Milena Minja Bogavac – spisateljica, dramaturškinja i slem pesnikinja. Rođena u Beogradu, 1982. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Komadi su joj izvođeni, objavljeni, nagrađivani, prevedeni na svetske jezike, uvršteni u brojne antologije savremene drame i predstavljeni na internacionalnim festivalima u Avinjonu, Njujorku, Visbadenu, Londonu, Lidsu, Bratislavi, Rigi…  Godine 1999. sa rediteljkom Jelenom Bogavac, osnovala je neformalnu, pozorišnu trupu Drama Mental Studio – DMS, sa kojom je do sada radila na više od pedeset predstava, performansa i umetničkih projekata. Nezavisno od rada u trupi, sarađuje sa brojnim rediteljima i pozorišnim institucijama. Selektorka je pančevačkog Ex teatar festa- festivala eksperimentalnog, alternativnog i angažovanog pozorišnog izraza, stalna saradica Bitef teatra i Centra za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti TkH, gde je trenutno angažovana kao programska koordinatorka u projektu kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi „Raškolovano znanje“.

Dobitnica je nagrada: Borislav Mihajlović-Mihiz, za dramsko stvaralaštvo; Josip Kulundžić za „izuzetan uspeh u oblasti pozorišta“ i nekoliko drugih. Piše i izvodi slem poeziju, a prvu zbirku objavio joj je SKC NS, 2005. Od tada je imala preko stotinu poetskih nastupa a koncipirala je i vodila prvu beogradsku radionicu pisanja izvođenja slem poezije, u produkciji festivala Pesničenje. Jedna je od osnivača i urednika sajta www.nova-drama.org, a sa piscima okupljenim oko ovog sajta, vodila je više internacionalnih radionica za razvoj dramskog teksta. Neki od njenih komada su: „North Force“, „Dragi tata“, „3,4 sad!“, „Crvena“, „Tdž ili prva trojka“, „Balerina/Gamma Cas“ i drugi…

Drama „Dragi tata“ je napisana u Beogradu, 2003. godine. Razvijana je godinu dana, na različitim radionicama, u okviru NADA projekta, u  Narodnom pozorištu. Prevedena je na engleski jezik. U tom je prevodu predstavljena na showcaseu Nothern Exposure Writersfestivala,  Leeds,UK. Na konkursu Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Gorenja za najbolji savremeni dramski tekst, drama je nagrađena prvom nagradom. U istom pozorištu je i postavljena u režiji Borisa Liješevića. Čitana je u londonskom pozorištu BLUE ELEPHANT, kao i na otvaranju festivala HOT INK, koji organizuju New York University i drama department fakulteta Tisch School of Arts. Čitanje ove drame uvršćeno je i u IN program na Festival D’ Avignon 2006. U okviru JANUS festivala, drama je adaptirana za Britaniju (verzija: Alex Chisholm, Mark Catley) i u toj verziji predstavljena u West Yorkshire Playhouse, Leeds, UK.

U Srbiji je poslednji put postavljena u maloj sali Dečijeg kulturnog centra u Beogradu, 4. aprila 2016. godine, u režiji Mirjane Karanović.

"Dragi tata" je komad o propadanju srednje klase. O urušavanju svih vrednosnih sistema u Srbiji, tokom devedesetih i posle. To je komad o društvu, o odustvu autoriteta, o razaranju porodice, o nemogućnosti da se mesto zvano dom sačuva od ulice.

To je komad u kom ulica ulazi u kuću, prelazi preko nje, asfaltira je i glača. To je komad o društvu. Ipak, u centru tog komada nalazi se jedna devojčica u potrazi za identitetom.

Zato je "Dragi tata", pre svega, komad o odrastanju. Komad o mladima i za mlade, realan, istinit, ličan, napisan na osnovu nekoliko istinitih priča: mojih priča i priča mojih prijatelja. Kritičari su ga često nazivali brutalnim. Ja verujem da je nežan.

Ako u "Dragom tati" ima brutalnih elemenata, oni tu nisu da bi se postigao nekakav efekat kod publike. Oni su tu jer postoje u društvu, jer je društvo u kome je odrasla moja generacija bilo brutalno i jer nas je ono naučilo da svoju nežnost sakrivamo, kao da je slabost, a ne snaga.

Treba biti zaista brutalan pa poverovati da su likovi u ovom komadu takvi. U "Dragom tati" postoji jedan brutalan junak. Nasuprot njemu stoje svi ostali, suviše nežni da bi se odbranili od njegovog zla. "Dragi tata" je centralni deo "Trilogije o Crnom". To je trilogija o Beogradu, u kom sam rasla i neshvatljivom zlu na njegovim ulicama.

U njemu nije problem to zlo, već odsustvo dobra, koje bi (po zakonu poetske pravde) moralo da ga pobedi. Dakle, "Dragi tata" je poziv dobroti. Poziv da se vrati, dok ne bude prekasno, dok nežne klinke ne odrastu u neke crne žene, dok odgovorni klinci ne završe na robiji.

Dragi tata, vrati se kući!

Zoran Đerić

MALI ESEJ „ZA PONETI“

Tema drame DRAGI TATA… mlade autorke Milene Minje Bogavac mogla bi se definisati kao „problem odrastanja i kriza identiteta u grupi mladih delikvenata iz disfunkcionalnih gradskih porodica“. U središtu dramskog zbivanja nalaze se dvoje tinejdžera koji sazrevaju pod uticajem rasturenih porodica i uličnih kreatura sastavljenih od dilera, prostitutki, silovatelja i ostalog šljama. Ovu urbanu dramu kritika svrstava pod žanr „novi brutalizam“ – jer su problemi  tinejdžerske mafije dovedeni do krajnjih oblika surovosti.

DRAGI TATA, na izvestan način predstavlja nastavak ispitne predstave Milene Bogavac NORTH FORCE iz 2000. godine, koju je autorka žanrovski odredila kao „tragediju za poneti“. Izvesni likovi i događaji iz NORTH FORCE-a ponavljaju se i u „Dragom tati“. U domaćoj i svetskoj dramskoj literature sada već postoji zavidan broj komada sa sličnom tematikom (ulica, droga, navijačke bande, itd).

Neka mi bude dopušteno da napravim paralelu između dve drame koje se bave „juvenalnom delikvencijom“. To su SPASENI Edvarda Bonda (drama u kojoj grupa uličara iz obesti ubija bebu u kolicima) i DRAGI TATA Milene Bogavac.

I dok u „Spasenima“ Bond vidi spasenje od ulice u porodici, pa makar ona bila skoro apsurdno otuđena – u „Dragom tati“ porodica se raspala i ne može biti nikakav zaklon. Pa ipak, ima se utisak, da dvoje protagonista Milica i Bane nisu još sasvim izgubljeni, da za njih još ima nade – samo zavisi da li će ih „uzeti pod svoje“ već okoreli krimos Crni ili pokajnik i povratnik u okrilje društva, Filip.

Tokom mnogobrojnih izvođenja ovog komada na profesionalnim, omladinskim i altenativnim scenama, bilo je primedbi na količinu psovki izgovorenih sa scene. Istini  za volju, „Dragi tata“ jeste „psovački komad“, ali brutalni jezik beogradskih ulica, potpuno je u funkciji priče. I kao što ironično reče Milena Bogavac „u našoj sredini još uvek se burnije reaguje na psovku u pozorištu nego na činjenicu da se klinci ubijaju po ulicama, da rastu van svakog sistema vrednosti, da su im Zvezda i Partizan crkva a ulica škola“!

Vladimir Putnik, reditelj