних одјека у свјетској историји налазе и новозавјетни импулси о дјелатној љубави међу људима и социјалној одговорности.

Прича о младићу којег Христос савјетује да, уколико жели да га слиједи – прода све и подијели сиромасима - показује колико новозавјетна, радикално есхатолошка перспектива проблематизује материјално и њему претпоставља богатство духа, истиче професор Православног богословског факултета у Београду.

У том есхатолошком моменту смјештена је и инстанција правде која ће тада бити задовољена, а  још старозавјетни Бог каже „моја је освета, ја ћу је вратити“ - па ова перспектива нужно укида и правичност права сиромашима да неједканости исправљају насилним отимањем од богатих.

Како и историја свјетских социјалих револуција, напоменуо је Божовић, даје значајних прилога увјерењу да таква насиљем кројена правичност обично резултира само замјеном улога – подјармљених и оних који подјармљују, из хришћанске перспективе происходи став да „рај на земљи није могућ, али да треба све учинити - да не буде пакао“.

Раде Савић