Milena i Vule.JPG (246 KB)

Милена Рајић и Вуле Руњевац

Завршетком Другог свјетског рата ови простори су се суочили са проблемом обнављања разрушене земље, уосталом као и већина свијета погођена ратним разарањима. Упоредо са обнављањем земље, требало се ухватити у коштац и са проблемом описмењавања генерација којима је рат онемогућио школовање. Хитно су били потребни учитељи који ће описменити људе у Босни и Херцеговини. И, тако почиње прича Милене Рајић, рођене Шегрт и Вула Руњевца, који су као учитељи почели да раде давне 1951. године, иако то нису жељели. Признају, било је тешко у послијератном времену радити у школи, али кад све потешкоће ставе на једну страну, а задовољство што се баве том професијом на другу, сад би сами изабрали да буду учитељи.

Једна изрека каже 'Потребно је велико срце како би се описменили мали умови', а Милена и Вуле су примјери омиљених учитеља, срца пуног љубави за ђаке. Извели су многе генерације на пут, уживали у раду, а сваког ученика се сјећају и носе га дубоко у свом срцу јер, како кажу, они су постали дио њиховог бића.

Иако је 1932. године рођена као Милена Шегрт, нико је није звао тако. Била је и остала учитељица Милева. Рођена је у селу Аранђелово, у бившој општини Ластва. Након што је завршила три разреда основне школе, почиње Други свјетски рат, а њена породица је приморана на бјекство. Пред само ослобођење Требиња се враћају и тада почиње њено право школовање.

„Основна школа у нашем селу није отворена по завршетку рата јер ју је требало реновирати, али је недалеко од нашег села отворена у једној кући за цијело подручје Општине Ластва. Ту сам завршила четврти разред код учитељице Јелене Комненић из Билеће која је заувијек остала у мом срцу. Како смо живјели на селу, родитељи одлуче да ме упишу у Гимназију у Требињу, то је било 1946. године. Након што смо положили малу матуру, директор Гимназије, Јован Гузина, је дошао са наредбом коју је послало Министарство просвете Босне и Херцеговине по којој су све дјевојчице и неколико дјечака морали да иду у Учитељску школу у Мостару. То ми је јако тешко пало, почела сам да плачем. Било ме је страх да будем учитељица, бојала сам се да ме не распореде у неко село далеко од мојих родитеља и Требиња“, започиње своју причу Милева која је још као дјевојчица показивала склоности ка учитељском позиву научивши млађег брата, у ратним годинама, да чита.

Након завршене мале матуре, као добровољац одлази са друговима и другарицама у радну акцију, да граде аутопут Београд – Загреб, и ту је провела мјесец дана. Кад се вратила, Општина Ластва је тражила младог службеника који би им направио попис становништва за десет села.

„Тражили су од мог оца да ја то урадим, да будем ту годину дана прије него што одем у Учитељску школу. Тата је пристао, а оно што мама и тата одлуче за мене је била светиња. Радећи тај посао научила сам читаву администрацију вођења једне установе. Успјешно сам извршила попис становништва, а након годину дана одлазим у Учитељску школу. Једна познаница ми је сашила хаљине, а тата ми је на Вилусима купио ципеле, пола платно, а пола кожа. И данас их се јасно сјећам. Тако се скрпило најосновније, имала сам једно коферче, спаковала се и правац Мостар. Пријемни испит, а ја не желим да прођем па одлучујем да ништа нећу писати. Прилази ми један професор, а ја му на питање зашто заостајем у раду одговарам да не волим да будем учитељица“, прича ова драга учитељица присјећајући се, сад кроз благи осмијех и сјету, онога што јој је тада била велика мука.

„Дошло вријеме да директор Учитељске школе прочита ко је прошао, а ја се ознојала, држим колегинице за руке и надам се да нисам прошла, али јесам. У Мостару сам завршила три разреда, а четврти разред и матуру у Сарајеву. На обали Миљацке, крај једног моста, добро сам запамтила Учитељску школу у којој сам стекла образовање, васпитање и љубав за учитељски позив“.

IMG-edcc211d7ec11949203e6bdb3ac4628b-V.jpg (274 KB)

Уживала је подучавајући дјецу, бића која воли највише на свијету

Одмах по завршетку Учитељске школе су морали да иду да образују неписмене. Било је хитно да се дјеца науче да читају и пишу. Толико је било неписмених да је из свих република и покрајина послат неко да помогне БиХ.

„Прве године службе сам добила осмогодишњу школу у Љубомиру, заједно са Милицом Бранковић која је дошла из Новог Сада да помогне. Љубомир преко брда, иза Леотара, има пут, али нема никаквих возила, не иду ни аутобуси. И ми одемо пјешке. Сјећам се да сам добила први и трећи разред, комбиновано одјељење. Али, проблем је што немамо гдје спавати тамо. Веселин Комненић, који је исто радио у школи, каже да он спава у учионици гдје држимо карте и глобус. Узео је шаторско крило, завезао на коноп и преградио учионицу па смо Милица и ја спавале са једне стране, а он са друге. Онда је сеоски одбор одлучио да нам обезбиједи собу у магацину тадашње земљорадничке задруге. У магацину је било свашта за трговину, али богами и мишева. Окречили су ту просторију, очистили, обезбиједили основне потрепштине, прозор као затворски са три решетке, да нико не може да уђе, а врата се слабо затварају. У Љубомиру сам радила годину и по дана када се указало слободно мјесто у Основној школи Клобук. У Клобуку сам имала родбине по мојој баки и радовала сам се што сам сљедећу школску годину почела као учитељица у том мјесту. Затим сам почела да радим у Горњем Гранчареву, а након пет година проведених тамо прелазим у осмогодишњу школу у Ластви“, прича ова деведесетогодишња учитељица, а њен мио глас и њежни покрети рукама одају године проведене у просвети.

_____________________________

    • ПЕРЈЕ СЛУЖИ ЗА МАЗАЊЕ ПИТЕ

„На једном часу сам дјецу учила о домаћим животињама и шта од које животиње добијамо. И кад је дошао час утврђивања, одмах дјеца знају да од кокошке добијамо месо, јаја и перје. Поставим питање за шта нам служи перје, а једна мала плавушица коју сам много вољела каже 'другарице, да мажемо питу'. Дјеца праснула у смијех, она се постидјела, а ја им објасним како су послије рата услови такви да немамо фабрике које ће направити четкице за мазање пите и да су мајке принуђене да, кад развију јуфку, узму од пијетла највеће перо, оперу га и њиме мажу питу“, прича учитељица која и даље памти све догодовштине из своје учитељске каријере.

_______________________________

    • КРОЈАЧИЦА АНЂА

„Током часова свашта ми се догађало. Сјећам се, у Основној школи Гранчарево сам учила дјецу о занатима и занатлијама. Требало их је научити шта је занат, како постајеш занатлија, шта који занатлија ради, који је прибор потребан за рад. И, сутрадан дошао час утврђивања, питам како зовемо занатлију који нам кроји и шије одјећу, а руку подиже најслабији ђак у разреду. Прозовем га пресрећна што се јавио, а он каже 'другарице, зове се Анђа'. А Анђа је била једина кројачица у бившој општини Ластва и она нам је кројила и шила одјећу“, присјећа се кроз осмијех учитељица Милена.

______________________________

Милева је била врло успјешна учитељица. То, поред Ордена рада са сребрним вијенцем из Београда и Повеље Града Требиња, доказује и то што је у ластванској школи три године заредом добијала оцјену 'истиче се', те је добила и већи платни разред. У школи у Ластви је радила двије године, а једног мјесеца су је послали да се преквалификује за наставника општетехничког образовања. Послати су у Мостар на семинар. Иако јој је било неприхватљиво да се бави мајсторским послом, схватила је да ужива у свему новом што научи.

„Слали су нас по разним средњим школама и установама гдје се обрађују разни материјали. Требало је носити хамер папир, бојице, радни мантил, редис перо за туш, учили смо техничко цртање по ком су се правили мали дијелови намјештаја. Морали смо сви да понесемо једну књигу која је потпуно расута и без корица, али сам је зато вратила са направљеним корицама увезаним у штампарији. Све сам ту научила да правим. Најупечатљивије у мом раду у Ластви је било кад сам ђацима направила балон који је свечано пуштен на игралишту уз помоћ памука натопљеног у бензин. Полетио је у ваздух на тихом времену, на сунцу, отишао је скроз у врх и горе се запалио. То је било највеће узбуђење у мојој школи и мом раду у Ластви“.

________________________

    • ЛАЂОМ ДОЛАЗИЛА ДО ГРАНЧАРЕВА

„Кад сам дошла у село Гранчарево да радим, моје превозно средство са друге стране Требишњице је била лађа. Тата је имао обавезу да ме свако јутро превози лађом. Била је велика метална сајла по којој се кретао точкић, а вода гура лађу на другу страну. И, предвече, кад се враћам, морао је да ме чека док се ја нисам добро оспособила и сама возила. Увијек сам била на крају лађе“, прича Милева своје доживљаје, али не може да не истакне колико је вољела да ради у Горњем Гранчареву, муслиманском селу са само три православне куће, гдје су је примили као најрођенијег члана породице и изабрали за учитељицу своје дјеце.

_________________________

У Требиње одлази са супругом након што је његово предузеће са канцеларијом прешло у Требиње. Није жељела да иде из Ластве, у сваком селу јој је било лијепо, сваког свог ученика је вољела, али Горње Гранчарево јој је посебно остало у срцу. У свакој сеоској школи је радила са комбинованим одјељењима, што је, признаје, било веома тешко. У Другој основној школи у Требињу почиње да ради 1961. године, у учионици са 35 ђака. Тада, након 10 година рада у комбинованим одјељењима, добија само први разред. Милена, са по којом сузом у оку, каже да су сви били дио ње. У тој школи је радила дванаест година, са пуно љубави коју је пружала, али и добијала од дјеце и њихових родитеља. Када се направила Трећа основна школа у Полицама, прелази да ради у њој јер је близу њихове куће, а и дјеца су јој ишла у њу. Кроз шалу каже да је у тој школи било централно гријање, што је такође био јак разлог за прелазак. У Трећој основној је радила 16 година и из ње је отишла у пензију.

IMG-af152911d3bb3c6cf4175279fa76d312-V.jpg (303 KB)

Наставнички колектив Друге основне школе, школска година 1961/62.

„Било је тешких и претешких дана, али и лијепих и драгих. Јер, кад испред себе гледате дјецу, некога ко је најпоштенији и најидеалнији од људског рода, заволите их до те мјере да само о њима знате да причате. Они су постали дио мене, а ја њихова веома драга учитељица. Растанци са њима су увијек протицали у сузама. Не постоје поклони који би представљали такво задовољство као кад сретнем своје некадашње ученике и видим да ме се сјећају, препознају ме и јављају ми се са осмијехом и срдачним ријечима. Сада, да се поново родим, сама бих изабрала да будем учитељица. Срећна сам што сам свој радни вијек провела са бићима која најискреније волим. Нескромно је причати о себи, али сам заиста изузетно радила свој посао, уз пуно труда и рада. Увијек сам жељела да научим што више, па сам тако наручивала часопис Наша школа, али и часопис за физичко васпитање како бих послије то радила са својом дјецом у школи“, прича ова феноменална жена дивног гласа, са љубављу која се и даље види у њеним очима.

_____________________________

    • У ПЕНЗИЈУ ОТИШЛА ЗАДОВОЉНА

„Када сам отишла у пензију било ми је веома жао, дјеца су ми јако недостајала. Чинило ми се да нећу знати без њих да дишем. Сјећам се, дође први септембар, а ја изађем на балкон само да их видим и плачем. И дан данас сањам дјецу и да не закасним у школу. Била ми је велика част бити учитељица. Код сваког од својих ученика сам остала у лијепом сјећању и то ме јако радује. У пензију сам могла да одем задовољна и срећна због тога. Своје пензионерске дане сам проводила највише у друштву књиге, а сад имам и iPad преко ког слушам музику“, прича са сјетом у гласу Милена, а очигледно је колико јој је недостајала учионица и да би, да је могла, живот провела у њој подучавајући дјецу.

______________________________

Учитељица Милева је заиста вољела свој посао. Уживала је у њему и у дјеци са којом је радила. И сада, након више од 30 година у пензији, њене очи засијају кад спомене, како воли да каже, своју дјецу. Јер, сви су они дио ње, њеног срца и бића. И данас их сања, присјећа се са великом радошћу сваког од њих, а усне се развуку у широк осмијех док гледа старе фотографије и прича како се и данас сјећа гдје је ко сједио, као и имена сваког ученика. 

1666881772876.jpg (391 KB)

Трећа основна школа, 1987. година, посљедња генерација коју је водила учитељица Рајић

А слична је прича и учитеља Вула Руњевца, рођеног у Згоњеву 1932. године. Као и Милена, натјеран је да буде учитељ, али је волио дјецу, а и они њега. Кроз стидљив осмијех каже како му је било драго кад су му дјеца пјевала 'Учитељу црне косе, у срцу те ђаци носе', срећан што је добро радио свој посао и био драг дјеци.

„Прво сам радио у Рибарима, око 40 километара од Коњица. Школа је била у приватној кући код Вида Топаловића, ту сам спавао и хранио се. Свако јутро се ту кувала пура, то је било воћно мјесто са доста крушака, шљива, јабука и ораха. Ту је било око 50 ученика, радио сам са неписменима који су већ зашли у неке године. Није било лако, али се морало радити. Након годину и по дана одлазим у војску. Након служења војске почињем да радим у Запланику гдје сам замијенио Рада Тараила. Из Запланика одлазим у Арсланагића Мост и ту сам био годину дана. Нисам радио четири или пет мјесеци, а онда се појавило мјесто у Грмљанима. У школи у Згоњеву сам провео неколико година, а одатле сам прешао у школу у Џивару. У тој школи сам радио 15 година и одатле сам отишао у пензију“, прича учитељ Вуле, а наглашава како је у учитељској професији најтеже било радити у комбинованим одјељењима.

vule.jpg (283 KB)

Учитељ Вуле са својим ђацима

Како овај омиљени учитељ наводи, требало је бити јако вјешт па успјети запослити све ученике у комбинованом одјељењу. Учитељ Вуле каже да су ђаци тада били дисциплиновани, да је повремено морао да буде строг, али да је углавном са дјецом на лијеп начин успијевао да се договори. И данас му је, каже носталгично, чудно без ученика, неријетко сања школу, дјецу, али и инспекторе који су их редовно контролисали. У најљепшем сјећању му је остала школа у Грмљанима, у њој је било изузетних ученика.

Учитељ који је преко 40 година радио у школама и данас се сјећа својих ученика и њихових несташлука. Истина, у сваком одјељењу је било и добрих и слабих ученика, али све их је једнако волио и уживао да их подучава. Најтеже му је, поред рада у комбинованим одјељењима, падала администрација, попуњавање дневника и писање припреме за час.

Вуле и Милена, не својом вољом учитељи, али и данас срећни што су радили са бићима која највише воле. Иако је било тешко, обоје истичу колико су задовољни што су били учитељи, што су свој радни вијек провели подучавајући и дијелећи знање са дјецом. Поносни су што их њихови ученици и данас препознају и јављају им се са осмијехом на лицу. Јер, то значи да су оставили неизбрисив траг у њиховим срцима.