Бранислав Шпуран или једноставно Брано, човјек је великог срца. Човјек који читавог живота цијелим бићем тежи да драгоцјене капи живота несебично дарује за потребе других. И тако већ четири деценије. Стигао је у марту 2018. године и до стотог даривања, уписавши се у листу ријетких Требињаца, чијим стопама се одавно отиснуо. Исте године, као заслужном појединцу из области хуманог рада, уручена му је Захвалница Града Требиња, а носилац је и многих награда и одликовања.

brano-spuran.JPG (119 KB)

Међутим, о признањима Брано нерадо говори. Дотакли смо их се јер су вриједна помена, ма колико се овај хуманитарац томе противио. Оно што га изузев скромности краси, свакако је неутажива жеља да дарује најдрогоцјенију течност. Жеља која није пресахла ни након 41 године, колико има да је добровољни давалац крви.

„Из здравствених разлога, доктор ми је забранио да на неко вријеме дарујем крв. Искрено, паузирање ми тешко пада. Једва чекам дозволу да поново могу дати крв. Не можете замислити која је то жеља код сваког од нас и колико нам забрана тешко падне. Знате, човјек кад одлучи да дарује крв, даје све од себе да то мора учинити тог одређеног дана. У супротном се осјећа мање вриједним. Тешко је објаснити шта је то у нама“, прича нам добровољни давалац крви, код кога је унутрашњи порив да буде ту за друге толико интензиван да се готово може опипати.

Из његовог погледа осјећамо ту снагу и потребу, као и милост којом зрачи док говори о добровољним даваоцима, љекарима, пријатељима... Они су увијек ту, и у вријеме епидемије корона вируса, без имало премишљања, дарују најдрагоцјенију течност.

„Пратимо кодекс давања крви, анонимно, бесплатно, да помогнемо. Не хвалимо се тиме. Сматрамо да то требамо да урадимо. Откако је почела пандемија вируса корона било је потребе за крвљу. Ишли смо у Службу за Трансфузију, уз поштовање свих мјера, са маскама, рукавицама, улазили једно по једно. Размишљало се само да је некоме наша крв неопходна“.

Како наставља, ово није први пут да се даваоци крви нађу у ванредном стању. Многи па и сам Брано, и у рату су се одазивали, те су и епидемију корона вируса прихватили као вријеме у коме се мора дјеловати.

Zahvalnice Grada Trebinja, Branova i njegovog oca, u porodičnoj kući ponosno stoje jedna pored druge.JPG (150 KB)

Захвалнице Града Требиња, Бранова и његовог оца, у породичној кући поносно стоје једна поред друге

„Требињски даваоци увијек су на располагању. Безрезервно спремни за потребе других. То је увијек красило давалаштво у Требињу, да смо како у нормалним, тако и у ванредним ситуацијама били спремни, без икаквих питања, да одговоримо ономе за шта се и залажемо, да нам је хуманост приоритет. Од 1966. године у Требињу се никад није десило да је неко изгубио живот због недостатка крви и то нам је највећа сатисфакција!“

А крв је први пут даровао са 18 година. Касније, запосливши се у „Индустрији алата Требиње“ гдје је увелико већ био развијен Актив Добровољних давалаца крви, с одушевљењем наглашава да се попут свих младих радника и сам укључио. Актив са преко 750 добровољних давалаца крви био је окосница требињске Болнице и Трансфузије. Након рата, присјећа се, прво се тежило обнови овог Актива, а затим се ишло и ка крупнијим корацима.

„Жеља нам је била да се омасовимо и станемо на пријашње стазе успијеха. У доброј мјери смо то остварили и одржали традицију. Актив данас броји око 150 давалаца и годишње дарујемо преко 250 доза најдрагоцјеније течности, тако да је Актив ДДК ИАТ – а и сада један од највећих у Требињу. У рату смо се, нажалост, директно суочили са чињеницом шта значи крв. Из свих дијелова Црне Горе и Србије долазила су наша браћа и пријатељи у Требиње да дарују крв и спашавали наше рањене другове. Тада смо одлучили да се у граду обнови и Комисија за добровољно давалаштво крви при општинском одбору ЦК Требиње. Те 1996. године формирана је, по мом и мишљењу многих, историјска комисија која је радила са највише елана након рата. ЦК је изабрао праве људе и прву поставу су чинили Тихомир Деретић, Дуле Алексић, Зоран Сорајић, Рића Милиша, Михољка Јанковић, Дуле Шкриван и ја. Овај састав комисије је за четири године мандата урадио највише за добровољно давалаштво крви у Требињу, када је и почео велики успон самог давалаштва“, прича Брано који је тада био на челу Актива ДДК Иат, којим и данас предсједава. 

Било је то раздобље, каже нам, златних година за требињско давалаштво крви. Учило се, радиле су се многе нове ствари и развијале идеје.

„Примијенили смо нови приступ, да крв треба да чека пацијента а не пацијент крв! Тако смо почели да правимо прве организоване акције, на којима се крв прикупљала анонимно. У то вријеме, срећом по овај град, дошао је доктор Драган Шаренац, који је радио са докторицом Персидом. Први пут у свијету у Требињу је 1997. године откривен споменик умрлим и погинулим даваоцима крви, званично први такав споменик у Европи! Добили смо улицу „Добровољних давалаца“, а уз помоћ наших пријатеља Комисија је набавила и први компјутер Служби за трансфузију крви. Од тог 5. јула 1999. почела је комјутерска обрада података и прешло се на много лакши рад. Достигли смо да Требиње по свему предњачи, и да је добровољно давалашатво крви у нашем граду прешло проценат од 5 одсто становништва, што је највећи проценат на Балкану“, с поносом напомиње.

Упркос томе што је до сада крв даровао 100 пута и што Требиње има велики број рекоредера у овом домену, Брано каже да је циљ свих требињских давалаца да се на свакој акцији појави неко нови.

„Тада знамо да нам сав рад није био узалудан. Одушевљава нас сваки нови млади давалац јер је он сигурност да Требиње неће остати без давалаштва ни без потребних доза крви. Пуно ми је срце да смо наслиједили неке људе који су отпочели давалаштво, да их нисмо изневјерили. Људи са стране тешко повјерују како смо организовани и да трајемо толико“, напомиње овај дугогодишњи давалац крви, истичући да су требињски даваоци достигли да се чак 97 одсто крви у Требињу прикупи путем акција, добровољним даривањем, док се свега три одсто даје по позиву, углавном у случају ријетких крвних група.

1998. god. posjeta trebinjskih davalaca Kruševcu, neposredno pred odlazak dr Perside Kočišević u penziju, žene koja je mnogo značila svim davaocima krvi.JPG (139 KB)

Посјета требињских давалаца Крушевцу, непосредно пред одлазак др Персиде Кочишевић у пензију, жене која је много значила свим даваоцима крви

Са неком фином сјетом у гласу рече нам да је поносан што је, на првом мјесту наслиједио мисију свог оца, а затим што му се и примакао по броју дариваних доза крви. Како каже, посебно га радује што се традиција пренијела и на млађе нараштаје породице Шпуран.

„Поред оца који је 118 пута даровао крв, мој покојни брат крв је дао 43 пута, а на моје велико задавољство његова дјеца Дарио и Данијела наставили су дединим, стриковим и очевим путем. Дарио има преко 30 давања, Данијела скоро 20. Заједно смо до сада даровали преко 350 доза најдрагоцјеније течности. Када сам добио захвалницу града Требиња, било је то 34 године након мог оца, који је исту повељу добио 1984. године. У кући ова два велика признања стоје један поред ругог. Оно што је најбитније је да сам сваку кап крви даровао срцем!“

Као син човјека који је био један од иницијатора оснивања Актива ДДК ИАТ,  највећег у Источној Херцеговини и у БиХ, те значајног ослонца Службе за трансфузију крви у Требињу и данас, Брано је породичну визију испунио до краја. Како нам рече, дјетињство му је обиљежила реченица – Једино човјек може човјеку спасити живот! Реченица од које се никада није удаљио. Утемељио ју је 1979. године када је прославио пунољетство, даровао прву дозу крви и добио књижицу давалаца, а својим хуманим дјелом је овјековјечио годинама касније и засигурно онима које ће доћи! 

Можда смо ми браћа

„Међу свим даваоцима влада велико другарство. Имамо успјешну сарадњу са активима у БиХ, Црној Гори, Србији. Позивом се рјешава питање наших суграђана било гдје. Састајемо се кад год можемо, а најчешће приликом заједничких акција даривања крви. То су дружења гдје се сретну стари пријатељи и људи добре душе који не штеде себе. Приликом једног таквог сусрета доживио сам несвакидашњи тренутак. Наиме, прије рата, у близини Требиња, у удесу аутобуса пуног боксерима БК „Будућност“ Подгорица, ми као млади момци, када смо чули да је потребна крв, одмах смо се одазвали. Прошао је дуги низ година и у Требиње је дошла група добровољних давалаца крви из Берана. Био сам домаћин и дочекујући их, човјек ми говори да су му прије рата, баш у том удесу, Требињци спасили живот. Питао сам га која је крвна група и добио одговор да је нулта позитивна, моја крвна група! Погледали смо се и истовремено изговорили исто, да је могуће да је примио баш моју крв. „Можда смо ми браћа“, рекао сам му. Био је то невјероватан моменат!“

Мајка давалаца крви

„Један сам од врло ријетких давалаца крви у Требињу који је имао ту привилегију да у раном дјетињству, већ у петој години упознам легендарну докторицу Персиду и њену породицу. Био сам и остао врло емотивно везан за њу. Сви ми, даваоци, звали смо је мајка давалаца крви јер се таква жена рађа једном у животу. Њен приступ даваоцима нико од нас не може заборавити. Тада се радило по позиву, није било ни основних средстава, а она се са таквом њежношћу и пажњом опходила према свима нама. За вријеме рата безброј пута ме вратила са давања крви јер сам био преуморан, а није хтјела борцима да узима крв. Сваке године 14. јуна на Свјетски дан добровољних давалаца крви, наша делегација обиђе њен гроб, положимо цвијеће и захвалимо јој се за све што је урадила у Требињу. С поштовањем и љубављу смо је испратили и на њен задњи пут. Сјећања на ову дивну жену заувијек су жива“.