6.JPG (190 KB)
Слободан Вулешевић презентује резултате мапирања типичних и традиционалних производа у Требињу и Херцеговини на састанку у Мостару

Центар за развој Херцеговине (ЦРХ) основан 2003. године као Удружење грађана, скоро двије деценије настоји да туристичка кретања Требиња у буквалном смислу гура напријед. Било да је ријеч о промоцији хране, пољопривреде или села, како сматрају, туристички непроцјењивих потенцијала, до рјешавања бројних проблема у граду, за сваку област залажу се достојно савременог друштва. У времену глобализације, јасна је њихова порука, неопходно је да се Требиње, са свим епитетима које у свијет носи, амбициозније покрене.

У том смислу, Слободан Вулешевић, директор овог удружења, каже да се на првом мјесту мора мијењати колективна свијест, уколико желимо да Требиње буде у рангу чувених туристичких престоница.

„Отпочевши сарадњу са италијанском невладином организацијом UCODEP (OXFAM Italia), на мапирању типичних и традиционалних производа, увидио сам у чему и гдје леже предности Требиња и наше регије на туристичком путу. Пошто смо ми наслоњени на туристички центар какав је Дубровник, вјерујем да Требиње треба себе да промовише као регију у близини Дубровника, али само ради великог броја гостију који долазе у тај град, јер ће на тај начин почети да гради самосталну туристичку позицију. Такав савршен систем спознао сам давно у Италији, гдје Фиренца, на примјер, иако највећи туристички центар не утиче на друге средине. Све заједнице око Фиренце имају свој туристички идентитет, развијен на традиционалним производима или некој другој туристичкој диференцијацији дефинишући се као засебне туристичке заједнице. Дакле, Требиње треба да буде „своје“, да буде издвојено као туристички локалитет, а не конкуренција Дубровнику, који је наша Фиренца. Ми треба да развијамо нашу причу у позадини Дубровника“.

slobo vulesevic.jpg (111 KB)
Cлободан Вулешевић, директор Центра за развој Херцеговине

Основавши ЦРХ, цјелокупну причу покренуо је са неколико истомишљеника, рече нам, сањајући новинарски, учећи од бољих и водећи рачуна да стечена искуства на најбољи начин примијени у свом граду. Сусрети са новим изазовима биле су прилике које се не пропуштају, а сагледавањем европских туристичких токова, низале су се јасне слике онога што наш град може да постане. Спонтано је кренуло промишљање о храни, не као локалној, него храни локалитета, као незаобилазном алату за промоцију територије.

Тако се 2005. године одлучује да мапира типичне традиционалне производе на подручју Требиња. По први пут сазнаје за грах пољак и његова визија добија потпуније обрисе. Схвативши шта се кроз визуелни идентитет ове типичне требињске аутохтоне сорте може учинити, изродила се и реализовала прича о промоцији једне требињске регије – села Згоњево и Петровог Поља.

„Тадашња Градска управа препознала је и схватила значај ове приче. Помогли су у оснивању Задруге Петрово Поље, а 2009. године је формиран први Slow Food Convivium у БиХ ког смо назвали Slow Food Convivium Trebinje, Herzegovina. У тај „подухват“ позвао сам Гојка Грча, Јова Руњевца, Радована и Зорана Вукоје, Ђура Вујовића и Гордану Радовановић и ми смо формирали заједницу хране, која је требала бити главни покретач те глобалне платформе хране на нашем подручју. Од самог почетка рада на оснивању ЦРХ и „Slow Food-а“, било ми је стало да људи из Требиња оду у Италију, виде тамошњи начин рада и схвате о чему се заправо ради. Тако је прича о slow food – у почела да живи“, упознаје нас Слобо.

Slow food свакако није једина платформа хране којом се ЦРХ бави. Уводећи нове стандарде с циљем промоције руралне средине у туристичком и сваком другом смислу, подржали су рад пољопривредног Кластера Стара Херцеговина, који дјелује на подручју од Требиња до Фоче.

„Заједно са REDAH – ом и Аграрним фондом Града Требиња омогућили смо да овај Кластер кроз стране пројекте добије средства за свој рад и нову енергију да себе промовише. Као резултат свега тога, крајем септембра ове године одржан је Сајам у Требињу са 15 излагача. Овај сајам као и низ других активности промоције новоформираног пољопривредног кластера, у тешким условима пандемије, финасиран је кроз програм ФАРМА II. Кластер је изузетна ствар у времену глобализације, поготово када је у питању храна, јер имамо јако пуно да сачувамо локалних, типичних и традиционалних производа“.

2.jpg (214 KB)
Насловница за сликовницу о пчелама, пројекат изградње зграде Пчеларске задруге Жалфија, подизање свијести код дјеце до 10 година о значају меда у исхрани

Вјерујемо у оно што нам каже овај Требињац истанчане интуиције, поткрепљене чињеницама, који је одавно запазио да велика шанса развоја Требиња, упоредо са аутохтоним намирницама, лежи и у оживљавању села. Наводећи да Требиње мора да пружи комплетнију слику свега што нуди, ни овдје се сегмент његовог истраживачког подухвата не задржава скучено, већ на ствари гледа далеко шире и о њима децидно промишља.

„Није довољно само рећи да имамо развијено село, много је важније истаћи коју и какву причу са собом носи то село, зашто би га требало посјетити, у крајњем, и зашто се задржати ту на неколико дана. У сам развој села, неопходно је укључити максимално и струку, с циљем да се куће сачувају у изворном стању, са трагом историје на њима, да онај ко дође осјети генерације које су ту живјеле и да се све то презентује на најбољи начин. Онда на ред долазе креативне индустрије. Веома је битна и презентација свега што се нуди понаособ. Тада се види непроцјењива улога умјетности“.

3.JPG (146 KB)
Прва фотографија граха пољака, снимљена 2005. у кући Јова Руњевца у селу Згоњеву

Управо је креативна енергија била пресудна у представљању бројних Слобових пројеката, почев од првобитног граха пољака, преко многих других, као изванредних прилика за наш град.

„Кад говоримо о граху пољаку и валоризацији типичних херцеговачких производа и свега што ми, као поднебље, пружамо туристима, много је битна њихова визуелизација и стављање у контекст. Кроз пројекат који је требао да ријеши визуелни идентитет граха пољака, рађен у сарадњи са АЛУ Требиње, студенти су заједно са професорима одсјека за дизајн и кипарство један семестар проучавали грах пољак како би га интерпретирали кроз умјетнички израз. Дакле, радило се полако и темељно. Креативна веза између хране и умјетности, односно креативне индустрије, оно је што ће генерисати нове приходе и што ће покретати планету у наредном периоду. Генерисање новог визуелног идентитета граха пољака, како би био препознатљив, управо омогућује употреба креативних индустрија, која је веома важна и за валоризацију и промоцију једне регије, јер одавно је познато да умјетници мијењају свијет!”

Размишљајући на овакав начин, овај човјек је готово идентично поступио и приликом других пројеката које је његов Центар за развој Херцеговине покренуо. Од „Голубарника“ до „Лађа на Требишњици“ тежио је да креативним, другачијим приступом приближи наше поднебље онима који нам долазе, те кроз вишевјековно културно – историјско насљеђе Требиња, нашу територију промовише путем хране.

7.jpg (221 KB)
Голубарник прије санације

„Пројекат „Живот на граници БиХ и Црне Горе-Старе стазе безвременог насљеђа и традиције“, у локалу познатији као „Лађе на Требишњици“, за циљ је превасходно имао намјеру да се цијело културно – историјско насљеђе приближи „миленијумцима“ који се информишу преко интернета. Кроз овај пројекат ЦРХ је у тијесној сарадњи са Културним центром, носиоцем пројекта и Развојном агенцијом Града Требиња, покушао путем дигиталних технологија да наше културно – историјско насљеђе валоризује. То смо урадили тако што су, у првој фази, кључна подручја и објекти мапирани. Након тога дата им је сасвим друга димензија коју је координатор овог пројекта, колега Миљан Вуковић из „Културног центра“ назвао „другом ликовношћу“. На тај начин је пројекат, захваљујући том умјетничком приступу, окренуо цијелу ствар од традиционалног представљања сакралних и других објеката нашег насљеђа ка новој креативној димензији, која је  пријемчљива за неке нове генерације туриста. Тако смо приказали све оне важне тачке које би требало видјети у Требињу. Кроз овај  пројекат се јасно види и потреба широког партнерства јер једна организација не може ништа сама да уради. Такође, захваљујући сарадњи са локалном самоуправом, Туристичком организацијом Требиње и другим партнерима, дјелујући конкретним акцијама, успијевамо неке ствари да промијенимо. Оно што сматрам достигнућима Центра за развој Херцеговине, неупитно су санација градске депоније Ободина, зграде „Жалфије“ у Петровом Пољу, санација зграде Музеја и Голубарника, који као језгро Кастела баштине једно давно вријеме те дуготрајан посао валоризације сира из мјешине, ливањског сира, граха пољака, кукуруза „стоданца“ и нашег меда.“

1.jpg (122 KB)
Један од приједлога за визуелни идентитет граха пољака, сарадња ЦРХ и АЛУ Требиње

На корак до пунољетства Центра за развој Херцеговине, чини се да је Слобов занос и даље исти као на почетку. Енергијом и жељом да изнова укаже шта је потребно учинити бољим за подизање колективне свијести, пред себе непрекидно поставља нове задатке. У свему томе не одустаје од става да се Требиње, колико год расло и развијало, мора промовисати са свим вриједностима које има.  

„Други баштине своје вриједности и односе се према њима као према сувом злату, а ми се још увијек тога стидимо. Посебну пажњу морамо посветити малом пољопривредном произвођачу! Можда ће пандемија промијенити свијест код људи. Схватиће да је домаћа храна непроцјењива и да ми на нашем богатом поднебљу морамо да заштитимо своје производе, који су притом, побудили огромну пажњу иностраних туриста. Требиње просто мора да буде дио једне много веће приче, на нивоу цијеле Херцеговине, а ми овдје морамо још много да учимо, ако хоћемо да креирамо што пожељније туристичко подручје. Сва искуства говоре да имамо шансу, али треба да порадимо на томе да нам људи долазе првенствено ради Требиња и свих његових потенцијала“.

4.jpg (176 KB)
Паштета од граха пољака, производ Ученичког предузетништва MR BEAN

Потребно више слуха

„Норвешка фондација „Business Innovation Programs-BIP“ са којом сам годинама радио, имала је, поред осталог, и програм „Ученичког предузетништва“ у којем су учествовали ученици завршних разреда економских школа из цијеле БиХ. Требињска Економска школа се издвајала својом креативношћу, било по питању оснивања ових предузећа, било коначног производа тих, само наизглед виртуелних ученичких покушаја бављења предузетништвом јер је професорица Слађана Скочајић, водећи овај програм у Требињу, посебно бринула да дјеца осјете шта је предузетништво заиста. На једном од сајмова у Сарајеву ова школа представила је предузеће „Mr Bean” и производ “паштета од граха пољака“ побравши све награде. Иако се о овоме увелико писало, само „Винска Галерија Вукоје“ и до данас нуди ову паштету и у свом менију и као „поздрав из кухиње“. Други, нису имали слуха. Слично се десило и са оригиналним рецептом за чорбу од граха пољака, који је дефинисала италијанска новинарка и куварица Серена Гвидобалди (Serena Guidobaldi) са БХ куваром Нихадом Мамелеџијом, са пуно поврћа, маслиновог уља и искључиво без меса. Кроз разне пројекте тражили смо некога ко ће направити праве и оригиналне рецепте користећи намирнице са овог подручја и одмакнути се од нечег уобичајеног. Серена је дошла и у Требиње да обиђе локалне куваре и направи нову фузију slow food – a. Њени рецепти су прихваћени и заживјели само у већ споменутом требињском ресторану. Нажалост, ми се тешко одричемо устаљених навика, а још теже прихватамо нешто ново и другачије. Све ове године покушавам да укажем да управо нашим аутохтоним производима, од хране до вина, тим нетакнутим благом, изведеним из стандардних оквира а опет задржавајући изворни карактер, можемо постати несвакидашњи туристички регион!“

5.jpg (147 KB)
Приједлог за нови визуелни идентитет граха пољака, нова амбалаза, пројекат реализован у сарадњи Центра за развој Херцеговине и АЛУ Требиње

Припрема граха пољака – здраве, природне требињске намирнице

Грах пажљиво пребрати и уклонити нечистоћу. Увече потопити у хладну воду. Оставити до ујутру. Испрати хладном водом у цједаљки и ставити грах у лонац за кување. Кад прокључа, проциједити. За то вријеме припремити поврће: црни и бијели лук, мркву, першун, целер, патлиџан, парадајз, маслине и свако друго могуће сезонско поврће. Све исјецкати. Оба лука динстати на маслиновом уљу или маслиновом уљу од комине. Додати остало поврће и динстати још десетак минута. Од укупне количине прокуваног граха, узети шаку, а остатак динстати још десет минута са поврћем. Изузету шаку граха је потребно „сломити“ у авану, не преситно (ово се ради јер ће изломљени грах отпустити скроб који ће послужити умјесто запршке!). У све то усути врућу воду да прекрије укупну количину за пет центиметара, додати ловоров лист, со, бибер по жељи. Кувати на лаганој ватри што дуже уз повремено досипање воде. Дугим кувањем грах ће задржати специфичан укус и неће се распасти. Сат времена након скидања шерпе са шпорета, по жељи додати дјевичанско хладно цијеђено маслиново уље. Херцеговачка жилавка воли овај грах. Пријатно! (Рецепт Серене Гвидобалди и Нихада Мамелеџије)