„Код пса нема лажи, он аутоматски покаже шта мисли о човјеку и колико са њим може да се ради. Своје ја показује у старту. Невјероватна је њихова безусловна љубав према власнику! Шта год да му уради пас ће опет да маше репом и радује му се, е то је нешто што ме заболи код људи који не воде рачуна о псима. Страшна ми је спознаја колико пас власника воли а он га, упркос томе, занемарује. Зато је изузетно важно добро промислити прије него се пас узме за љубимца“, говори нам човјек који апсолутно зна о чему прича. И то не само из искуства одрастања са псима, него и на основу литературе, звања, али и сати, мјесеци, година које је посветио истраживању понашања паса, шта им је потребно и важно за срећан живот. Он је Димитрије Радановић, стручњак за понашање и тренер паса, за шта је звање с правом заслужио у Америци, одакле посједује шест сертификата.
На првом мјесту он је неко ко животиње воли свим срцем, псе нарочито. Толико, да му је стварање савршене конекције између власника и пса лајтмотив којим се води више од деценије. Усхићење са којим нам говори о ономе чиме се бави јасан је знак његове племените намјере. Јер, човјек који воли животиње, мора вољети и људе.
Своје фантастично путовање започео је вјечито окружен псима, наставио кроз средњу школу за ветеринарског техничара у Пожеги, искуства стицао у ветеринарским амбулантама у Требињу и Новом Саду те у Америци у азилу из кога носи предивна искуства из рада са псима. Почетком ове године, одлучио је да се са супругом врати у Требиње, како би оно што воли радио баш у свом граду.
Наслућујемо да његово трагање, назовимо то тако, да проникне у срж бића самог пса, сеже много дубље. Евидентно је то из начина на који о овим животињама говори, са пуно топлине, а опет неопходне трезвености, због које и када је тешко, остаје на правом путу, свјестан одговорности коју преузима радећи са сваким псом и његовим власником.
„Покојни деда, мамин отац је Требињац, али је након завршене Ветерине у то вријеме добио рјешење да ради у Пожеги. Моја мајка је ветеринарски техничар, тетка и тетак су магистри ветерине и ја сам кренуо њиховим стопама. Љубав према псима код мене је постојала одувијек. Вјечито сам имао неког пса. Просто сам уживао у њиховом друштву, а тако је и данас. Нека озбиљнија прича је кренула кад сам радио у ветеринарској амбуланти „Анимавет“ код Баћија Јанковића. У то вријеме склопљен је договор са UNDP - ем за стерилизацију уличних паса у Требињу, а њихова политика је била да нама овдје пошаљу ветеринара да нас обучи. Тада сам упознао Кати Лофлер. Испоставило се да је пратила мој рад са псима, међу осталима реакцију озбиљно повријеђеног добермана на мене. Чим би ми чуо глас толико је лајао од среће да сам морао њему првом да се јавим. На њен приједлог да покушам нешто озбиљније са псима отишао сам у Америку да учим. Био сам у Ајови, у Де Мојну, гдје је требало да проведем прва три и по мјесеца, а наредна у Филаделфији. Међутим, када сам видио како они раде и ко ту све ради, замолио сам их да останем свих седам мјесеци у Ајови, што су ми, на моје задовољство, и допустили“.
Чини се да је то било искуство живота, из кога је Димитрије извукао само најбоље. Колико од себе, толико и од сваког пса са којим је радио, а било их је прилично. Само у протеклих пет година кроз његове руке прошло је између 60 и 70 паса различитих раса.
„То је азил за све животиње гдје у сваком тренутку има око 180 паса и близу 1.000 мачака, а држе животиње које су занемарене или злостављане. Ту се чак ваздух не мијеша у дијелу за мачке и псе. Огроман азил са преко 3.000 волонтера. У дијелу за понашање паса у коме сам радио било је запослено 10 људи. Мене је о свему учио Мик Меколиф, један од пионира у овом домену, који се изучавањем паса бавио 30 година. Гледао сам и како на његов покрет птице иду лијево и десно, био је заиста мађионичар!“
Ту магију савладао је и наш требињски тренер паса. Урођени инстинкт, очигледно, само је требало мало загребати да се испољи у свој својој пунини.
„Моја област у тих седам мјесеци била је процјена паса, рјешавање поремећаја у понашању, дресура. Било је предивно, презанимљиво радити то што волим, по цијеле дане бити са псима. У почетку сам морао много књига да прочитам, да савладам основе и добијем темељ да бих уопште могао да радим. Прво сам добијао једноставне задатке до тога да сам одлучивао шта и како ће да се ради са псом и доносио у одређеним моментима и пресудне одлуке. Имали су повјерења, а мене заувијек обогатили огромним знањем и искуством које се не заборавља!“
Упркос свему, Димитрије је ријешио да живот настави у Требињу, да се у свом граду посвети ономе што највише воли – изучавању понашања паса, односно стварању нераскидиве а здраве везе између ових животиња и њихових власника. Поента је, упућује нас, објаснити људима шта је за пса важно те и једне и друге научити како да међусобно сарађују на обострано задовољство.
„Људи често из превелике љубави према псима ненамјерно праве проблем, попуштају, што није добро. Пас је пас, човјек је човјек и то је тако, свидјело се то некоме или не. Један бразилски тренер је говорио – Почни да се понашаш према псу као према човјеку, он ће почети да се понаша према теби као човјек према псу – наравно, јер пас не зна другачије. Из тог разлога се пси не смију поистовјећивати са људима, није добро да им се приписују нека осјећања, исто као и мачкама. Обожавам псе, они су дивна бића, заиста велики пријатељи, али не смију и не могу бити битнији од човјека, њиховог власника. Пса треба пустити да буде пас. Нема да се воза у колицима, он мора да се креће, створен је да би се кретао! Много је важно псу пружити квалитетан живот, успоставити везу између њега и власника. Пружити му љубав, да, али поставити и јасне границе јер оне су за њега добре и неопходне“, изричит је Димитрије Радановић, стручњак за понашање паса.
ЖИВОТИЊЕ НИСУ ИГРАЧКЕ
„Пас је велика обавеза и то људи често не схватају. Пажња му се мора посветити увијек, небитно како је човјек расположен. Пас мора да изађе напоље, а људи неријетко мисле да је пас играчка и ту се стварају психолошки проблеми код паса – не посвети им се квалитетно вријеме, шетња, тренинг, лоптица, да нешто ради. Сама шетња није довољна и треба убацити неку команду да пас почне да се троши психички и физички. Прво питање које поставим власницима је колико пас излази напоље и на основу одговара одмах знам са чим се сусрећем. Псу од двије године у пуној снази није довољно свега пола сата напољу и логично је да енергију троши тако што нешто уништи. Дакле, проблеми настају када се пас довољно не троши. Без обзира да ли је мали или велики захтијева исту пажњу. Пси су робови навика који да се питају никад ништа не би мијењали. Када се пас избаци из дома на улицу, одатле у азил и ако има среће у нову добру породицу, то су огромни шокови и пас исказује проблеме у понашању. Тачно може да се види када је пас свјеже избачен, узнемирен је, окреће се, не сналази се ту гдје је. Мени тада није добро! Страшна је та спознаја, а тек како је псу који се томе од човјека никада није надао!“
С обзиром на огромно искуство вјерујемо му у оно што каже. Када, са друге стране, знамо да му се принцип рада заснива на ослушкивању потреба пса да буде то што јесте, а да никада не примијењује ударац или силу као методе, увиђамо са колико посвећености и стрпљења се заиста препушта свом позиву. Можда још важније, и какве резултате његов рад на крају даје.
„Мој принцип је да радим и са псом и власником јер је то много важно зато што власник мора знати како иде команда и на који начин је треба рећи, којим тоналитетом. Када је власник укључен кроз читав тренинг ствара се много јача веза, а квалитетно проведено вријеме са псом је изузетно важно. Доведем пса до 80 посто, онда убацујем власника и он наставља тренинге. Када поново дођем провјерим да ли је рађено са псом, а пас не зна да слаже и све ми одмах буде јасно. Ако је рађено, прелазимо на други ниво, односно нове команде, што је псу занимљиво, тада жели више да ради и тако се јача веза између власника и пса, умјесто да се веже за мене. Никада не форсирам псе. Ако неће да ради пустим га како не бих изгубио већ остварену везу, без које ништа не функционише. Нервоза, дакле, не помаже. Увидио сам да су им занимљиви кратки, брзи тренинзи који се прекидају у тренутку када је пас у највишем усхићењу, а онда једва чека наредни тренинг и одмах улијеће у команде. Има препаметних паса који и када савладају све, желе опет да буде по њиховом. Тада је важно да људи изгурају своје, али без форсирања, нервозе и никако ударца. Све се може ријешити преко повоца, кратким трзајем који псу јасно сугерише шта смије а шта не“.
ОДАБРАТИ ПСА ПРЕМА СЕБИ
„Да би неко узео пса прво треба да преиспита какав му је животни ритам и на основу тога да узме љубимца који се слаже уз такав начин живота. Значи, ако је човјек лијен да узме пса који ће заједно са њим да лежи у кући, постоје расе које не захтијевају много тренинга и шетње. Људи који су активнији треба да изаберу пса с којим могу те активности да проводе. Друга ствар је основна обука паса. Треће, а једнако важно је пружити псу квалитетан живот. Пас ће да живи од 12 до 18, а не пар година и како вријеме прелази постаје стар, тром, треба му помоћ. Све се то мора размотрити прије самог узимања пса. Радује ме да су Требињци веома заинтересовани за дресуре паса. Видјело се то прије пар мјесеци када је у априлу Фондација „Dogs trust“ организовала дресуру, на коју је било пријављено преко стотину паса. То је супер, значи да се људи труде и да се свијест шири“.
Дресирати се може сваки пас, било које доби, само што старији, каже нам, теже прихвата нове ствари. Димитрије примијењује дресуру на позитивном награђивању за добро одрађен посао, односно игнорисању када пас ради супротно, тј. „тјера по свом“. Како нам каже, некада проблем у понашању не може да се искоријени, али се може свести на минимум. Зато је поред дресуре веома важна и правилна социјализација паса, нешто што овај тренер инстинктивно препознаје па и рјешава.
„Игнорисање се своди да нема додира ни контакта очима све док се пас не умири да сједи или стоји. Тада добија награду и тако му се дају сигнали. А људи се сажале и награђују га за погрешну ствар и ето проблема. Дресура се најчешће своди на неких четири до шест команди у зависности шта власник жели од пса и то се завршава у року од два мјесеца. Даље власник наставља са псом да ради. Проблеми у понашању захтијевају минимум три, некада и шест мјесеци до годину дана посвећености. Проблем настаје када многи о псима размишљају као да су људи. Социјализација није компликована. Све се уводи постепено, а њоме се рјешава 90 посто проблема“.
ПРЕСУДНА СВИЈЕСТ ВЛАСНИКА
„Ово што радим зовем занатом који непрекидно напредује и у који стално морам бити упућен, учити нове ствари. Мене то испуњава, исто као и када успијем људима објаснити шта требају знати да би псу омогућили квалитетан живот. Код паса је битна досљедност власника, у супротном се губи ауторитет. Власник је тај који треба да покаже шта може а шта не. Због свега тога је потребно одрадити основну обуку. Чим пас зна команде нема проблема. Команде које би сваки пас требало да зна да би човјек имао контролу су: дођи, сједи, лези, нормална шетња на повоцу, да пас не вуче, да му није стресно, опозив да се врати, команда стани да не претрчава улицу. Потребно је од три до шест мјесеци да пас научи команде да би био добар, функционалан. То је темељ. У шетњи са псом треба заборавити и телефон! Дакле, у свему је пресудна свијест власника јер се пас на њега угледа. Зато се мора познавати свој пас, имати везу и повјерење, оно што се читавог живота гради!“
У свом раду овај истински пријатељ паса доживио је разна искуства, од оних која су га оплеменила за читав живот, до тешких, која су му на души оставила ожиљке.
„Најтеже ми је било када сам присуствовао успављивању паса. Нажалост, буде ситуација када се псу не може никако помоћи ако се превише запусти, већ је то једини начин да му се прекине патња. Страшно је тешко, али након што је пружен сав максимум, на крају и власници схвате да пса морају пустити. То ми је најтужније са чиме сам се сусрео у досадашњем раду. Са друге стране, увијек кад завршим обуку сам баш срећан што сам помогао и псу и власнику. Иначе се трудим да уживам у малим стварима па сам 90 посто свог времена истински срећан, а посебне су емоције тренутак кад видим да ми се пас радује,тада знам да има много добро мишљење о мени. Као тренер морам да се суздржим и издам команде, али зато на крају тренинга слиједе тренуци који ми уљепшају сваки дан. Такође и кад се пас удоми у добру породицу и кад ми пошаљу како је срећан, преплаве ме емоције. Какав год да ми је дан, кад ме кући дочека мој пас, сви проблеми нестану!“
И управо је његов пас некадашње преплашено штене, које је нашао на улици, пригрлио, одгајио и већ 10 година са њом има нераскидиву везу љубави и поштовања, све оно чему настоји да подучи и друге. Као неко ко неизмјерно воли и брине о животињама, полако учи и како да своју услугу наплати, пошто припада оној врсти људи које усрећује када могу да помогну. Зато је отворен и за савјете и чиста срца их дијели па му је први сусрет са власником пса увијек бесплатан у нади да ће смјернице које понуди бити довољне да се проблем ријеши.
Тренутно је ангажован у тренирању два пса у Требињу, као и по једног у Дубровнику и у Херцег Новом. Могуће га је контактирати путем Instagram странице @goodcitizen_dresura_pasa. Едукацију власника, као и обуку паса, рјешавање проблема у понашању, социјализацији и ресоцијализацији обавља по позиву, за сада у амбијентима псу одвећ познатим. Жеља му је да сва знања која има подијели са људима, као и да у догледно вријеме отвори властити простор за рад са псима.
Можемо закључити само једно – без обзира гдје да ради, много је важније све што постиже. Како сам каже, пси не лажу. Дакле, њихови непогрешиви инстинкти њихови су сигурносни радари које је немогуће преварити. Зато, када препознају пријатеља гаје љубав за читав живот, коју овај истински шаптач псима увијек прихвата са респектом, никада је не узимајући здраво за готово!
.jpg)
