Радови у срцу града.JPG (581 KB)

Шездесетих година прошлог вијека околина Требиња била је велико градилиште. На хиљаде радника и инжињера слијевало се из цијеле земље у наш град да у ударничком јуришу постигну до тада незамисливо. Машинама и минама, тонама жељеза и бетона требало је оковати Требишњицу, укротити њену несташну природу у још ћудљивијем кршу - у грађевинском подухвату вијека који љепоти ријеке и крајолика није обећавао много, али земљи у изградњи јесте: нове милијарде киловатсати струје за њене градове и фабрике. У својој хроници са градилишта хидросистема, Глас Требиња ће тих година, из броја у број, доносити приче о подвизима градитеља, бројати километре пробијених тунела, подигнутих далековода и водовода, нових путева и измјештених пруга, сваку радну побједу на подизању бетонских колоса – брана, које ће, једном за свагда, воде Требишњице зазидати у двије вјештачке акумулације да више не теку по својој већ по вољи нечијих туђих потреба...

И урбана физиономија Требиња драматично се мијења. Фабрике и градилишта тражиле су још радничких руку, призивале људе у градове, обећавале им бољи живот. Почетком те деценије, према попису из 1961. године, у граду са приградским насељима живјело је 8.378 становника а на подручју цијеле требињске општине 24.106. (Осам година раније у градском насељу пописано је 6.577 житеља.)

Педесетих и шездесетих цијела нова насеља најприје освајају ледине у Бреговима, потом и оне преко ријеке, у Полицама, гдје су се иза градитеља протезале широке модерне улице, израстали и први велеградски солитери. Од камена зидани Нови мост, како су га Требињци звали, завршен 1953. године - отворио је простор да се у наредној деценији крене у интензивнији урбанистички „десант“. Почетком шездесетих у Гласу читамо како београдска „Мостоградња“ подиже „још новији“, који ће „бити армирано-бетонске конструкције а имаће лагану жељезну ограду“, баш на мјесту гдје је донедавно двије обале спајала стара и оронула грађевина од дрвених греда, овдје изграђена да замијени гвоздени аустријски мост, порушен у борбама за ослобођење града 1944. године...

ИЗГРАДЊА БОЛНИЦЕ И АМЕРИЧКИ ИСЕЉЕНИЦИ

А тамо преко ријеке коначно ће 1961. године почети дуго чекани радови на згради здравствене установе вишег реда и капацитета. Болнице или дома народног здравља („који ће, између осталог, имати и неке специјалистичке службе“) – како се кад на ту тему говорило и писало. Иницијатива за градњу болнице у Требињу - да би се одговорило све већим потребама града који се развија (и смањили високи издаци комуне за болничко лијечење наших суграђана у Дубровнику, Мостару и другим већим центрима) – и формално се закотрљала још осам година раније. Не може јој се одрећи ни извјесна политичка  намјера – да се нова социјалистичка заједница приближи и чвршћим мостовима повеже са нашом емиграцијом. Замисао власти била је управо да се објекат гради добровољним прилозима наших исељеника, у првом реду оних који су још прије рата отишли на печалбу у Америку. Тамо ће се ускоро оснивати и пододбори за изградњу, Глас Требиња ће свих наредних година, из мјесеца у мјесец, редовно биљежити сваки приложени долар из Америке (или домаћи динар требињских радних колектива и грађана), доносити приче о дружењима са пријератним исељеницима када би посјетили свој завичај, биљежити њихове утиске о родном крају (при чему су сви, није тешко наслутити, дијелили исто одушевљење градом који се тако интензивно развија и гради). Покаткад ће оштро полемисати са оном ратном и поратном, политички неподобном емиргацијом и њиховим „Американским србобраном“, када би наводно неистинама ометали ове напоре (као у случајевима „потурања“ лажне вијести о смрти Божа Галеба или након написа у овом листу о наводном терору власти према народу окупљеном на једном црквеном сабору у Придворцима, а све само „да пред нашим поштеним земљацима-исељеницима прикажу сасвим другачију стварност у Југославији и те поштене људе обману“).

болница.JPG (368 KB)

Свеједно, за болницу је ускоро урађен пројекат, завршена експропријација земљишта на одобреном локалитету за градњу – на Градини (нема ниједна биљешка о томе кад се и зашто од ове локације одустало). У Гласу убрзо читамо и да су (негдје?) започели радови на градњи болнице, да су већ ископани темељи, допремљен материјал на градилиште, а потом и да је све обустављено уредбом савезних власти о забрани да се започињу било какви пројекти док се потребна средства у цјелини не обезбиједе.

Напокон је почетком шездесетих прича покренута са мртве тачке, удруженим напорима заједнице – средства су, како пише наш лист, обезбијеђена из буџета комуне, допунским доприносима радника и службеника, прилозима привредних организација и дотацијама републике. Њима је придодат и сакупљени новац наших исељеника у Америку а они су „до сада за набавку опреме (...) дали укупан прилог од око 7.000 долара“.

Тада утемељена племенита традиција породица наших земљака из Америке да помажу требињско здравство одржала се и до наших дана.

НОВО ЛИЦЕ ГРАДА

И само градско језгро - формирано на прелазу вијекова, у доба аустроугарске управе – током шездесетих добија савременију и урбанију ноту. Деценију раније, у првим бројевима, Глас Требиња биљежи и прве стотине метара асфалта, који је прашњаве улице града, једну за другом, претварао у модерне саобраћајнице. Ту и тамо, на мјесто старих, неугледних и већ урушених објеката у центру ничу нове грађевине, мање или више срећно уклопљене у стилски атрактивнију K.u.K архитектуру.

Глас Требиња из априла 1961..JPG (166 KB)

У прољеће 1961. године Глас пише да је „завршено поплочавање Трга слободе (Зелене пијаце)“, започето још 1958. године, али и „повремено прикидано због недостатка материјалних средстава“. „Сада је требињска пијаца међу најљепшим у Југославији“, с поносом биљежи наш лист. Необично, готово нестварно звучи биљешка у једном броју Гласа тих година да је „Управа за комуналну дјелатност у Требињу набавила десет пари младих голубова за украс Трга слободе“, те да је „предвиђена набавка даљих двадесет пари“.

Стамбена изградња у центру.JPG (1.55 MB)

Старе зграде градског језгра морале су и за нове урбанисте бити најљепши украс Требиња - што се опет не може рећи и за моду старих неимара да околни простор ограђују дворишним зидовима и гвозденим оградама. Са позиције практичних потреба и естетике времена сматрани су излишним и неприкладним. У том „рушилачком“ замаху без ограде је остала чак и фонтана у градском парку. Из године у годину, асфалт, бетон или камени плочник освајају улице, тротоаре и друге јавне површине...

„Титова улица у Требињу у посљедње вријеме заодјенула се у сасвим ново рухо. Од нове поште до Дома ЈНА читава страна уз војне објекте проширена је и уређена као парк. Ниски зидови умјесто досадашњих жељезних ограда толико су измијенили изглед да се тај дио улице скоро не може ни препознати. Осим тога, плочник је неколико пута шири од досадашњег те и то скупа са осталим површинама ствара посебан утисак праве градске саобраћајнице. Припадници Гарнизона ЈНА, који раде на уређењу овог дијела главне улице, заслужују пуно признање јер су успјели властитим средствима и снагама да нашем граду створе једну ванредно лијепу цјелину“. (ГТ, септембар 1965.)

IMG_2056.JPG (714 KB)

Најпознатија требињска љетна башта интервенцијама урбаниста требало је да постане много више од кафанског простора који је у употреби свега неколико мјесеци у години – замишљена је као трг, просторно доживљен као дио исте цјелине са Његошевим спомеником.

„Од недавно требињски платани проживљавају своју ренесансу. Урбанисти су срушили досадашњу ограду која је оивичавала љетњу башту и умјесто ње постављају неонске стубове. (...) Поплочавањем љетње баште и још низом других реновирања Требиње ће добити први Његошев трг у земљи (...) Коначно ће, монтирањем рефлектора у крошњама платана, већ једном бити ријешено питање врана које се љети овдје једноставно населе“. (ГТ, јануар 1965.)

Али тог љета Требињци су из посве другог разлога упирали поглед у крошње ових горостаса. „Прије неколико дана дошло је до изненадне појаве сушења избојака и младог лишћа чији је узрочник једна гљива...“ (ГТ, јун 1965.) Хотелска башта тог љета остала је без хладовине „зеленог свода“, а огољеле гране покренуле су забринута питања – да ли ово умиру наши платани...

„ЈЕДНООБРАЗНО ОДЈЕВЕНИ“

Нешто старији суграђани свакако их се сјећају а понеки и данас носталгично призивају. У октобарском броју нашег листа из 1965. налазимо биљешку о зачецима једне традиције која је многим генерацијама обиљежила школске успомене, постала својеврсни симбол одрастања у једном времену и земљи које више нема...

školske uniforme.JPG (738 KB)

„Двије основне школе у Требињу у мјесецу јуну ове године повеле су акцију за увођење радне одјеће за ученике. Овај приједлог школе су дале у отвореном писму сваком родитељу уз објашњења о предности увођења радне одјеће. Наишло се на велико одобравање родитеља и није било приговора. Сва дјеца 1. септембра дошла су у школу са радном одјећом. Дјевојчице у црним кецељама а мушкарци у кратким мантилићима. Школе су израдиле и своје амблеме са симболима и називима, који складно налијежу на радну одјећу. Радна одјећа уведена је и за наставнике“. (ГТ, октобар 1965.)

У тексту, надаље, сазнајемо више и о разлозима због којих су се школе опредијелиле за нову праксу. Сада су, кажу, сви ученици „једнако и складно одјевени“. Такође, „ранија изванредна шароликост дјечије одјеће одвлачила је пажњу и смањивала моћ концентрације на настави“.

„Радни мантилић и кецеља до краја омогућују родитељима уштеде јер се испод њих, нарочито зими, могу носити и изношени одјевни предмети. Што је најважније и мантичић и кецеља су врло јефтини. Бројни несташлуци дјеце остали су нетретирани из простог разлога што се није могло у датом моменту закључити да ли је дијете ученик или није и да ли је из једне или друге школе. Сада се, бар за вријеме трајања наставе, зна ко је ученик и којој школи припада. Ово је добро јер од малена наводи на неизбјежно поштовање и чување угледа 'куће' којој припада...“

ГРАДСКА МУЗИКА

„Вишегодишња настојања да Требиње добије властиту градску музику коначно су остварена ове године. Уочи Дана Републике грађани, који су се затекли на улицама, били су пријатно изненађени појавом униформисане и солидно музички припремљене групе од двадесет пет људи. Њихов први наступ није само културни догађај за Требиње него и датум вриједан да се упише у историју града“.

gradska muzika.JPG (812 KB)

Овако је Глас Требиња у јануару 1965. извијестио о формирању ансамбла градске музике, који свој први наступ биљежи 28. новембра у Индустрији алата, у програму поводом Дана Републике.

„Ако за овај успјех треба некога нарочито истаћи, онда је то у сваком случају капелник Рајко Закарија, који је за релативно кратко вријеме успио организационо средити стање музике и технички тако припремити музичаре да се могу појавити у граду. Треба нагласити да су знатне заслуге за успјех Градске музике имали и искусни музичари Павле Лацковић, Иван Мештрић, Дејан Мицковски, Лаза Јовановић, Перо Перкушић, Карло Горишек, Славко Шкода, и други, а тако исто и они који су бар по музичком стажу млађи...“

ФУДБАЛСКА СЕДМА СРЕЋА

Почетком шездесетих омладински акцијаши граде стадион малих спортова у Бреговима, којим ће град добити још „један неопходан објекат физичке културе“, требињски ватерполисти настављају да редају титуле републичког првака, али са спортских страна Гласа из ових година ипак издвајамо написе о дотад највећем, историјском успјеху требињског фудбала.

„11. јули остаће записан златним словима у аналима ФК Леотара. Фудбалери са Требишњице након седмог покушаја постали су ДРУГОЛИГАШИ“. (ГТ, август 1965.)

Служење војног рока спојило Шекуларца и Леотар (Глас Требиња, март 1964.).JPG (1.19 MB)

Служење војног рока спојило Шекуларца и Леотар (Глас Требиња, март 1964.)

Пласман у савезни ранг такмичења, гдје ће дуго година потом бити стабилан друголигаш, свакако је био успјех за анале, остварен те 1965. на четрдесету годишњицу од оснивања клуба – у генерацији коју је са клупе водио међу Требињцима омиљени фудбалски стручњак Марсел Жиганте. Радост је по правилу већа кад јој се много не надате, а шест претходних неуспјеха у доигравањима за више ранг нису исувише давали полета самопоуздању. Истина, те године у финалу квалификација против „Оријента“ Требињци су на реванш у Ријеку отпутовали са два гола предности стечена у првом сусрету - али и без шест понајбољих играча у тиму десеткованом повредама. „И када се већ помишљало на седми неуспјех у квалификацијама, младићи тренера Жигантеа направили су подгив своје врсте...“

„У Требињу се не памти тако спонтан и одушевљен дочек какав је приређен фудбалерима по доласку из Ријеке. Транспаренти и плакати били су исписани на сваком кораку. Организован је одбор за дочек, тако да је око 30 путничких кола и мотора сачекало фудбалере на путу према Сплиту, око 60 километара од Требиња. У Требињу их је сачекало око 4.000 навијача. Телеграми – честитке стижу свакодневно. (...) Коментари не престају; већ се машта и прогнозира како ће Леотар стартовати у новом друштву, ко ће појачати новог друголигаша, и да ли ће Жиганте остати у Требињу...“

ЛОПТА НА ДНУ ЈЕЗЕРА

Омладини лоптања никада није било доста. Судећи по забиљешци, којом и завршавамо ову шетњу шездесетим - није јој мањкало ни духа. „По узору на требињску фудбалску 'олимпијаду' већ неколико година одржава се сличан фудбалски турнир у мјестима горњег акумулационог базена Требишњице. Ово такмичење добило је симболичан назив 'Олимпијада на дну језера'.“ (ГТ, септембар 1961.)

Необичну фудбалску манифестацију, како пише наш лист, организују средњошколци и студенти по повратку на љетње ферије, она је већ стекла „редовну публику која жустро бодри своје љубимце“, а недавно је учинио још занимљивијом дуел „репрезентација“ мјеста са подручја будуће акумулације против оних која остају изван ње. У овој младалачкој забави има нечег узнемирујућег и опорог. У веселој безбрижности можда и нечег пркосног. Очекивала се наредба о расељавању...

„Тече плава Требишњица и освјежава десетине купача разасутих свуда по њеној обали. Чује се вика босоноге младости која јури за фудбалском лоптом. А нико као и да не слути да је то највјероватније, задње и опроштајно љето у свом мјесту које ће бити заувијек отргнуто од њих плавом дубином будућег језера...“