Глас о самодоприносу.JPG (1.28 MB)

Радови на првој посљератној школској згради за основце, за које је новац највећим дијелом прикупљен завођењем мјесног самодоприноса, још нису били ни приведени крају - када је идеја да грађани солидарним издвајањем граде и друге, Требињу пријеко потребне јавне и комуналне објекте (за које у општинској каси није било довољно пара) добила нови замах.

Општина је дефинисала четири најважнија пројекта за чију би градњу грађани требало да се одрекну два одсто својих мјесечних примања у наредних пет година.

„Ових дана наше Требиње се налази пред прекретницом која широм треба да му отвори врата ка бржем развоју, а нама његовим грађанима, обезбиједи бољу и срећнију будућност, безбрижнији и љепши живот. Ријеч је о самодоприносу који треба граду да обезбиједи оно што му одавно недостаје: уређену градску канализацију – да се не стрепи увијек од могућности зараза и епидемија; нови школски простор – да дјеца стичу права знања на правом мјесту; спортску дворану – за добро наше омладине и изградњу 'Старог моста' – да се уштеди драгоцјено вријеме пјешаку и да градски саобраћај проради пуним крвотоком.“ (ГТ, април 1973.)

Кампања око референдума, који је био заказан за 22. април те 1973. године, подгријавала је атмосферу као да је у ишчекиваном изјашњавању било нечег одсутног и судбоносног. Све од грађанина „искључиво зависи“, пред њим је „испит зрелости и солидарности“ или ћемо се, усупротном, „црвењети пред нашим насљедницима, јер смо пропустили воз не само за нашу, него још више, за њихову бољу будућност“. Ултимативно заоштрен на избор – да ли смо „ЗА“ или „ПРОТИВ“ нашег града, референдум није Требињцима остављао превише простора за дилеме...

Први са листе приоритетних комуналних и јавних објеката који ће бити завршен средствима новог самодоприноса био је давно започети градски мост, који ће преко Требишњице коначно спојити обале Брегова и Полица...

ЗАБОРАВЉЕНИ МОСТ  

Коликогод звучало као језички нонсенс, Требињци су по некој, само њима познатој логици заиста градили - Стари мост. Тако су сви у оно вријеме звали нову грађевину коју је београдска „Мостоградња“ почела да подиже још крајем педесетих година преко Требишњице, између Брегова и Полица. Истина, назив Нови мост већ је био резервисан за онај камени, саграђен још 1953. године да повеже главну улицу требињске чаршије са новим насељем у Полицама. Притом, овај најновији се заиста градио на мјесту два стара моста -  оног гвозденог из времена аустријске управе и привременог „дрвењака“ који је подигнут да га замијени након што су гвоздени, приликом повлачења из града у октобру 1944. године, Нијемци минама сурвали у Требишњицу...

Стари мост.JPG (1.31 MB)

„У међувремену, на локацији садашњег Новог моста, радила је цатара као једина веза између двије обале. Стари добри 'дрвењак' вјерно је служио, ако је затребало и као трибина пливалишта поред њега. Потпуно је дотрајао, уклоњен је (...), да би се одмах приступило изради новог трајног моста. Међутим, израђене су само камене ноге, а радови су прекинути због недостатка средстава“. (ГТ, април 1973.)

Наредних петнаест година те камене ноге отужно и без смисла извириваће  из ријеке, придржавајући, умјесто „елегантне предонапрегнуте бетонске конструкције“ – само ваздух. Обале Брегова и Полица и даље ће гледати без наде једна у другу, подсјећати све на један давно започет и никад довршен посао. А потребе за мостом у наредним годинама само су расле. Уређење обалних кејова са обје стране, „изградња аутобуске станице у Полицама, новог центра Полица на простору садашње и бивше ложионе, нове робне куће у Бреговима и низ других објеката“ – све је то чекало на нови Стари мост. Грађани су неговодали, са јавних скупова се позивало и доказивало, Глас је писао...

„Али изгледа све је узалудно. Стари мост је заборављен и преболован. Па и грађани су престали да 'моле' за мост. (...) Ако је све наше на другој страни, како је записао наш нобеловац, зашто се онда мост не гради?“ (ГТ, новембар 1972.)

Радове на мосту (који ће много касније управо понијети име истог овог нобеловца) београдска „Мостоградња“ наставиће тек 1973. године, од првих средстава прикупљених завођењем новог самодоприноса. А општинске власти испуниће обећање – да ће све бити завршено до краја исте године. Мост је свечано отворен 1. децембра 1973. године, током прославе Дана републике.

„На пуштање у саобраћај новоизграђеног 'Старог' моста скупило се и поред снијежног времена неколико стотина грађана који нису жалили труда само да виде тај тренутак који су годинама жељно очекивали. (...) Сви су жељели да што прије пређу то растојање, које им је још јуче изгледало тако далеко...“ (ГТ, децембар 1973.)

„МЛАДИ ИНЖЕЊЕР ЗАЉУБЉЕН У СВОЈ ГРАД“

„Са београдског Архитектонског факултета, гдје је у класи проф. Милана Злоковића диломирао са чистом 'десетком', Вук Рогановић је донио у Требиње 1960. године први модеран пројекат. То је рибљи ресторан и рекреациони центар на обалама ријеке, који никад није изграђен због несташице пара. За пројекат је зарађена 'десетка', а неки цртежи из тог пројекта унијети су ускоро у уџбеник перспективе као примјер добрих рјешења.То је, у ствари, био почетак у раду младог инжењера.“ (ГТ, јануар 1971.)

Вук Рогановић.jpg (1.42 MB)

Међу портретима заслужних савременика, које је Глас Требиња тих година доносио у истоименој рубрици – издвајамо причу о једном безусловном посвећеништву свом граду и позиву, визији која је из године у годину обликовала модерну урбану физиономију града каквог данас познајемо, надахнућу које је Требињу откривало његове властите љепоте.

Вук Рогановић је „урбанистичку команду града преузео тихо и ненаметљиво“, а исто је тако „тихо, скоро непримијетно град почео да расте под његовом руком“. Требало је много рада, муке и стрпљења у том науму - у годинама најинтензивније урбанизације Требиња, када су „зграде ницале 'за ноћ' и када је требало бдијети над сваким пројектом“, при чему је „традиција остављала више непремостиве препреке него погодности за изналажење савремених рјешења“.

„И он сам сада каже да вјерује да су га људи цијенили као стручњака, али је требало рушити схватања. Колико је требало радити да би се Требињцима доказало да на главној улици није потребна жељезна ограда око зграда, да дворишта градских основних школа могу без камених зидова и много тога што је требало скидати са лица земље да би град био љепши, да би изгледао градски. (...) Можда само он зна шта је све морао да ради да би убиједио и себе и своје суграђане да Требиње може бити још љепше са мало више воље и љубави према свом граду. Многи мисле да је само тако успио да од једне растресите урбанистичке цјелине направи хомогено тијело и да град данас по многим рјешењима спада у најљепше у Босни и Херцеговини.“

Глас Требиња, април 1971.JPG (519 KB)

Глас Требиња, април 1971.

„Непоправљиви 'болесник' када је у питању љепота његовог града“ једном приликом, наводи Гласов портретиста, био је спреман одмах да плати четири хиљаде динара радницима – само да поново префарбају (овај пут у свјетлији жути тон) фасаду на једној згради у центру града како би барем повратила некадашњи изглед.

„У општинском Урбанистичком заводу и данас гори свјетло до касно у ноћ. Вук Рогановић ради по дванаест часова. Из те његове мале 'фабрике' скоро сваког дана испада по један пројекат. За више од осам година, мало по мало, од копија пројеката назидало се мало брдо, а од тога, опет, узрастао град  - читаво једно ново Требиње са вишеспратницама, травњацима, продавницама и улицама. (...) Савремног човјека ја видим у оквирима савремене архитектуре и ван тога човјек је исконски усамљен, скоро беспомоћан – каже Вук Рогановић. Можда најприје треба то схватити па тек онда размишљати о раду и чудној љубави овог инжењера...“

Глас Требиња, мај 1973.JPG (972 KB)

Глас Требиња, мај 1973.

„ОКО ЕКВАТОРА – ПЕДЕСЕТ ПЕТ ПУТА“

„Скоро мјесец дана је прошло од дана када је посљедња парњача прошла за Дубровник, а од Чапљине према Требињу, Билећи и Никшићу све је више моторних локомотива. Значи, 'ћира' одлази. Поштено је стекао пензију и у најскорије вријеме моћи ће да се види само у 'маневру' на неким станицама или – у музеју. На старој жељезничкој станици у Требињу нашли смо пет старих локомотива у 'штуцу'. Биле су хладне, без живота. Прашина по њима јасно је говорила да уморни радници више неће повући тешке вагоне.“ (ГТ, август 1971.)

Глас Требиња биљежи посљедње дане парних локомотива на нашим пругама. Стењање неуморног „ћира“ уз кршевите врлети Херцеговине, клопарање точкова под силом тона гвожђа у покрету, његов писак у станици обавијен густим велом паре - све ће то ускоро заувијек утихнути и преселити се у прошлост и носталгичне успомене Требињаца...

„Те исте локомотиве (...) обориле су све познате свјетске рекорде. Нема мотора који би издржао ни пола онога што су оне издржале. За око педесет година рада прешле су два милиона и двјеста хиљада километара или педесет пет пута око Екватора. – Могле би још да иду, каже Гавро Комненић, шеф Ложионице Требиње. Нису оне баш дотрајале, али и ми слиједимо програм модернизације. Шта да радимо са локомотивом која се креће највише 35 километара на час. Уз то, скуп је погон па заиста стиже вријеме да се заувијек повуку. – Морам признати, умијеша се у разговор Махмут /Садовић, машиновођа/, да жалим помало за старим добрим 'ћиром'. Није био брз, али је радио добро. Гдје смо пошли, стигли смо. Зар није страшно прећи педесет и пет пута око Земље. То сада изгледа невјероватно, али ја то најбоље знам. Тридесет и пет година 'ћира' је послушно вукао вагоне под мојом командом. Таквог радника жељезница више никада неће имати...“

Глас Требиња, јул 1971.JPG (686 KB)

Глас Требиња, јул 1971.

ДРАМА ЗБОГ ПАУКА

„Једанаестогодишња Борика Перишић била је код оваца на паши када је пецнуо за бутину црни паук са црвеним тачкама. У болницу су је довели једва живу. Што је било најтеже, нико није знао шта је ујело Борику. Тек када је почела на бунца било је јасно да је наишла на латродектуса. Прим. др Војо Дучић први је схватио да је малу ујео опасан паук. Али, шта да се ради. Серума нема. Сви телефонски позиви у потрази за серумом остали су без резултата. Наше фабрике су престале да га производе јер – нема уједа.“ (ГТ, септембар 1971.)

Случај из Драчева први је забиљежени сусрет са црном удовицом у Поповом пољу. Иако је дјевојчица након 14 дана успјешно излијечена у требињској болници, појава непознатог паука, отровнијег од отровнице, морала је узнемирити јавност, посебно мјештане овог и околних села. Уџбеници и енциклопедије у том погледу нису доносили ништа утјешно. „Отров јој је 14 пута јачи од отрова змије звечарке и веома брзо се апсорбује у крви. Већ пет минута након уједа жртва малаксава, грчи се у несносним боловима и често губи свијест“. (ГТ, септембар 1971.) „Што је најгоре њезин отров спада у групу нервних отрова и смрт наступа у грчу цијеле мускулатуре, човјек од болова напросто полуди.“ (ГТ, август 1972.)

Случај је одјекнуо много даље од Требиња и Херцеговине. Писаће Глас да су се тада „јављали многи наши читаоци из разних дијелова свијета нудећи лијек за малу Борику“, те да је тај лијек у требињску болницу „наприје стигао из Висбадена, од главне команде USAF-а /америчког ратног ваздухопловства, прим.аут./ у Европи“.

Појава црне удовице у Драчеву, међутим, била је тек почетак. Већ на љето наредне 1972. године Попово поље се суочило са правом најездом ових отровних створења. Црни паук са црвеним пјегама сијао је страву међу мјештанима...

„Одједном, (...) као да извире из милијарде пукотина суве земље, црна удовица је напала Попово поље. Околна села, нарочито Величани, Драчево, Грмљани, Дубљани, Струјићи и Завала, па и Равно и Чваљина, просто су опсједнута овим огавним баршунастим пауком. Дјецу више и не пуштају са стоком у поље. У обичним сандалама, пречкама како их овдје зову, нико се не усуђује ни закорачити с пута. (...) - Видите ли шта нас снађе као да смо богу згријешили. Овим ријечима су нас дочекали у Величанима у сред Попова поља. – Звали смо вас да видите чудо... Тако је почео велики лов на црне удовице. (...) Преврћемо камење између двије њиве. Под сваким каменом бар по једна (...) Тек у пшеници Славка Јовановића наишли смо на цијелу црну армију. Успињу се до самих класова. На квадратном метру по три-четири комада. Заиста, ко да покоси овакво жито? – Ја нећу, па нека коси ко хоће. Зар да рискирам да угризе дијете или мене. Нећу па да ћу хљеба жељети. Помишљам да запалим па да изгоре и пауци и жито...“ (ГТ, август 1972.)

Због уједа црне удовице, у свега неколико дана, како биљежи наш репортер, седморо мјештана из села Поповог поља превезено је у требињску болницу. Лијечени су успјешно, а и серума је било довољно. Муке затрованог организма који се грчи од болова, очај и беспомоћност њихових најближих који не знају како да им помогну - не дају се лако заборавити. О томе Глас из прве руке биљежи свједочанства мјештана... „ - Троје сам родила али овакве муке нисам видјела. Вјерујте, пристала бих још троје умјесто да ме ова напаст још једном пецне.“ (...) „ - Као да је није ујео паук, него као да је ударио гром. Некако пожутила и чудно гледа. Као да се нечег стално плаши...“

Упркос свему – „Удовица није баук“ писаће Глас у јануарском броју из 1973. године, доносећи ријеч струке - биолога Стева Чучковића, иза којег је тада било неколико чланака о црној удовици у стручној литератури. Паници мјеста нема, довољни су опрез и заштитне мјере, располажемо и серумом који убрзава оздрављење, а убод се углавном може пребољети и без љекарске интервенције. Нема разлога ни за страх да ће се најезде ових злоћудних створења само умножавати у наредним годинама. Прекобројност сваке врсте призива и вишак њихових истребљивача из ланца исхране. Тако ће природа сама, напомиње Чучковић, по неким својим неписаним законима, све опет вратити у равнотежу.

Иначе, паук из рода латродектес (грч. потајни уједач), црна удовица или малмињат пјегави - живи на свим континентима, у Европи је распрострањен у медитеранском појасу, док га у нашој земљи има у приморју, понајвише у Истри. Мужјак је знатно мањи, његов ујед је безопасан, а често страда већ након парења – знатно крупнија женка га раскомада и поједе, због чега су овог отровног паука у Сјеверној Америци и назвали црна удовица (black widow). У Далмацији је уобичајен назив црна баба (по сриједи је асоцијација на црнину коју носе старије жене у овим крајевима).

Раније, наставља Чучковић, није забиљежена појава овог паука у Поповом пољу. Ако их је и било у мањој мјери, по свему судећи нису могли да опстану и развију станишта - вода која би плавила поље механички их је уништавала, живи свијет поповског „блата“ истребљивао. Међутим, изградња хидросистема драматично је измијенила биодиверзитет овог подручја.

Ширење ареала овог паука на терену Поповог поља највјероватније је условљено престанком његовог плављења. (...) Послије тога постепено је дошло до промјене биљног покрова. Умјесто брзородног кукуруза и сијерка мјештани су почели више да сију пшеницу и јечам и да саде винову лозу. У недостатку радне снаге знатне површине су остајале под лединама ради кошења сијена. Неминовно је оваква промјена биљног покрова повољно утицала на богатство животињских организама нарочито правокрилаца који су у ланцу исхране са црном бабом. (...) Око склоништа црне бабе у Поповом пољу могли су се примијетити остаци разних правокрилаца, посебно скакаваца, којих је прошлог љета на овом терену било у изобиљу...“ (ГТ, јануар 1973.)