Чаробни свијет биља пригрљен Славицином маштом: ПРИРОДА КАО ЛИЈЕК

Природа без човјека може, али човјек без природе не може па ипак, сва њена снага и благодет, као да се заборављају. На срећу, постоје још увијек они ријетки и посебни људи, који од природе живе, у њу вјерују и изнова јој се враћају. Једна од њих је Славица Вуковић, познавалац преко 100 врста љековитог биља, од којих припрема мацерате, чајеве, тинктуре, али и сувенире, захваљујући чијим мирисима дом преплаве нека посебна осјећања.

Славица Вуковић

Све што израђује ради онако како ју је још давно научила бака. Највише прави тинктуре и мацерате, пажљиво сједињујући састојке, провјереним рецептима из давнина.

„Мацерат од смиља правим по старом рецепту, за који је важно да се смиље употреби док још није процвјетало, односно док је у пупољку. Потапа се у дјевичанско маслинаво уље, у коме стоји 40 дана на топлом мјесту, у мраку. Након тог процеса се циједи и такав мацерат је за све добар. Може да се пије, да се маже на тијело, маслиново уље се не осјети, већ преовладава предивни мирис смиља“, објашњава нам поступак израде, за који, да би мацерат био квалитетан, како каже, користи веома скупо и ријетко дјевичанско уље са хрватског приморја.

Љековите тинктуре и мацерат од смиља

Попут свих других биљака и смиље сама бере. За нове мацерате, који чекају своје паковање, смиље је већ припремила, обрала, сашила памучне мараме, најпогодније за чување и сушење овог по много чему посебног цвијета.

Све што замисли ова изузетно вриједна жена и направи, али и прода, највише у Херцеговачкој кући у Требињу, Бањалуци и у Београду, затим у својој родној Фочи, те Будви, али и на путу за манастир Острог, код, како нам каже, својих Пивљана, мужеве родбине и пријатеља.

САЧУВАНО НАСЉЕЂЕ

„Моја мајка је била изузетна жена, вук. Требало је прехранити нас петоро дјеце. Правила је све могуће врсте џемова и те њене кришке никада нећу заборавити, ту љепоту и предиван укус. Њено слатко од шумских јагода било је најљепша посластица. Ми као дјеца отишли бисмо у јагоде, да јој наберемо, а она би била пресрећна. Када год видим шумске јагоде, врате ми та дивна сјећања. Са њом сам знала по цијели дан да идем у бербу. Друга дјеца би се играла, а ја, са мајком у шуму. Много тога ме научила, све сам упамтила, а то наше вријеме и сада бих поновила!“

За њен ручни рад надалеко се чуло, а још више за познавање љековитог биља, када и како се бере, гдје се може наћи и, најважније, како га и за шта правилно употријебити. Јер, своја знања, Славица не крије и радо их дијели.

Чајеви и "шеширићи" пуњени лавандом

„За многе биљке већина људи није чула, неки не знају ни да сваки дан поред њих пролазе. Разумијем, то их не занима. Али ипак често мислим да је штета што се такве ствари не знају јер је природа чудесна. Много је биљака које познајем, могла бих набрајати данима. Рецимо, милодух је дивна трава, јако здрава за температуру, онда пелин кога постоје три врсте: горки, слатки и онај који зову жалфија. Трава ива надалеко позната по љековитим дејствима, такође и дивљи босиљак, три врсте нане међу којима једна има назив оригано а највише успијева на планинама на надморској висини од 800 метара. Посебно је љековита врбовица и добра за простату. Бере се у цвијету, у себи има мале иглице које кад пукну избацују свилу и ако вјетар ту свилу однесе, онда врбовица више нема љековита својства. Глога берем двије врсте. Волим да истражујем па сам пењући се према Зеленгори нашла исландски лишај. Он је чврст, расте на земљи и то тамо гдје је црница. Ту трава буде зелена, а исландски лишај се промаља бијел као снијег. Изузетно је здрав и добар за чишћење плућа. Дивизма је трава са жутим цвијетом, велика биљка, добра за јетру и жуч...“

И ово је тек неколицина биљака од којих Славица прави небројене препарате. Ако биље не бере у брдима и на планинама у околини Требиња, онда одлази на Зеленгору и у Црну Гору.

БЕРБА КАО ТЕРАПИЈА

„Херцеговина је препуна љековитог биља. Никад га не берем у граду, већ идем на више надморске висине, гдје је природа чиста, нетакнута. Љетни мјесеци, јуни, јули и август су ударни. Тачно се мора познавати свака трава и мора се знати када се која бере. То зависи и од времена, ако је лијепо све је у цвијету, ако је лоше онда није. Дакле, неопходно је у тачно одређено вријеме отићи, убрати и биље искористити за тинктуру, чај или за сушење. Осим биља, берем и шумско воће боровнице, јагоде, дрењине. То ме опушта, а и корисно је. Лаванду купујем са једне плантаже у Љубињу, од човјека који је сије и већ 11 година је користим за израду уникатних сувенира“.

Посебан дио њеног рада, којим се бави од прије пар година, чине ручно израђени предмети од дрвета маслине. Конкретно користи пањеве старе 300 година, од којих ствара уникатне даске за послуживање хране, вјешалице, за срећу потковице, које израђује по оригиналном моделу, огледала па чак и столове.

Креације од маслиновог дрвета

„Дрво маслине је свето дрво и нема љепшег на свијету. Набављам га у Улцињу, на кружне облике ми сјече човјек у Младеновцу, а све остало радим сама. Брусилицом обрађујем да добијем облик какав желим, онда изглачам, а због заштите, преливам епокси смолом и то онда може да траје вјечно. Захтјеван је процес израде, посебно премазивање јер је епокси смола незгодна и потребна је прецизност. Поједине даске сам радила у боји, посебним тонерима, како бих опет добила универзалне комаде. Себи сам израдила и сто. Није тешко, када се нешто воли, тада је све лако“, каже нам са осмијехом Славица, чији је дух неуморан а као искусан познавалац благодети природе, инспирацију црпи из свега што је окружује. 

Омиљено мјесто у које радо одлази, рече нам, је село Мратиње у Плужинама, гдје има породичну кућу. Мјесто нетакнуте природе, са погледом на Пивско језеро, смјештено у Парку природе Пива као природна веза између националних паркова Дурмитор и Сутјеска. Препуно пашњака, шума, кањона и планинаксих језера, предио је као створен за ову љубитељку природе.

И не само то. Ту се чувају успомене, али и мудрости које Славица увијек прикупља, носећи у себи вјечиту жељу да све што властитим рукама створи, другима буде од помоћи. Научене лекције не скрива за себе, попут тајни, већ их свима који желе да чују радо дарује.  

„Природа је чудесна и много волим када сам њоме окружена. Све што радим је из љубави, уживам у свим ситницама, испуним себи вријеме, а колико зарадим мени је довољно. Ручни рад није на цијени, па опет, не марим. Оволико задовољство не бих ни сачим мијењала!“

САВЈЕТИ ЗЛАТА ВРИЈЕДНИ

„Цвеклу скоро сви користе у исхрани. Изузетно је здрава, љековита, али мало ко зна да у себи садржи и једну отровну супстанцу. Зато је код припреме цвекле важно знати да се нарезана или исцијеђена, обавезно мора оставити 15 минута да одстоји како би дошла у додир са кисиком јер тада та штетна супстанца из ње испари. Значи, никада цвеклу не употребљавати одмах! Или зова , такође је веома љековита. Када почне да зријева то траје дан – два и ако се не ухвати у правом тренутку, готово је, више не ваља. Смиље је бесмртна биљка. Једино ју је могуће уништити физички, ако се згази. Она и осушена у вазни може да траје и мирише годинама. Пуна је уља, које је веома здраво и зато су природни препарати на бази смиља веома драгоцјени, незамјенљиви. Берем брдско смиље онда када је право вријеме. Мирише фантастично, исто као лаванда“.

И тако, деценију за деценијом, Славица Вуковић живи окружена природом, коју је преселила и у свој дом. Чим код ње закорачите дочекају вас умирујући мирис лаванде и смиља, тинктуре од разних врста љековитих трава – иве, врбовице, глога, мајчине душице те разнолики, њеним вјештим прстима сашивени и у природне материјале елегантно упаковани сувенири. Сваки са пуно пажње припремљен, враћа нас у неко давно вријеме. Вријеме, које њене руке брижљиво чувају од заборава!