„ДВАДЕСЕТТРЕЋЕГ августа у седам сати потекла је вода испод бране 'Горица' бетонираним коритом Требишњице према Поповом пољу (...) Циљ: пуњење горњег компензационог базена у Поповом пољу и доводног канала како би се извршило њихово испитивање и уједно прикупила вода којом ће се први пут покренути турбина. Уједно испитана је и бетонска фолија, којом је у дужини од око 60 километара обложено корито да би се сачувала свака драгоцјена кап воде од бројних понора. Укроћена Требишњица ће уједно на свом путу до турбина омогућити наводњавање околних ораница и интензиван развој пољопривреде“. (ГТ, септембар 1979.)
Те јесени 1979. године воде Требишњице први пут ће запљуснути турбине новоизграђене пумпне хидроцентрале „Чапљина“. Значиће то и крај још једног до тада невиђеног градитељског подухвата – да се једној ријеци, цијелим протицајним профилом и дијелу тока који се броји десетинама километара - изгради ново корито од бетона.
Биће то и посљедњи чин агоније Требишњице којој ће судар са човјеком-градитељем и његовим визијама прогреса, након толико вијекова и миленијума, трајно измијенити и лице и душу. Воде из високе Херцеговине неће се више, по законима своје ћуди (а све супротно потребама живота оних који су настанили њене обале) - час оскудно циједити па опет неукротиво сурвавати кроз кршевите врлети према мору. Стихија природе постаће „на дугме“ управљиви хидросистем.
Савременици, утисак је, нису много жалили ни што је њихова ријека низводно од града постала - бетонски канал. Као што се не жали за љепотом која је за човјека бескорисна, притом опасно ћудљива и негостољубива. Много су више људе оног времена импресионирале моћне турбине, рецимо оне на „Чапљини“ од по 210 мегатава, „до сада најмоћније уграђене у нашој земљи“, (јер „аграгати на Ђердапу имају 175 мегавата“). А тек „огромна подземна стројара“ пумпне хидроцентрале, налик на под земљу укопани „солитер од 20 спратова“, чија најнижа тачка иде чак на 47 метара испод нивоа мора. Са истом импресионираноћу у Гласу се писало и о ударничким подвизима радника београдског „Жеграпа“, којима је на амбициозном градитељском подухвату - бетонирања ријечног корита да воду не би „гутали“ понори - припало више од половине укупне трасе, дионица од града па 34 километра низводно („од Бегова до Туља“). Та „битка за сваку кап воде“ започета крајем љета 1974. успјешно је окончана - пет година касније.
„ – Кад сам први пут видио оне силне врбаке на овом потезу, мислио сам да никад нећемо завршити посао који нам је намијењен – гледајући у елегантно 'извучену' линију корита говори инж. Драган Живановић. - И што је најинтересантније – људи који су се прибојавали овог посла сада ми говоре да би пожељели да поново раде нешто слично бетонирању корита Требишњице. То је поуздан знак да се новом технологијом овладало.“ (ГТ, новембар 1978.)
Оно чиме се овладало је технологија „прсканог бетона, која се први пут у већем обиму примјењује у нашој земљи“ баш на изградњи корита Требишњице. Бетонска фолија „гутала“ је мјесечно око три хиљаде тона цемента. Просјечно је на изградњи било ангажовано око 600 радника београдског предузећа, да би се за ових пет година на градилишту измијенило њих око 1.500.
Кад и бетон коритом Требишњице, друмом је низ Попово поље тих година кренуо - и асфалт. Разлог није била тек потреба да се саобраћајнице модернизују. Због нерентабилности, ускотрачној прузи јужно од Чапљине већ су дани били одбројани, а друштвено-политичке и привредне организације цијеле регије категорично су заузеле став - да се возови зауставе „тек кад се обезбиједи супституција друмским саобраћајем и запосле они који остају без посла“.
Када је ово друго у питању, највеће наде су полагане у Индуструју алата која у другој половини седамдесетих доживљава свој највећи развојни успон. Од најуспјешнијих се очекивало и највише социјалне одговорности у погледу помоћи развоју пасивних крајева. Један за другим, фабрика тих година гради своје нове погоне - у Невесињу и Посушју, те још два на територији наше општине – у Равном и на Хуму.
„За ових пет година рада урађено је око 800.000 квадратних метара прсканог бетона и уграђено око 100.000 кубика бетона. Поред тога, да би се прошло кроз кањон и остали дио трасе, било је потребно ископати око 500.000 кубика стијене, па је то било једно право мало 'ратиште', јер је за ту сврху испаљено два милиона мина. Да би се овако велики посао успјешно обавио требало је да радни људи 'Жеграпа' уложе огромне напоре радећи, понекад, и у три смјене.“
И да страхују од стихије ријеке, која – иако зауздана у тоне бетона и жељеза, очито још није рекла своју посљедњу ријеч.
Они склонији дубљим или поетским увидима у стварност, рекли би да се тог прољећа 1979. године Требишњица само још једном иронично подсмијехнула једној давнашњој, још од Вавилона живој, људској лакомислености - да човјек може све и да је природу могуће укротити.
„ВОДА – ОД БРДА ДО БРДА“
„Незапамћене поплаве Требишњице, до којих је дошло након изузетно обилних падавина, нарочито 25. и 26. априла, нанијеле су велике штете нашој комуни. Званичних процјена о висини штета још нема, али је сасвим извјесно да је водена стихија најтеже ударце задала пољопривреди. (...) Према подацима добијеним у Хидроелектранама на Требишњици, количина од 342 литра кише по квадратном метру, која се на подручје наше општине сручила за свега 48 сати, рекордна је за један такав временски период од 1925. године наовамо.“ (ГТ, мај 1979.)
Глас је у том мајском броју из 1979. године, у слици и ријечи, оставио свједочанство о требињским невољама са подивљалом Требишњицом. Стручни кадар ХЕТ-а осјетио се позваним (можда и прозваним) да грађанству разјасни околности. Нећемо се овдје бавити бројевима и дијаграмима око дотока и прелијевања који су требали грађанству егзактно да објасне зашто име је вода уништила засаде или ушла у домове. Већ само главним закључком, који каже да су управо акумулације хидросистема спријечиле теже посљедице – задржавши скоро трећину приспјелих вода.
„Захваљујући управо бранама, подигнутим узводно од града, како истичу стручњаци, није дошло до још већих плављења, а према најслободнијим процјенама, у том случају, вода би на пијаци достигла висину од 1 метра!“.
Поплаве су стигле тек да потврде ону стару да невоља никад не долази сама. Само десет дана раније комуна је осјетила близину много теже природне катастрофе.
„НОЋ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ“
„Сунчаног недељног јутра, које је наговјештавало лијеп прољетни дан, изненада се зачула потмула тутњава, а затим је тло почело да подрхтава. Све јаче и бескрајно дуго. Прво су почели да се клате лустери, да се љуљају ормари, падају вазне, слике и тањири са зидова, звони посуђе у креденцима. (...) У руке су се зграбила сањива и усплахирена дјеца. Правац – двориште, улица, што прије, што брже. Силазило се панично, онако како се ко затекао – у пиџамама, кошуљама, кућним хаљинама... У том тренутку ништа се није гледало. Било је важно само једно – побјећи што даље од куће, од малтера, цријепа или дијелова димњака који су падали са зграда. Наћи било какво скровиште ако је у том тренутку ишта дјеловало безбједно. И у свој тој трци, у првим утисцима измијењеним са сусједима, уз запрепаштење, била је констатација – јачи и дужи земљотрес у Требињу није упамћен. (...) Тло се смирило, али никоме се не враћа у кућу. Страх је ту. Одважнији одлазе по топлије огртаче за дјецу, доносе се транзистори, помно прате вијести које се емитују из часа у час. (...) Оглашава се и Радио Требиње. Прве вијести: потрес се осјетио на подручју читаве комуне, нанио је, према правим подацима знатне материјалне штете, жртава ни теже повријеђених нема, сви витални објекти (брана, водовод) у добром стању, Општински штаб за цивилну заштиту већ на окупу, комисије обилазе угрожена подручја, моле се грађани да се јављају за евенутуална оштећења зграда које више не пружају услове за безбједније становање. (...) Улице су препуне, градски парк одавно није имао више шетача, испуњена су пространа дворишта, обале Требишњице... Сви би да су што даље од кућа (...) Свуда људи на окупу - невоља, ова, као и све друге, зближава. Вече стиже на узнемирен град, мало ко се одлучује да уђе у кућу. Требиње је ноћ између 15. и 16. априла провело на улици. За дјецу се склониште тражило у аутомобилима, одрасли су дежурали. Логорске ватре на сваком кораку: у парку, испред хотела, у двориштима. Ноћ је ведра и топла, што долази као олакшица. Утисци страшних разарања, које је у послијеподневним и вечерњим сатима емитовала телевизија, више су него потресни. Саосјећање и зебња у сваком човјеку.“ ( ГТ, мај 1979.)
Овако су према свједочанству Гласовог репортера наши суграђани доживјели страховити земљотрес, са магнитутом 7 јединица Рихтерове скале, који је тог трагичног 15. априла 1979. године разорио широки појас Црногорског приморја. Погинула је 101 особа у Црној Гори и 35 у Албанији, разрушено око 250 насеља на обалном подручју дужини од преко 100 километара, међу њима су тешко страдали сви градови црногорске обале: Улцињ, Бар, Петровац, Будва, Тиват, Kотор, Рисан и Херцег Нови.
_______________________________________________
ПРВИ РАЧУНАР
Судећи према овом Гласовом напису, први рачунар у Требиње је стигао још давне 1978. године. „Након вишемјесечних припрема – обуке кадрова, адаптације просторија и инсталирања, у Филијали Службе друштвеног књиговодства почео је од 1. јула са радом електронски рачунар. Уређај који истовремено значи и раскид са класичним методама рада, обављаће на далеко савременији и експедитивнији начин послове платног промета, статистике и евиденције. (...) Могућности рачунара који је, иначе, увезен из Енглеске (позната фирма ICL) су велике, нарочито када се у питању масовни послови и бројност података. Примјера ради, за добијање неких података на којима је требало ангажовати по четири радника на читав дан, сада је потребно свега неколико минута.“ (ГТ, август 1978.)
Тада се још вјероватно није ни слутило какве ће тек бити могућности ових „уређаја“ и колико ће развој ове технологије у наредним деценијама – неповратно промијенити свијет.
_________________________________________________
У Гласу читамо да је Требиње и поред властитих невоља међу првима упутило помоћ тешко пострадалом подручју – шаторе и ћебад, двије екипе Медицинског центра, све затечене резерве крве плазме и крви... И Требињу се прискочило у помоћ, иако су посљедице земљотреса у нашој комуни на срећу биле неупоредиво мање – а прва је то учинила побратимска Општина Бежиград – Града Љубљане, непосредно након потреса, са пошиљком шатора, опремљених кревета и камп кућица. Разумљиво, брига „за оне који су у потресу остали без крова над главом била је прва обавеза...“ „Хитно је у хотел Леотар смјештено 50 грађана, остали су склониште нашли код родбине и пријатеља. Касније је, од 103 евакуисане породице са 412 чланова, у шаторе смјештено 353 члана, тако да се може рећи да су сви угрожени благовремено збринути“.
Према информацији коју ће нешто касније усвојити Извршни одбор Скупштине општине, у Требињу је од земљотреса у већој или мањој мјери оштећено 2.199 објеката, од чега је 119 у рушевном стању и за трајно уклањање.
_________________________________________________
Гласов ФОТОВРЕМЕПЛОВ доносио је у слици и ријечи занимљива свједочанства о прошлости нашег града
_________________________________________________
Страдали су и споменици културе, највише Стари град.
„ – Према првим утисцима, око 90 процената објеката у овом дијелу Требиња је мање или више растресено – каже /Хасан/ Диздаревић /директор Регионалног завода за заштиту споменика културе и природе Мостар, прим. аут./ - На петнаестак објеката се више не може рачунати, јер су у рушевном стању, док је двадесетак теже оштећено, а скоро за све објекте у Старом граду може се рећи да су 'начети'.“ (ГТ, мај 1979.)
