nusic

Nušićeva dramska literatura, može se tvrditi, zasnovana je na Aristotelovskoj tezi da “nema urođenih ideja”, nema predviđenih situacija, nego su svi odnosi: između ljudi, partija, klasa, ustvari tu, a treba im „dodati ruku“ da bi se uspeli na pozornicu i pred lice javnosti. Ovome valja dodati Nušićev stav da ne treba pisati samo zbog toga što si “odlučio da napišeš komad, a da bi to učinio tražiš formu. Formula ili siže zapaženi u životu ili rođeni u mašti” deluju kao poziv na pisanje.

Nušićeva karakterologija Srba je „iz života“. On se nije bavio karakterom pripadnika srpskog naroda (kojem je mada poreklom Cincarin, duhom pripadao), koristeći naučne metode, niti u naučne svrhe, nego je naravima lokalnih birokrata, policijskih službenika, političara, gradskih ćata, običnih ljudi, pristupio kao temelju i motivaciji za književna, dramska dela čiji je osnovni zadatak bio da ukazujući, ismevajući i kritikujući „popravlja“ određene relacije i društvena kretanja njegovog doba, koliko je to dato i moguće jednim nedovoljno moćnim sredstvom kakvo je književnost ili pozorište.

Možda najdominatnija galerija tih likova izniklih iz „obrenovićevovskog blata“ je u komadu Gospođa ministarka, u čuvenoj sceni audijencije kod Živke Popović, koju tako maestralno vodi prevejani (scenski izuzetno potentni) Ujka Vasa, i koja trijumfuje apsurdom rođačkih zahteva. To, naravno, nije usamljen slučaj u Nušićevoj literaturi, posebno u dramskom opusu, jer je, kako slikovito piše Petar Lasta „preko njegove scene prešlo cijelo srpsko društvo od seoskog sluge do ministra, mala palanka i prijestonica“.

Kada se tome pridoda Nušićevo znanje i vešto baratanje porodičnim odnosima, te trajno preplitanje političkih interesa i familijarnih intriga, jasno je suštinska povezanost piščevog i današnjeg vremena. Sve važne Nušićeve komedije upravo imaju osnovni zaplet u toj relaciji: tast i budući zet u Narodnom poslaniku, tašta i zet u Gospođi ministarki, otac i kćer u Sunjivom licu...

Takvi odnosi možda nisu toliko jasno osenčeni današnjom perspetkivom prepoznavanja, te ti sukobi deluju delimično anahrono, ali nedvosmisleno motivacija tih likova je identična motivaciji današnjih sreskih načelnika, birokrata i ćata, ambicioznih malograđanskih gospođa čiji su muževi ministri ili beskompromisnih branitelja režima, pa samim tim i sopstvenih položaja i privilegija.

Važno je reći da je Branislav Nušić jedan od naizvođenijih srpskih autora u državama nekadašnje Jugoslavije i bliskog (teritorijalno i senzibilitetom) okruženja. Ta činjenica je jedan od značajnih elemenata u pojašnjavanju nepodnošljive jednostavnosti prepoznavanja današnjeg sveta i „junaka“ kroz prizmu Nušićevog dramskog opusa. Identifikacije našeg vremena kroz literaturu nastalu pre više od sto godina.

Nušić je nedvosmisleno „slikao“ svoje vreme i često nije nailazio na dužnu pažnju i odobravanje teatarske kritike, ali, uprkos tome Nušić je, naslonjen na proživljeno životno iskustvo, odnose koje je poznavao, karaktere ljudske sa kojima se suočavao, događaje kojima je bio svedok, dao temu i našem vremenu. Branislav Nušić, nije imao nameru, to je često naglašavao, da bude moderan ili da sebe predstavlja kao nekog čiji je zadatak da menja svet, jer njegov karakter „ćaskala i sprdala, čavrljala poput starih Atenjana i modernih Parižana, kojima je i fizički sličan“, normalno da ne može ni da preuzme takvu ulogu. Nije Nušić ni prorok, to je u Srbiji uostalom opasno zanimanje. Branislav Nušić je pisac, humorista, kako kaže, u svom vremenu, ali uvek u središtu najburnijeg, najaktivnijeg života, hrabar u odnosu na posledice i beskompromisan u duelu sa protivnicima. Ključno je ono što njegova dramska literatura, naslonjena na već nekoliko puta pominjano proživljeno iskustvo, kazuje je da su mentalitet i karakteri ljudi sa ovih prostora gotovo nepromenljivi.

U tom prostoru treba tražiti tačku susreta obimnog Nušićevog dela i naše epohe, to je ključ koji otvara bravu za nepodnošljivu jednostavnost prepoznavanja. Vreme prolazi, tehnologija napreduje, ali ljudi ostaju isti. Da li je Branislav Nušić to znao? Apsolutno sam uveren da jeste, jer „opsesivne sile savremenog društva, vlast i novac“ i dalje, danas, ostaju dominantne i neodoljivo privlačne za čoveka.

Nije bitna epoha, jer ta ljudska opsesija ih čak i ne razlikuje.

Otuda je čini mi se umesno pitanje gde smo mi danas u odnosu na Nušića? Odgovor na ovaj izazov možda mora biti određeniji, sveobuhvatniji, jer današnje vreme, ljudsko ponašanje, složeni etnički odnosi i interakcije, burni politički događaji koji nas okružuju, ugrožavaju i uzbuđuju, izjave i gestovi pojedinaca, postupci vlastodržaca, ministarske svađe, poslanička nadmenost, policijska surovost, apsolutno nam ukazuju da je Branislav Nušić ispred nas, te da je on naš savremenik.

Miloš Latinović

(Iz zbornika radova „Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost“, priredio Zoran Đerić, Sterijino pozorje, Novi Sad 2015.)

Karikatura: Petar Pismestrović